Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na imovinu i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na imovinu zbog nemogućnosti naplate potraživanja u stečaju i povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog neadekvatne naknade. Dosuđuje naknadu materijalne štete i dodatnu naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. I . iz Lebana , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. oktobra 2020 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. I . i utvrđuje da je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 59/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 59/10, umanjenog za iznose koji su eventualno već naplaćeni po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba R . I . i utvrđuje da je rešenjima Privrednog apelacionog suda R4 St. 1410/15 od 2. decembra 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 10/17 od 30. marta 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavn e žalb e na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , umanjenom za iznose koji su po istom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. I . iz Lebana je , 2 1. juna 201 7. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Lebana, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 59/10, kao i protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 1410/15 od 2. decembra 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 10/17 od 30. marta 201 7. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac 2004. godine, na osnovu pravnosnažne i izvršne sudske odluke, pokrenuo izvršni postupak pred Opštinskim sudom u Lebanu, u kojem nije uspeo da namiri svoje potraživanje iz radnog odnosa zbog nedostatka imovine izvršnog dužnika, da je taj postupak prekinut usled otvaranja stečaja nad izvršnim dužnikom, kao i da je svoje potraživanje prijavio u predmetnom stečajnom postupku. Podnosilac je naveo da mu je onemogućavanjem da naplati potraživanje koje mu je utvrđeno pravnosnažnom presudom povređeno pravo na imovinu. Navedeno je i da je podnosiocu osporenim rešenjima utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku samo u stečajnom, ali ne i u prethodno vođenom izvršnom postupku. Takođe je navedeno da je podnosilac zbog neefikasnog postupanja suda trpeo štetu, pa je, imajući u vidu dužinu trajanja postupka izvršenja, neefikasnost suda i značaj predmeta spora za podnosioca, potrebno da mu se obezbedi pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, što se može ostvariti ne smo okončanjem predmetnog postupka u što kraćem roku, nego i isplatom adekvatne naknade nematerijalne štete, kao načina neutralizovanja frustracija koje podnosilac imao zbog nerešavanja spornog odnosa. Od Ustavnog suda, između ostalog, traženo je da ukine osporena rešenja i podnosiocu utvrdi povredu označenih ustavnih prava, te da obaveže Republiku Srbiju da mu, na ime potraživanja priznatih u stečajnom postupku, isplati opredeljen novčani iznos, a na ime naknade nematerijalne štete zbog utvrđene povrede ustavnog prava isplati iznos od 3.000 evra. Takođe, podnosilac je istakao zahtev za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4. St. 1410/15 od 2. decembra 2016. godine , u st. 1. i 2. izreke, usvojen je zahtev predlagača R. I , ovde podnosioca ustavne žalbe, za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, te je utvrđeno da je predlagaču, u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 59/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je naloženo Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve mere i radnje kako bi se predmetni stečajni postupak okončao u najkraćem roku . Istim rešenjem, u st. 3. i 4. izreke, utvrđeno je pravo predlagača na primerenu naknadu u iznosu od 1 0.000 dinara, dosuđeni su mu troškovi postupka odlučivanja o zahtevu u iznosu od 6.780,00 dinara, sa kamatom, dok je njegov zahtev za određivanje primerene naknad e u iznosu od 190.000,00 dinara odbijen kao neosnovan. U obrazloženju označenog rešenja navedeno je da je predlagač, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude iz 2004. godine, pokrenuo izvršni postupak radi namirenja potraživanja po osnovu neisplaćenih zarada, ali da taj postupak nije okončan, već je prekinut usled otvaranja stečaja nad izvršnim dužnikom, rešenjem od 24. septembra 2010. godine, iz čega se zaključuje da se radi o jedinstvenom postupku namirenja. Prema oceni prvostepenog suda, Privredni sud u Leskovcu svojim radnjama i postupanjem nije doprineo produženju trajanja stečajnog postupka, veća je preduzimao sve radnje u zakonskim rokovima i postupao ažurno i delotvorno, međutim, da je u izvršnom postupku u kojem izvršenje nije sprovedeno sve do prekida tog postupak 2010. godine, bilo propusta na strani suda koji nije dovoljno efikasno i marljivo postupao. Stoga je, kako je navedeno u obrazloženju prvostepenog rešenja, Privredni apelacioni sud našao da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u jedinstvenom postupku koji se sada vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 59/10.

U pogledu zahteva za određivanjem primerene naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u obrazloženju označenog rešenja navedeno je da se ovom naknadom pruža satisfakcija predlagaču zbog njegovog trpljenja i neizvesnosti kojoj je bio izložen zbog trajanja postupka koji je prevazišao razuman rok trajanja, kao i da se pri određivanju njene visine ne vodi računa samo o dužini trajanja postupka, nego i o ekonomsko finansijskom položaj u države koja je obveznik plaćanja naknade , te da je predlagač u jednom procentu namiren u svom potraživanju. Dalje je navedeno da, kako je zakonodavac ostavio ovlašćenje sudu da odlučuje o visini primerene naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a svrha samog postupka za zaštitu ovog prava nije ostvarenje naknade, već ubrzanje i okončanje postupka koji je u toku, to je određena naknada u iznosu od 10.000,00 dinara, a preko tog iznosa zahtev nije osnovan.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 10/17 od 30. marta 201 7. godine potvrđeno je označeno rešenje Privrednog apelacionog suda. Prema stanovištu drugostepenog suda iznetom u osporenom rešenju, kada je predlagaču u sudskom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, primarni cilj je da se sudski postupak završi, dok je eventualno određivanje naknade za povredu ovog prava sekundarnog karaktera, a visina te naknade se određuje na osnovu okolnosti konkretnog slučaja. Takođe, drugostepeni sud je ocenio da, u konkretnom slučaju, dosuđeni iznos predstavlja primerenu satisfakciju predlagaču uz izrečenu meru za ubrzanje postupak, što je sve i prvostepeni sud imao u vidu, te je neosnovan žalbeni navod predlagača da je u ovom delu prvostepeni sud pogrešno odlučio.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (člana 58. stav 1.).

5. Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust redovnog suda da obezbedi namirenje potraživanj a podnosioca ustavne žalbe, koje je utvrđeno u stečajnom postupku, a protiv dužnika AD „G.“, Leskovac - u stečaju, koji je u vreme nastanka predmetne obavez e prema podnosiocu bio u društvenoj svojini, u konkretnom slučaju, predstavlja povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine, zajemčenog članom 58. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno sudskom odlukom (sličan stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1499/08 od 16. jula 2009. godine, dostupnoj na internet stranici: www.ustavni.sud.rs, kao i u Odluci Už-5020/2016 od 3. novembra 2016. godine donetoj povodom ustavne žalbe kolega ovde podnosioca ustavne žalbe koji su bi li u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99 /11, 18/13 - Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 59/10, umanjenog za iznose koji su eventualno već naplaćeni po tom osnovu. Naknada se, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15), isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4 St. 1410/15 od 2. decembra 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 10/17 od 30. marta 201 7. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud zaključuje da podnosilac smatra da je visina primerene naknad e koja mu je dosuđena osporenim rešenjima zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („S lužbeni glasnik RS“, broj 101/13), nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna.

U pogledu osnovanosti ovih pritužbi i tvrdnji podnosioca koja se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-277/ 2017 od 4. juna 2020. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju.

Ustavni sud posebno ukazuje na praksu i jedinstven pristup Evropskog suda u odlučivanju o visini naknade nematerijalne štete u predmetima neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, kao i ocenu Evropskog suda iz odluke Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine. Ustavni sud i u ovom predmetu prihvata da jedinstven pristup u odlučivanju o pitanju visine naknade nematerijalne štete u ovoj vrsti predmeta ima svoje opravdanje zbog postojanja većeg broja istovrsnih predmeta. Pored toga, Ustavni sud smatra da je neophodno imati u vidu i sledeće elemente, od kojih su većina primenjena u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije: suštinu naknade nematerijalne štete koja se dosuđuje u ovoj vrsti predmeta; činjenicu da li je ili ne sporna sudska odluka izvršena; trajanje postupka izvršenja i potpunog namirenja podnosioca (koji može uključivati i kasniji stečajni postupak) i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj , Ustavni sud ukazuje da naknada nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku mora da bude odgovarajuća, odnosno dovoljna i adekvatna, shodno okolnostima konkretnog slučaja. U pogledu okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je, u predmetnom slučaju, stečajni dužnik prethodno pravosnažnom presudom obavezan da podnosiocu, na ime neisplaćenih zarada, isplati određene novčane iznose, koje on nije uspe o da namiri u izvršnom postupku, kao i da je nakon otvaranja stečajnog postupka rešenjem Privrednog suda u Leskovcu od 24. septembra 2010. godine, podnosilac ova potraživanja prijavio u predmetnom stečajnom postupku, a ona nisu osporena. Nadalje, Ustavni sud je konstatovao da je osporenim rešenjima Privrednog apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda cenjena dužina trajanja izvršnog i stečajnog postupka, kao jedinstvena celina, u kojima je podnosilac pokušao da ostvari svoja prava, s tim što je u trenutku odlučivanja predmetni stečajni postupak trajao šest godina, dok je izvršni postupak posle šest godina trajanja, prekinut zbog otvaranja stečajnog postupka. U navedenim rešenjima je ocenjeno da, za razliku od suda pred kojim se vodi predmetni stečajni postupak, sud u izvršnom postupku nije postupao ažurno i delotvorno, usled čega je ocenjeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u jedinstvenom postupku koji se sada vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu.

Ustavni sud dalje konstatuje da je podnosiocu osporenim rešenjima dosuđena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 10.000,00 dinara. Ustavni sud primećuje da su sudovi prilikom određivanja visine primerene naknade istakli da ova naknada treba da pruži satisfakciju podnosiocu, kao i da su vodili računa, ne samo o dužini trajanja postupka, nego i o ekonomsko finansijskom položaju države koja je obveznik plaćanja naknade. Ustavni sud dalje konstatuje da se sudovi u osporenim rešenjima nisu pozivali na praksu Evropskog suda ili Ustavnog suda, niti iz osporenih rešenja proizlazi da je za određivanje visine primerene naknade od uticaja bio značaj prava za podnosioca, kao i činjenica da je u pitanju predmet koji se tiče neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudske odluke u kom je dužnik preduzeće sa većinskim državnim kapitalom.

Ustavni sud smatra da su sudovi prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete morali da imaju u vidu vrstu predmeta, tj. da je u pitanju predmet tzv. dugovanja društvenog preduzeća, da su do momenta njihovog odlučivanja izvršni i stečajni postupci ukupno trajali 12 godina , te da se iznos dosuđene naknade od 10.000,00 dinara ne može smatrati razumnim, odnosno dovoljnim i adekvatnim, kao i da se visina iznosa ne može opravdati ni diskrecionim ovlašćenjem suda, niti ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je za ovakvu ocenu od posebnog značaja vrsta predmeta, kao i činjenica da će sporna potraživanja podnosioca i njegova imovina biti suštinski namireni izvršenjem ove odluke Ustavnog suda, a čime će podnosilac u potpunosti delotvorno ostvariti svoja prava.

Stoga Ustavni sud smatra da primerena naknada koja je osporenim rešenjima dosuđena podnosiocu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljene povrede prava na suđenje u razumnom roku i da podnosilac nije izgubio status „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakva ocena Ustavnog suda zasnovana je, pre svega, na prekomernom trajanju postupaka za potpuno namirenje podnosioca, ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji, ranijoj praksi Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, kao i jedinstvenom pristupu Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju , osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u tački 3. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu utvrdio da je rešenjima Privrednog apelacionog suda R4 St. 1410/15 od 2. decembra 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 10/17 od 30. marta 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti utvrđivanjem prava podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenog za iznos koji je po tom osnovu eventualno već isplaćen. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja spornog postupka, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, raniju praksu Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, praksu Evropskog suda donetu u odnosu na Srbiju, iz kog razloga je Sud zaključio da dosuđeni iznos iz tačke 4. izreke ove odluke predstavlja adekvatan iznos naknade nematerijalne štete.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na imovinu i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti