Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji traju preko devet godina. Glavnu odgovornost za odugovlačenje snose drugostepeni upravni organ i nadležni sudovi zbog donošenja pogrešnih odluka i dugog rešavanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. P . i V . S, obe iz Š, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. P . i V . S . i utvrđuje da je u upravnim postupcima koji se vode pred Odeljenjem za finansije Gradske uprave grada Šapca u predmetima br. 463-1/2011-03 i 463-2/2011-03 (ranije predmet Odeljenja za finansije Opštinske uprave Šabac broj 463-3/05-03) podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljkama ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupci iz tačke 1. okonča li u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. P . i V . S, obe iz Š, preko punomoćnika D. M, advokata iz Š, podnele su 5. februara 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnim postupcima koji se vode pred Odeljenjem za finansije Gradske uprave grada Šapca u predmetima br. 463-1/2011-03 i 463-2/2011-03 (ranije predmet Odeljenja za finansije Opštinske uprave Šabac broj 463-3/05-03).

U ustavnoj žalb i se, pored ostalog, navodi : da su podnositeljke 7. decembra 2004. godine nadležnom organu uprave podnele zahtev za poništaj pravnosnažnih rešenja o izuzimanju građevinskog zemljišta iz poseda njihovog pravnog prethodnika; da je zahtev podnet na osnovu odredbe člana 86. tačka 7) Zakona o planiranju i izgradnji; da na predmetnom zemljištu od dana izuzimanja do dana podnošenja zahteva za poništaj „ništa nije urađeno“, odnosno zemljište nije privedeno nameni za koju je izuzeto.

Podnositeljke ustavne žalbe su detaljno izložile tok postupka pred upravnim organima i sudom, navodeći da je posle šest godina postupak na samom početku.

Ustavnom žalbom se traži od Ustavnog suda da utvrdi da je podnositeljkama usled trajanja predmetnih upravnih postupaka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da im utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000.000 dinara. Podnositeljke ustavne žalbe, takođe, zahtevaju od Ustavnog suda da usvoji „privremenu meru kojom se zabranjuje Gradskoj upravi grada Šapca da postupa po zahtevu „Z. p .“ d.o.o. Š. i H . k . „Z“ Š. za konverziju prava korišćenja u pravo svojine na predmetnom zemljištu“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno vanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u ustavnu žalbu, izjašnjenje nadležnih upravnih organa i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljke ustavne žalbe su 7. decembra 2004. godine podnele zahtev za poništaj pravnosnažnog rešenja Opštinskog komiteta za stambeno-komunalne i imovinsko-pravne poslove Skupštine opštine Šabac broj 463-42/82-08 od 29. septembra 1982. godine, kojim je izuzeto iz poseda Svetozara Pavkovića nacionalizovano neizgrađeno građevinsko zemljište označeno u rešenju, u korist opštine Šabac, a za potrebe S . H . „Z“ Š. Istim zahtevom tražen je poništaj rešenja Sekretarijata za stambeno-komunalne i imovinsko-pravne poslove Skupštine opštine Šabac broj 463-86/79-08 od 16. novembra 1979. godine, kojim je, na zahtev Svetozara Pavkovića, izuzeto iz poseda nacionalizovano neizgrađeno građevinsko zemljište, označeno u rešenju, u korist opštine Šabac, a za potrebe Samoupravne interesne zajednice za upravljanje gradskim građevinskim zemljištem i izgradnju komunalnih objekata, u cilju realizacije detaljnog urbanističkog plana.

Rešenjem Opštinske uprave Šabac – Odeljenje za finansije broj 463-3/05-03 od 27 . oktobra 2005. godine delimično su poništena predmetna rešenja o izuzimanju zemljišta, i to pravnosnažno rešenje iz 1979. godine – u delu koji se odnosi na k.p. 3826/2, a pravnosnažno rešenje iz 1982. godine – u delu koji se odnosi na k.p. 3835/6 i 3835/20 1982. godine, a u obrazloženju rešenja je navedeno da je priveden nameni preostali deo zemljišta koje je predmet zahteva. Podnositeljke ustavne žalbe su 9. novembra 2005. godine izjavile žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, u kojoj su istakle da celokupno predmetno zemljište nije privedeno nameni. Žalba podnositeljki usvojena je rešenjem Ministarstva finansija od 8. maja 2006. godine, a u obrazloženju rešenja je istaknuto da nadležni organ nije razdvojio postupak, već je istim rešenjem odlučio o podnesku u kome su sadržana dva zahteva. Takođe je ocenjeno da je zahtev podnositeljki osnovan u odnosu na poništaj rešenja iz 1982. godine, a da zemljište označeno u rešenju od 1979. godine nije izuzeto radi privođenja nameni u propisanom roku, zbog čega je takav zahtev podnet u smislu odredbe člana 86. stav 5. Zakona o planiranju i izgradnji, neosnovan. Nezadovoljne drugostepenom odlukom, podnositeljke ustavne žalbe su 31. maja 2006. godine podnele tužbu Vrhovnom sudu Srbije, u kojoj su istakle: da je novim rešenjem povređeno načelo zabrane reformatio in peius; da upravni organ nije cenio njihov predlog za angažovanje drugog veštaka; da se iz rešenja donetog 1979. godine vidi da je zemljište izuzeto u cilju realizacije detaljnog urbanističkog plana, te se ima primeniti odredba člana 86. stav 7. Zakona o planiranju i izgradnji u pogledu roka za privođenje izuzetog zemljišta nameni. Presudom tog suda U. 2772/06 od 23. novembra 2006. godine tužba je uvažena, a pobijano rešenje poništeno zbog povrede pravila postupka koja se odnose na formu donetog rešenja. U toku trajanja navedenog upravnog spora prvostepeni organ je, postupajući po primedbama ministarstva, razdvojio postupke i doneo rešenje broj 463-1/2006-03 od 10. jula 2006. godine, kojim je odbio kao neosnovan zahtev za poništaj rešenja o izuzimanju zemljišta iz 1979. godine. Podnositeljke ustavne žalbe su 14. juna 2007. godine podnele tužbu Vrhovnom sudu Srbije zbog propuštanja drugostepenog organa da odluči o njihovoj žalbi podnetoj 14. avgusta 2006. godine protiv rešenja od 10. jula 2006. godine. Tuženi organ je u toku navedenog upravnog spora dostavio Vrhovnom sudu Srbije rešenje doneto 14. maja 2007. godine, kojim je poništeno rešenje prvostepenog organa od 10. jula 2006. godine. Tuženi organ je u obrazloženju naknadno donetog rešenja ocenio da nije bilo mesta odlučivanju u ponovnom postupku pre nego što je rešenje od 8. maja 2006. godine „postalo izvršno“.

Ministarstvo finansija je, u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U. 2772/06 od 23. novembra 2006. godine, rešenjem od 8. maja 2007. godine poništilo prvostepeno rešenje Odeljenja za finansije Opštinske uprave Šabac broj 463-3/05-03 od 27 . oktobra 2005. godine i predmet vratilo istom organu na ponovno odlučivanje. Podnositeljke ustavne žalbe su 26. juna 2007. godine Vrhovnom sudu Srbije podnele tužbu protiv navedenog konačnog rešenja, o kojoj je odlučio Upravni sud presudom U. 723/10 od 21. oktobra 2010. godine. Taj sud je odbio tužbu kao neosnovanu, a u obrazloženju presude je ocenio da su predmetna rešenja o izuzimanju zemljišta doneta primenom različitih propisa, te da se o zahtevu za njihov poništaj mora odlučiti posebnim rešenjima. Prvostepeni organ je u toku navedenog upravnog spora, u ponovnom postupku doneo rešenje broj 463-7/07-03 od 1. avgusta 2007. godine , kojim je drugi put odbio kao neosnovan zahtev podnositeljki ustavne žalbe za poništaj rešenja o izuzimanju zemljišta iz 1979. godine. Ministarstvo finansija je rešenjem od 24. marta 2008. godine poništilo i novo rešenje prvostepenog organa, nalazeći da je postupao po primedbama iznetim u drugostepenom rešenju koje „nije postalo izvršno“. Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje broj 463-1/2011-03 od 17. januara 2011. godine, kojim je treći put odbio kao neosnovan zahtev podnositeljki ustavne žalbe za poništaj pravnosnažnog rešenja o izuzimanju zemljišta iz 1979. godine, a žalba podnositeljki odbijena je rešenjem Ministarstva finansija broj 463-02-00724/2005 od 1. februara 2012. godine. Presudom Upravnog suda U. 2321/12 od 21. oktobra 2013. godine poništen je konačni upravni akt osporen tužbom koju su podnositeljke ustavne žalbe izjavile 27. februara 2012. godine, a predmet je vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje. U izvršenju navedene sudske presude, Ministarstvo finansija je rešenjem od 10. decembra 2013. godine poništilo prvostepeno rešenje od 17. januara 2011. godine i predmet vratilo tom organu na ponovno odlučivanje.

Postupajući po primedbama Ministarstva finansija iznetim u rešenju 07 broj 463-02-00724/05 od 8. maja 2007. godine, prvostepeni organ je u posebnom postupku odlučivao o zahtevu za poništaj pravnosnažnog rešenja o izuzimanju zemljišta iz 1982. godine i isto poništio zbog neprivođenja nameni za koju je izuzeto, rešenjem broj 463-2/2011-03 od 2. juna 2011. godine . Ministarstvo finansija je rešenjem od 27. februara 2012. godine odbilo kao neosnovanu žalbu koju je privredno društvo „Z. H.“ a.d. u restruktuiranju izjavilo protiv navedenog prvostepenog rešenja, a o tužbi tog privrednog društva podnetoj Upravnom sudu još nije bilo odlučeno do dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03, 34/06 i 39/09), koji se primenjivao u vreme podnošenja predmetnog zahteva za vraćanje zemljišta, bilo je propisano da će se na zahtev ranijeg sopstvenika, odnosno njegovog zakonskog naslednika, poništiti pravnosnažno rešenje o izuzimanju gradskog građevinskog zemljišta iz njegovog poseda, ako korisnik gradskog građevinskog zemljišta isto ne privede nameni za koju je zemljište izuzeto, u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 86. stav 7.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da ako se prava ili obaveze stranaka zasnivaju na istom ili sličnom činjeničnom stanju i na istom pravnom osnovu i ako je organ koji vodi postupak u pogledu svih predmeta stvarno nadležan, može se pokrenuti i voditi jedan postupak i onda kad se radi o pravima i obavezama više stranaka, odnosno o više različitih zahteva jedne stranke (član 117. st. 1. i 2.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, kao i da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi (član 208.).

5. Podnositeljke ustavne žalbe smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku usled dugog trajanja upravnih postupaka koji se vode po njihovom zahtevu za poništaj pravnosnažnih rešenja o izuzimanju zemljišta iz poseda njihovog pravnog prethodnika. Pre ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe sa stanovišta označenog ustavnog prava, Ustavni sud je konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu navedenog ustavnog prava započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u navedenom predmetu mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnih postupaka, koji su pokrenuti 7. decembra 2004. godine, podnošenjem zahteva za poništaj rešenja Opštinskog komiteta za stambeno-komunalne i imovinsko-pravne poslove Skupštine opštine Šabac broj 463-42/82-08 od 29. septembra 1982. godine i rešenja Sekretarijata za stambeno-komunalne i imovinsko-pravne poslove Skupštine opštine Šabac broj 463-86/79-08 od 16. novembra 1979. godine, a koji još nisu okončani.

Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da navedeni upravni postupci traju već devet godin a nakon pokretanja može ukazivati na povredu označenog ustavnog prava . Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje predmetnih postupaka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovim upravnim postupcima nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, te da je prvostepeni organ bio dužan da utvrdi za koju je namenu izuzeto zemljište na osnovu pravnosnažnog rešenja iz 1979. godine, kao i da utvrdi da li je zemljište koje je izuzeto iz poseda navedenim rešenjem i pravnosnažnim rešenjem iz 1982. godine, privedeno nameni za koju je izuzeto.

Ispitujući značaj predmeta postupaka za podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da on e imaju značajan pravni i materijalni interes da se ponište akti na osnovu koga je predmetno građevinsko zemljište izuzeto iz poseda njihovog pravnog prethodnika. Ustavni sud, međutim, konstatuje da je jedno od predmetnih rešenja o izuzimanju zemljišta doneto upravo na zahtev pravnog prethodnika podnositeljki ustavne žalbe, zbog čega su ne mogu u potpunosti prihvatiti navodi ustavne žalbe kojima se ukazuje na propust nadležnih organa da „shvate da je svojina svetinja i da sa njom nema igre“.

Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni organ jednim rešenjem odlučio o zahtevu podnositeljki ustavne žalbe kojim je istovremeno tražen poništaj dva pravnosnažna rešenja o izuzimanju zemljišta, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta tom organu na ponovno odlučivanje. Međutim, po oceni Ustavnog suda, prevashodnu odgovornost za dugo trajanje predmetnog upravnog postupka snosi drugostepeni organ, koji je u svojim rešenjima iznosio ocenu da nema osnova za povraćaj zemljišta izuzetog na osnovu rešenja iz 1979. godine, budući da to zemljište nije izuzeto radi privođenja nameni u određenom roku. Iako je prvostepeni organ u ponovnom postupku donosio rešenja u roku i na način propisan zakonom, u skladu sa obavezujućim primedbama iznetim u konačnim rešenjima, drugostepeni organ je poništio dva rešenja prvostepenog organa kao preuranjena, nalazeći da konačna rešenja nisu postala izvršna, budući da je protiv njih pokrenut upravni spor. Ustavni sud dalje ukazuje da su i nadležni sudovi koji su odlučivali u upravnom sporu, takođe, doprineli produženju postupka, s obzirom na to da su o tužbi podositeljki ustavne žalbe izjavljenoj protiv drugostepenog rešenja od 8. maja 2007. godine, odlučivali skoro tri i po godine. Ovaj sud je, takođe, utvrdio da je nakon donošenja presude u navedenom upravnom sporu u ponovnom postupku konačno odlučeno o zahtevu podnositeljki ustavne žalbe za poništaj pravnosnažnog rešenja iz 1982. godine, ali da o tužbi korisnika zemljišta podnetoj Upravnom sudu protiv drugostepenog rešenja još nije odlučeno.

Ocenjujući ponašanje podnositeljki ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljke ustavne žalbe svojim radnjama nisu doprinele trajanju predmetnih postupaka, jer su blagovremeno iskoristile tužbu zbog ćutanja uprave, kao pravno sredstvo za ubrzanje postupka. Takođe, po oceni ovoga suda, podnositeljke ustavne žalbe ne snose odgovornost za to što su jednim podneskom zahtevale poništaj dva pravnosnažna rešenja o izuzimanju zemljišta, jer je nadležni organ bio dužan da odmah donese zaključak kojim se razdvaja postupak odlučivanja o podnetim zahtevima, ukoliko je smatrao da nisu ispunjeni uslovi za spajanje postupka u smislu člana 117. Zakona o opštem upravnom postupku.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljkama ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpe le podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje predmetnih upravnih postupaka. Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se upravni postupci koji se vode pred Odeljenjem za finansije Gradske uprave grada Šapca u predmetima br. 463-1/2011-03 i 463-2/2011-03 (ranije predmet Odeljenja za finansije Opštinske uprave Šabac broj 463-3/05-03) okončali u najkraćem roku.

8. Ustavni sud je ocenio da zahtev podnositeljki ustavne žalbe da Ustavni sud „zabrani Gradskoj upravi grada Šapca da postupa po zahtevu „Z. p“, d.o.o. iz Š . i H . k . „Z .“ Š. za konverziju prava korišćenja u pravo svojine“, izlazi iz okvira njegovih ovlašćenja određenih odredbom člana 86. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu . Saglasno navedenoj zakonskoj odredbi, Ustavni sud može odložiti izvršenje pojedinačnog akta ili radnje protiv kojih je izjavljena ustavna žalba, ako bi izvršenje prouzrokovalo nenadoknadivu štetu podnosiocu, a odlaganje nije suprotno javnom interesu, niti bi se odlaganjem nanela veća šteta trećem licu. Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud može, do donošenja odluke o ustavnoj žalbi, samo odložiti izvršenje pojedinačnog akta ili radnje protiv kojih je izjavljena ustavna žalba.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti