Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nepostojanja povrede prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv odluka Upravnog suda i Vrhovnog kasacionog suda. Deo žalbe je odbačen kao neblagovremen jer se rok računa od dostavljanja presude Upravnog suda, a deo jer nije bilo povrede prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5289/2010
14.04.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Šafara iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. aprila 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Vladimira Šafara izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 5803/10 (2008) od 26. avgusta 2010. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzz. 66/10 od 29. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladimir Šafar iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 17. decembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 5803/10 (2008) od 26. avgusta 2010. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzz. 66/10 od 29. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog „diskriminacije pred zakonom socijalnog ugroženog lica“.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzz. 66/10 od 29. oktobra 2010. godine odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca ustavne žalbe, jer je zahtev podnet 15. oktobra 2010. godine, u vreme kada je stupio na snagu Zakon o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji ne predviđa mogućnost izjavljivanja zahteva za zaštitu zakonitosti. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je u konkretnom slučaju protiv presude Upravnog suda podneo zahtev za preispitivanje sudske odluke, ali da je navedeno pravno sredstvo zbog greške prilikom štampanja pogrešno označio kao zahtev za zaštitu zakonitosti.

2. Odredba člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđuje da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni kasacioni sud osporenim rešenjem Uzz. 66/10 od 29. oktobra 2010. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv osporene presude Upravnog suda U. 5803/10 od 26. avgusta 2010. godine, zbog toga što je zahtev podneo 15. oktobra 2010. godine, dakle u vreme važenja novog Zakona o upravnim sporovima(„Službeni glasnik RS“, broj 111/09). Ovaj zakon koji je stupio na snagu 30. decembra 2009. godine, ne predvića mogućnost izjavljivanja zahteva za zaštitu zakonitosti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa navodima podnosioca ustavne žalbe da je u konkretnom slučaju protiv osporene presude Upravnog suda podneo zahtev za preispitivanje sudske odluke, ali da je navedeno pravno sredstvo zbog greške prilikom štampanja pogrešno označio kao zahtev za zaštitu zakonitosti, Ustavni sud najpre ukazuje da podnosilac uz ustavnu žalbu nije priložio podnesak označen kao zahtev za zaštitu zakonitosti koji je odbačen kao nedozvoljen, a iz čije sadržine bi se utvrdilo iz kojih zakonskih razloga je podnet i na kojim okolnostima i činjenicima se zasniva. Iz sadržine osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzz. 66/10 od 29. oktobra 2010. godine proizlazi da je podnosilac tom sudu neposredno predao podnesak označen kao zahtev za zaštitu zakonitosti.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud nalazi da razlozima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda, te da su neosnovani navodi podnosioca da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Prema usvojenom pravnom stavu Ustavnog suda, donošenjem odluke po tužbi smatraće se da su u upravnom postupku iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe zahtev za zaštitu zakonitosti protiv osporene presude Upravnog suda podneo nakon stupanja na snagu važećeg Zakona o upravnim sporovima, kao i da zahtev za zaštitu zakonitosti nije predviđen kao vanredno pravno sredstvo u upravnom sporu prema istom zakonu, to je ovaj zahtev rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačen kao nedozvoljen, saglasno odredbi člana 53. stav 1. istog zakona.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se Zakonom o Ustavnom sudu propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe računa od dana dostavljanja odluke suda donete u upravnom sporu po tužbi podnosioca ustavne žalbe, a ne od dana kada je podnosilac ustavne žalbe primio rešenje o odbacivanju izjavljenog vanrednog pravnog sredstva. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe osporenu presudu Upravnog suda U. 5803/10 (2008) od 26. avgusta 2010. godine primio pre 15. oktobra 2010. godine, kada je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti, a da je ustavna žalba izjavljena 17. decembra 2010. godine, dakle po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao neblagovremenu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona.

7. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nepostojanja povrede prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti