Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu bivšeg zaposlenog u saveznom ministarstvu kome je prestao radni odnos nakon preuzimanja nadležnosti. Utvrđeno je da su redovni sudovi proizvoljno primenili materijalno pravo, jer nisu cenili vrstu preuzetih poslova kao ključni kriterijum za odlučivanje o preuzimanju zaposlenih.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5284/2010
24.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Adžića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Adžića i utvrđuje da je presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 707/10 i Gzz I. 36/10 od 15. septembra 2010. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6830/08 od 29. aprila 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 707/10 i Gzz I. 36/10 od 15. septembra 2010. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6830/08 od 29. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Adžić iz Beograda je 17. decembra 2010. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, koju je dopunio podnescima od 25. maja 2011. godine i 14. maja 2012. godine, protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev II . 707/10 i Gzz I. 36/10 od 15. septembra 2010. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6830/08 od 29. aprila 2009. godine , zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, kojom je odbijena revizija podnosioca izjavljena protiv osporene presude Okružnog suda u Beogradu, uskraćeno pravo podnosioca na pravično suđenj e i pravo na rad; da je podnosilac ostao neraspoređen u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostaranstvom Republike Srbije na osnovu odredaba člana 64a stav 1. tačka 6) i člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da je navedeno Ministarstvo bilo dužno da podnosioca najpre preuzme, a tek onda uredi njegov radnopravni položaj u skladu sa Zakonom o radnim odnosima u državnim organima; da su rešenja o oglašavanju podnosioca neraspoređenim, koja su bila predmet osporavanja u parnici, doneta od strane nenadležnog organa, s obzirom na to da je Zakon o ministarstvima donet 15. maja 2007. godine, dok osporena rešenja datiraju iz avgusta 2006. godine; da, saglasno odredbi člana 193. stav 2. Zakona o radu, osporena rešenja ne sadrže adekvatno obrazloženje, a pre svega koji su objektivni kriterijumi primenjeni prilikom odlučivanja o preuzimanju zaposlenih i da li su ti kriterijumi važili za svakog zaposlenog koji je radio u instituciji ili službi Državne zajednice Srbija i Crna Gora; da donošenju rešenja nije prethodilo usvajanje obaveznog socijalnog programa; da podnosilac nikada nije bi o pozvan na razgovor o raspoređivanju, niti je pokušano nje govo raspoređivanje u navedenom ministarstvu ili bilo kom drugom republičkom organu , što je bio uslov za donošenje osporenih rešenja; da je drugostepeni sud, preinačujući presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 872/06 od 20. oktobra 2008. godine, odbio i tužbeni zahtev podnosioca za isplatu naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2006. godinu; da poslodavac nije doneo rešenje o korišćenju godišnjeg odmora za 2006. godinu, saglasno odredbama člana 75. Zakona o radu, iz kog razloga je činjenica zakonitosti, odnosno nezakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa, bez uticaja na pravo podnosioca na naknadu štete.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude Vrhovnog kasacionog suda i Okružnog suda u Beogradu, "potvrdi" presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 872/06 od 20. oktobra 2008. godine, naredi tuženom Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja da podnosioca vrati na rad i isplati mu sve zaostale zarade od 1. septembra 2006. godine, pa nadalje, te prizna podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, ima istu sadržinu kao član 170. Ustava. Prema odredbi člana 84. stav 1. istog zakona, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stavom prvim izreke presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 8 72/06 od 20. oktobra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca Milana Adžića, ovde podnosioca ustavne žalbe, te su poništena rešenja Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije br. 119-00-53/2006-09-16 od 15. avgusta 2006. godine i 07-00-7/2006-09-2 od 30. avgusta 2006. godine i tužena Republika Srbija-Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je obavezana da tužioca vrati na rad i rasporedi ga na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima stečenim na radu; stavom drugim izreke tužena je obavezana da tužiocu isplati iznos od 29.646 dinara, sa zateznom kamatom počev od 22. septembra 2006. godine do konačne isplate. U obrazloženju prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da je rešenjem tužene Republike Srbije-Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom broj 119-00-53/2006-09-16 od 15. avgusta 2006. godine utvrđeno da je tužilac Milan Adžić, kao zaposleni u bivšem Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose, ostao neraspoređen u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom počev od 15. avgusta 2006. godine, da mu se isplaćuje otpremnina i radni odnos prestaje 31. avgusta 2006. godine; da je osporeno prvostepeno rešenje doneto na osnovu Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju iz bivše Srbije i Crne Gore ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), a prema stavu Ustavnog suda Republike Srbije da se u konkretnom slučaju primenjuju odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da je po sprovedenom postupku preuzimanja potrebnog broja zaposlenih utvrđeno da ne postoji potreba za preuzimanjem tužioca radi obavljanja preuzetih poslova; da je osporenim drugostepenim rešenjem tužene broj 07-00-7/2006-09-2 od 30. avgusta 2006. godine odbijen prigovor tužioca izjavljen protiv osporenog prvostepenog rešenja; da je Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 010-7616/2006 od 27. jula 2006. godine, čiji je sastavni deo Informacija o načinu izvršenja odluka Ustavnog suda IU-134/2006 i IU-135/2006, naloženo ministarstvima, posebnim organizacijama, službama Vlade i Republičkom javnom pravobranilaštvu da, u smislu Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Saveta ministara i Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju iz bivše Srbije i Crne Gore, preuzmu predmete ministarstava i drugih institucija Srbije i Crne Gore i službi Saveta ministara čije su nadležnosti prestale da se finansiraju, te da u skladu sa svojim potrebama preuzmu potreban broj zaposlenih, saglasno odredbi člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, a da zaposlenima koji ne budu preuzeti otkažu radni odnos po isplati otpremnine, prema odredbi člana 64. stav 2. tačka 6) istog zakona; da su po nalaženju prvostepenog suda, osporena rešenja nezakonita, jer su protivna odredbi člana 193. stav 2. Zakona o radu, odnosno ne sadrže obrazloženje o tome na koji način je tužena utvrdila potreban broj zaposlenih koji će biti preuzeti, na osnovu kojih objektivnih kriterijuma je utvrdila koji će zaposleni ostati neraspoređeni, da li su ti kriterijumi primenjeni na svakog zaposlenog koji je radio u instituciji ili službi koja je prestala da radi i konačno, do kojih se rezultata došlo primenom tih kriterijuma, na osnovu čega bi bio dat obrazloženi zaključak zašto je tužena određene radnike preuzela, a zašto su neki od njih ostali neraspoređeni; da su zbog navedenog razloga rešenja oprečna i članu 4. Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158 ("Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 4 od 18. maja 1984. godine); da tužena, u skladu sa pravilima o teretu dokazivanja, nije dostavila dokaze na okolnost koja su radna mesta bila slobodna u momentu preuzimanja poslova, koju stručnu spremu imaju preuzeti zaposleni, a kakva je bila stručna sprema zaposlenih koji nisu preuzeti, te koji su to kriterijumi primenjeni prilikom odlučivanja koji će zaposleni biti preuzeti; konačno, da su osporena rešenja protivna i odredbi člana 64a stav 2. tačka 6) Zakona o radnim odnosima u državnim organima, jer ne postoji dokaz o tome da je tužena pre donošenja osporenih odluka pokušala da tužiocu obezbedi radno mesto u istom ili drugom državnom organu, konkretnim upitom da li u nekom od njih postoji potreba za radom tužioca; da na osnovu odredbe člana 68. stav 4. Zakona o radnim odnosima u državnim organima tužiocu pripada i novčana naknada u iznosu od 29.646 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom, i to na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora u iznosu od 24.890 dinara i na ime troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla, za mesece jul i avgust 2006. godine, u iznosu od 4.756 dinara.

Postupajući po žalbi zakonskog zastupnika tužene, Okružni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 6830/08 od 29. aprila 2009. godine, kojom je presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 872/06 od 20. oktobra 2008. godine preinačio, odbijajući tužbene zahteve tužioca u celini. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo; da je tužena dostavljanjem Pravilnika i donošenjem osporenih rešenja dokazala da nije postojala mogućnost da tužilac bude preuzet, s obzirom na to da nije postojalo radno mesto na koje je mogao biti raspoređen; da je u tom smislu tužena dokazala činjenice koje su sprečile mogućnost tužiočevog raspoređivanja; da, s druge strane, tužilac nije dokazao da je postojalo neko radno mesto na koje je mogao biti raspoređen u vreme donošenja osporenih rešenja, iz kog razloga je prvostepeni sud pogrešno primenio pravila o teretu dokazivanja i zbog čega je prvostepena presuda preinačena; da s obzirom na to da je usled promene u organizaciji, odnosno prestanka rada Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose Državne zajednice Srbija i Crna Gora, tužilac ostao neraspoređen i da mu se nije moglo obezbediti radno mesto u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije ili u drugom državnom organu, radni odnos mu je prestao u smislu odredbe člana 64. stav 2. tačka 6) Zakona o radnim odnosima u državnim organima, zbog čega je tužbeni zahtev za poništaj osporenih rešenja odbijen kao neosnovan; da tužilac nije uspeo u sporu za poništaj rešenja, iz kog razloga je neosnovan i njegov zahtev za isplatu naknade na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora, s obzirom na to da mu je na zakonit način prestao radni odnos.

U postupku po reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev II . 707/10 i Gzz I. 36/10 od 15. septembra 2010. godine kojom je, u stavu prvom izreke, odbio reviziju izjavljenu protiv presude Gž1. 6830/08 od 29. aprila 2009. godine, dok je u stavovima drugom i trećem izreke reviziju tužioca od 24. jula 2009. godine i zahtev za zaštitu zakonitosti odbacio. U obrazloženju revizijske presude se, između ostalog, navodi: da je tužilac bio zaposlen u Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose koje je prestalo sa radom, te da je primenom člana 67. st. 3 i 4. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 183. Zakona o državnim službenicima ("Službeni glasnik RS", broj 79/05), kao zaposleni koji je radio u ukinutom organu, ostao neraspoređen; da je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije preuzelo poslove iz nadležnosti bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose DZ SCG i u okviru sistematizovanih radnih mesta, prema svojim potrebama, preuzelo odgovarajući broj zaposlenih; da prema broju sistematizovanih radnih mesta i broju raspoređenih, nije postojala mogućnost za raspoređivanje tužioca, zbog čega je tužena, primenom člana 64a stav 2. tačka 6) u vezi člana 67. st. 3. i 4. i člana 66. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, pobijanim rešenjima pravilno odlučila o radnopravnom statusu tužioca; da se potreban broj zaposlenih i postavljenih lica utvrđuje na osnovu objektivnih kriterijuma, u zavisnosti od toga da li postoji upražnjeno radno mesto i da li zaposleni ima stručnu spremu i radnu sposobnost za obavljanje tih poslova; da je, u svemu ostalom, funkcioner koji rukovodi državnim organom potpuno slobodan u odlučivanju koga će od kandidata koji ispunjavaju uslove preuzeti u situaciji kada postoji upražnjeno radno mesto u državnom organu u čiji delokrug prelaze poslovi ukinutog saveznog organa; da, prema odredbi člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, tužena nije bila u obavezi da pokuša da tužioca rasporedi u drugi državni organ; da je advokat Aleksandar Andrić, u ime tužioca, podneo reviziju 24. jula 2009. godine, a zahtev za zaštitu zakonitosti 14. oktobra 2009. godine; da je tužilac podneskom od 20. jula 2009. godine opozvao punomoćje izdato ovom advokatu i ovlastio drugog advokata za svog punomoćnika u postupku po reviziji; da je odredbom člana 401. stav 2. tačka 1) Zakona o parničnom postupku propisano da je revizija nedozvoljena ako je istu izjavilo lice koje nije ovlašćeno na podnošenje revizije, što se shodno primenjuje i na postupak povodom zahteva za zaštitu zakonitosti; da je iz navedenih razloga odlučeno kao u stavovima drugom i trećem izreke, na osnovu člana 404. u vezi člana 421. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2) ; da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i sledeće odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02 i 49/05), prema kojima: zaposlenom se otkazuje radni odnos i u slučaju kada usled promena u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može mu se obezbediti radno mesto u istom ili u drugom državnom organu (član 64a. stav 2. tačka 6)); u slučaju ukidanja državnog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze poslovi ukinutog organa preuzima potreban broj zaposlenih i postavljenih lica koji su radili na preuzetim poslovima (član 67. stav 1.) ; u skladu s potrebama organa, funkcioner koji rukovodi državnim organom u čiji su delokrug prešli poslovi ukinutog organa donosi rešenja o raspoređivanju zaposlenih koji su preuzeti, a rešenja o raspoređivanju postavljenih lica donosi organ koji ih je postavio (član 67. stav 2.) ; u slučaju ukidanja državnog organa i ukidanja svih poslova koji su se obavljali u delokrugu tog organa zaposleni i postavljena lica koji su radili u ukinutom organu ostaju neraspoređeni (član 67. stav 3.) ; zaposleni u državnom organu i postavljena lica koji nisu preuzeti u smislu stava 1. ovog člana ili su ostali neraspoređeni u smislu stava 3. ovog člana imaju prava i obaveze utvrđene članom 66. ovog zakona (član 67. stav 4.) ; u slučaju preuzimanja poslova iz nadležnosti saveznog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze ti poslovi preuzeće, u skladu sa potrebama organa, i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova (član 68a) .

Članom 2. tačka 3) Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06) , donete na osnovu citirane Odluke Narodne skupštine, koja je prestala da važi na osnovu Uredbe o prestanku važenja Uredbe ("Službeni glasnik RS", br. 118/08) , konstatovano je, između ostalog, da prestaje da radi Savet ministara, kao institucija bivše Srbije i Crne Gore. Članom 5. iste uredbe je, pored ostalog, bilo određeno da predmete Saveta ministara preuzima Vlada .

Članom 5. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06) , donete na osnovu citirane Odluke Narodne skupštine, koja je prestala da važi na osnovu Uredbe o prestanku važenja Ur edbe ("Službeni glasnik RS", broj 118/08), bilo je propisano da Republika Srbija privremeno, do stupanja na snagu zakona kojim se uređuje organizacija ministarstava, prestaje da finansira nadležnosti: Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose, Ministarstva za unutrašnje ekonomske odnose, Ministarstva za ljudska i manjinska prava i Zavoda za statistiku. Prema članu 8. stav 2. iste uredbe , predmete i arhivu iz nadležnosti Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose koji prestaju da se finansiraju, preuzimaju Ministarstvo finansija i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom.

Odlukom Ustavnog suda IU-134/2006 od 20. jula 2006. godine, objavljenom u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 63/06, utvrđeno je da odredbe člana 7. stav 1. u delovima koji glase "... i postavljena ..." i "... ili ... postavljena" i stav 2. i čl. 8. do 11. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", broj 49/06), nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. U obrazloženju ove odluke je, pored ostalog, istaknuto: da iz odredaba čl. 65. do 70. Zakona o radnim odnosima u državnim organima proizlazi da radno-pravni status izabranih i postavljenih lica u institucijama državne zajednice Srbija i Crn a Gor a i službama Saveta ministara koje prestaju da rade, neposredno zavisi od toga da li su prestankom rada ovih organa ukinuti i njihovi poslovi ili su neki od tih poslova preuzeti od strane državnih organa Republike Srbije . Odlukom Ustavnog suda IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine, objavljenom u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 63/06, utvrđeno je da odredbe čl. 10. do 14. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore ("Službeni glasnik RS", broj 49/06) nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. U obrazloženju ove odluke se, između ostalog, navodi da Ustavni sud smatra da Uredba nije doneta u izvršavanju zakona, već da je osporenim odredbama Uredbe izvršeno neposredno uređivanje odnosa kakvo Zakon o radnim odnosima u državnim organima ne predviđa, što osporene odredbe čl. 10. do 14. Uredbe čini nesaglasnim Ustavu i zakonu.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji da su Vrhovni kasacioni sud i Okružni sud u Beogradu pogrešno ocenili sadržinu pojedinih izvedenih dokaza i da su pogrešno primenili materijalno pravo, što je rezultiralo donošenjem odluka na njegovu štetu.

Podnosilac ustavne žalbe je bio zaposlen u Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose državne zajednice Srbija i Crna Gora. Pravni položaj ovog ministarstva nakon razvrgnuća državne zajednice Srbija i Crna Gora (u daljem tekstu "DZ SCG") regulisan je Uredbom o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore, tako što je Republika Srbija privremeno, do stupanja na snagu zakona kojim se uređuje organizacija ministarstava, prestala da finansira i nadležnost Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose. Predmete i arhivu ovog ministarstva preuz eli su Ministarstvo finansija i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije (član 8. stav 2. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore ). Nakon što je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije preuzelo deo predmeta i arhive Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose DZ SCG, pristupilo se i regulisanju statusa zaposlenih. Pošto je izvršeno preuzimanje zaposlenih iz bivšeg saveznog Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose, podnosilac ustavne žalbe je proglašen neraspoređenim u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom počev od 15. avgusta, po kom osnovu mu je nakon isplate otpremnine prestao radni odnos 31. avgusta 2006. godine. Osporena rešenja Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom doneta su primenom odredaba Zakona o radnim odnosima u državnim organima, i to člana 2. stav 1. i čl. 64a i 68a.

Ustavni sud je ocenio da su Okružni sud u Beogradu i Vrhovni kasacioni sud odredbu člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima protumačili i primenili na ustavnopravno neprihvatljiv način, s obzirom na to da nisu postavili pitanje o vrsti poslova koje je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije preuzelo od bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose DZ SCG. Prema shvatanju Ustavnog suda, kriterijumi na osnovu kojih je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije moglo da odluči koje će zaposlene iz bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose DZ SCG preuzeti, a koje oglasiti neraspoređenim, bili su vrsta poslova koje ovo Ministarstvo preuzima od Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose i njegove potrebe za obavljanje tih poslova. Iz obrazloženja rešenja tužene Republike Srbije – Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, na osnovu kojih je podnosiocu prestao radni odnos, ne može se utvrditi vrsta poslova iz delokruga Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose koje je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije preuzelo, a samim tim ni broj i struktura zaposlenih koji su bili potrebni za obavljanje preuzetih poslova. Osporena rešenja su morala sadržati takvu odrednicu, posebno iz razloga što pomenuta Uredba o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore nije predvidela kriterijum za podelu poslova bivšeg saveznog Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose, između Ministarstva finansija i Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije. Takođe, iz osporenih rešenja se ne može utvrditi koje je poslove podnosilac obavljao u bivšem Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose, da li njegove poslove preuzima upravo Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, te da li postoji lice sa odgovarajućom stručnom spremom i radnim iskustvom koje će te poslove nastaviti da obavlja u ovom ministarstvu. Uprkos navedenom, drugostepeni i revizijski sud se pozivaju na sistematizaciju radnih mesta u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom koja je bila na snazi u vreme kada je ovo ministarstvo vršilo preuzimanje, ne uzimajući u obzir obavezu preuzimanja dela poslova bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose, sa odgovarajućim brojem zaposlenih, što je svakako uticalo i na izmenu postojeće sistematizacije radnih mesta. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už-3677/2013 od 6. juna 2013. godine.

Ustavni sud dalje konstatuje da je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda zasnovana i na ustavnopravno neprihvatljivoj primeni odredaba člana 67. st. 3. i 4. Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Naime, po shvatanju Ustavnog suda, primeni ovih odredaba u konkretnom slučaju nije bilo mesta, jer su nakon prestanka sa radom bivšeg Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose DZ SCG, predmete ovog ministarstva preuzeli određeni republički organi (Ministarstvo finansija i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije). S tim u vezi, ovde nema reči o ukidanju poslova bivšeg saveznog organa, što je bio uslov za primenu navedenih zakonskih odredbi. Naprotiv, kroz preuzimanje predmeta uređeno je i pitanje preuzimanja poslova, tačnije nadležnosti bivšeg saveznog ministarstva preuzete su od strane određenih republičkih ministarstava, iz kog razloga se, po mišljenju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju ne radi o situaciji regulisanoj odredbama člana 67. st. 3. i 4. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, koja se primenjuje kada je ukinut državni organ, a sa njim i svi poslovi tog organa, već o situaciji koja, po oceni Ustavnog suda, zahteva pri menu odredbe člana 68a Zakona. (videti Odluku Už-2583/2009 od 22. februara 2012. godine).

Iz svega napred navedenog, Ustavni sud zaključuje da su revizijski i drugostepeni sud proizvoljno primenili materijalno pravo prilikom odlučivanja o zahtevu podnosioca ustavne žalbe i svoje odluke zasnovali na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju odredbe člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, dok je u presudi Vrhovnog kasacionog suda utvrđena i ustavnopravno neprihvatljiva primena odredaba člana 67. st. 3. i 4. navedenog zakona. Stoga je Sud , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Kako je u konkretnom slučaju, na opisani način, očigledno došlo do proizvoljne primene merodavnog prava na štetu podnosi oca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev II . 707/10 i Gzz I. 36/10 od 15. septembra 2010. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6830/08 od 29. aprila 2009. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi načela zabrane diskriminacije i prava na rad, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, te da će o reviziji podnosioca biti ponovo odlučivano.

7. U pogledu navoda ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na pravično suđenje i prava na rad jer je Okružni sud u Beogradu, preinačujući presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 872/06 od 20. oktobra 2008. godine, odbio i tužbeni zahtev podnosioca za isplatu naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2006. godinu, Ustavni sud nalazi da je u tom delu ustavna žalba podneta nakon isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Imajući u vidu da je drugostepena presuda revizijom osporena samo u statusnom delu (odluka o zakonitosti rešenja tužene), a ne i u delu kojim je odlučeno o naknadi štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, rok za podnošenje ustavne žalbe je, po nalaženju Ustavnog suda, počeo da teče nakon prijema osporene drugostepene presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac osporenu drugostepenu presudu nesporno primio pre 15. septembra 2010. godine, kada je doneta osporena revizijska presuda, te je stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao neblagovremenu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 , 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti