Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 14 godina. Kao razlog navodi se sporo i nedelotvorno postupanje sudova. Zahtev za naknadu štete je odbijen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ , u stečaju iz Novog Sada , na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ , u stečaju , i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 184/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ , u stečaju , izjavljena protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4892/10 od 28. oktobra 2010. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu ne materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada je 17. decembra 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4892/10 od 28. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 184/05.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Opštinski sud u Novom Sadu doneo presudu P. 184/05 od 11. januara 2006. godine kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev podnosioca i dosudio mu iznos od 432,079 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate; da podnosilac smatra da mu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja, jer bi u protivnom bilo „zaobiđeno“ načelo legaliteta, a time bi se narušila načela iz čl. 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima; da je predmetni postupak trajao četrnaest godina; da je predmet spora bio od izuzetnog značaja za podnosioca, te da on nije doprineo odugovlačenju postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4892/10 od 28. oktobra 2010. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravno sredstvo , zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, te da poništi osporenu drugostepenu presudu, da utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 184/05 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete u smislu č lana 90. Zakona o Ustavnom sudu, kao i da „utvrdi da podnosiocu pripada pravo na raskid ugovora od 10. oktobra 1991. godine... i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe po AT“.

Podneskom od 13. marta 2012. godine podnosilac je obavestio Ustavni sud o promeni svoje adrese.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 184/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 29. avgusta 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih E.M, M.P. i R.P, svih iz Novog Sada, radi isplate duga. Predmet je zaveden pod brojem P. 5072/96.

Nakon neodržavanja ročišta zakazanog za 18. novembar 1996. godine (prvotužena nije bila uredno pozvana), na predlog tužioca Opštinski sud u Novom Sadu je na ročištu održanom 22. decembra 1997. godine rešenjem odre dio prekid postupka i odre dio da će se isti nastaviti na predlog tužioca.

Tužilac je podneskom od 23. juna 1999. godine tražio nastavak postupka i povukao tužbu u odnosu na drugotuženog i trećetuženog.

Opštinski sud u Novom sadu je rešenjima P. 5072/96 od 18. avgusta 1999. godine, 15. novembra 1999. godine i 8. maja 2000. godine obavezao tužioca da predujmi troškove veštačenja, dok je rešenjem od 26. oktobra 2000. godine obavezao tužioca da obavesti sud o daljem toku parnice u roku od 15 dana.

Tužilac je podneskom od 4. decembra 2000. godine predložio da sud odredi finansijsko veštačenje i predložio veštaka.

Po održavanju ročišta 15. novembra 2001. godine (nakon dva neodržana zakazana za 8. mart i 7. jun 2001. godine), Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem odredio nastavak postupka i konstat ovao povlačenje tužbe u odnosu na drugotuženog i trećetuženog. Na istom ročištu prvotužena je priložila odgovor na tužbu.

Predmet je dobio novi broj P. 7624/01.

U daljem toku postupka: Opštinski sud u Novom Sadu je održao šest zakazanih ročišta, dok dva ročišta nisu bila održana (na ročište zakazano za 21. oktobar 2002. godine nisu pristupili tužena i njen punom oćnik iako uredno pozvani, dok ročište zakazano za 4. mart 2004. godine nije održano na zahtev punomoćnika tužioca); Opštinski sud u Novom Sadu je doneo rešenje 26. februara 2002. godine kojim je odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem; veštak je dostavio nalaz i mišljenje 25. marta 2002. godine; nakon saslušanja na ročištu održanom 10. juna 2002. godine, veštak je dostavio izmenjen i dopunjen nalaz i mišljenje 17. juna 2002. godine, a podneskom od 30. septembra 2003. godine se izjasnio na primedbe tužene iz poneska od 9. septembra 2003. godine; tužilac se podnescima od 22. aprila i 8. jula 2002. godine izjasnio da nema primedbe na nalaz i mišljenje veštaka, odnosno na izmenjen i dopunjen nalaz i mišljenje veštaka, te je u skladu sa navedenim nalazima i mišljenjima precizirao tužbeni zahtev.

Na ročištu održanom 5. maja 2004. godine punomoćnik tužioca je predložio prekid postupka „do konačnog stava Vrhovnog suda u vezi istih parnica“, te je Opštinski sud u Novom Sadu je doneo rešenje P. 7624/01 kojim je odredio prekid postupka u toj pravnoj stvari i odredio da će se postupak nastaviti na predlog bilo koje stranke. Opštinski sud u Novom Sadu je konstatovao da stranke ne traže poseban otpravak nevedenog rešenja, kao i da su se odrekle prava žalbe protiv istog.

Tužilac je podneskom od 23. septembra 2004. godine tražio nastavak postupka, a podneskom od 15. novembra 2004. godine je predložio dopunsko veštačenje.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7624/01 od 12. januara 2005. godine određen je nastavak postupka.

Predmet je dobio novi broj P. 184/05.

U daljem toku postupka je rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7624/01 od 17. januara 2005. godine određeno dopunsko veštačenje, te je veštak dopunski nalaz i mišljenje dostavio 4. februara 2005. godine, dok je ispravku dopunskog nalaza i mišljenja je dostavio 22. februara 2005. godine. Tužilac se podneskom od 25. aprila 2005. godine izjasnio da nema primedbi na nalaz i mišljenje veštaka i u skladu sa istim je precizirao tužbeni zahtev. Rasprava je zaključena na ročištu održanom 11. januara 2006. godine.

Opštinski sud u Novom Sadu je 11. januara 2006. godine doneo presudu kojom je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 432,079 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja pa do konačne isplate, u roku od 15 dana , pod pretnjom izvršenja (stav 1. izreke), zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa pa do traženog iznosa od 880,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. februara 2005. godine pa do konačne isplate je odbijen (stav 2. izreke) i određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav 3. izreke).

Protiv prvostepene presude je tužilac izjavio žalbu 4. aprila 2006. godine.

Okružni sud u Novom Sadu je 18. decembra 2008. godine doneo rešenje Gž. 6168/06 kojim je odredio da se vrati spis P. 184/05 Opštinskom sudu u Novom Sadu radi sprovođenja izviđaja, a radi utvrđenja da li je glavni menadžer bi o ovlašćen za davanje punomoćja za zastupanje tužioca u sudskim postupcima.

Tužilac je uz podnesak od 28. januara 2009. godine dostavio dokaze u vezi navoda iz rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 6168/06 od 18. decembra 2008. godine. Spis predmeta je 5. februara 2009. godine poslat Okružnom sudu u Novom Sadu.

Viši sud u Novom Sadu je 28. oktobra 2010. godine doneo osporenu presudu Gž. 4892/10 kojom je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da su stranke 12. decembra 1991. godine zaključile ugovor o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja zadrugara, a kojim je tužena ostvarila pravo na nenamenski zajam putem samofinansiranja zadrugara u iznosu od 100.000,00 dinara uz uplatu depozita u iznosu od 20.000,00 dinara, administrativnih troškova od 2.000,00 dinara i provizije zadruge od 3.000,00 dinara; da je na dan poslednje uplate ostao neizmiren dug u iznosu od 6.750,00 dinara, pa je na dan 1. oktobar 1993. godine dug usled hiperinflacije iznosio 6,75 dinara; da kada se od ukupnog iznosa kredita računato u čvrstoj konvertabilnoj valuti odbije depozit, trošak osiguranja i isplaćeni iznos, dobije se da tužena tužiocu nije isplatila iznos od 9,75 DEM odnosno 4,99 EURA; da je na dan podnošenja tužbe, pri paritetu DEM prema dinaru od 1:3,4 dug dužene iznosio 33,15 dinara, a zajedno sa zakonskom zateznom kamatom od utuženja iznosio je 880,07 dinara; da je na dan presuđenja, po kursu 86,589500 dinara za jedan EURO, dug tužene iznosio 432,079 dinara; da je prvostepeni sud utvrdio sve odlučne činjenice i da, suprotno žalbenim navodima, prvostepeni sud navodi po kom kursu je vršo konverziju DEM u dinare (1:3,4), EUR-a u dinare (1:86,589500), dok je kurs EUR-a u odnosu na DEM (1:1,95), na dan uvođenja eura, a što je opštepoznata činjenica pa nenavođenje konkretnog podatka ne utiče na zakonitost i pravilnost pobijane presude; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je dosudio tužiocu iznos od 432,079 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, pošto imajući u vidu da je sporno potraživanje tužioca po osnovu zajma obezvređeno inflaciojom, tužilac ima pravo da od tuženog zahteva i tzv. inflatornu naknadu štete zbog ob ezvređenja svog potraživanja u smislu odredbe člana 278. stav 2. u vezi člana 15. ZOO, u dinarskom iznosu realne vrednosti nevraćenog zajma pomoću deviznog valorimetra , sa zakonskom zateznom kamatom od dana prvostepenog presuđenja, jer se ne može smatrati da je tuženi bio u docnji pre toga i da je dinarska protivvre dnost realnog potraživanja tužioca utvrđena prema okolnostima u vreme donošenja prvostepene odluke o inflatornoj naknadi; da se neosnovano žalbom navodi da je prvostepeni sud tužiocu stavio u krivicu činjenicu da nije osigurao predmetni zajam, jer prvostepeni sud, upravo suprotno, navodi da je do nesrazmere međusobnih davanja došlo usled okolnosti koje nisu prouzrokovane krivicom ni jedne od ugovornih strana, pa negativne posledice društvenih zbivanja moraju podjednako snositi obe ugovorne strane.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava , na čiju povredu se podnos ilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, a polazeći od činjenica i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 29. avgusta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu , a da je okončan presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4892/10 od 28. oktobra 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao 14 godina i dva meseca, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar bila u određenoj meri činjenično i pravno složena. Naime, kao sporno pravno pitanje postavilo se pitanje metodologije obračuna duga, te je parnični postupak bio u prekidu od 22. decembra 1997. godine do 15. novembra 2001. godine, kao i od 5. maja 2004. godine do 12. januara 2005. godine, radi zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju. Složenosti postupka doprinela je i neophodnost izvođenja dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac, nije u značajnijoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka.

Nasuprot prethodno iznetom, Ustavni sud je ocenio da je sporo i nedelotvorno postupanje sudova prevashodni razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama: da je Opštinski sud u Novom Sadu za deset godina zakazao ukupno 15 ročišt a za glavnu raspravu od kojih pet nije održano ; da je Opštinski sud u Novom Sadu nakon neodržavanja prvog ročišta zakazanog za 18. novembar 1996. godine, prvo sledeće ročište zakazao tek za 22. decembar 1997. godine (dakle , nakon godinu i mesec dana); da je Opštinski sud u Novom Sadu o predlogu za nastavak postupka koji je podnet 23. juna 1999. godine, odlučio tek 15. novembra 2001. godine (dakle, nakon dv e godine i nepunih pet meseci); da Opštinski sud u Novom Sadu od 25. aprila 2005. godine, kada se tužilac podneskom izjasnio da nema primedbe na nalaz i mišljenje veštaka i precizirao tužbeni zahtev, do 11. januara 2006. godine, kada je zakazano ročište, nije preduzeo ni jednu parničnu radnju (dakle, nepunih devet meseci) ; da je tužilac izjavio žalbu na prvostepenu presudu 4. aprila 2006. godine, a Okružni sud u Novom Sadu je tek nakon dve godine i osam meseci doneo rešenje kojim je odredio da se vrati spis Opštinskom sudu u Novom Sadu radi sprovođenja izviđaja, dok je o žalbi odlučeno tek osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4892/10 od 28. oktobra 2010. godine (dakle, nakon četiri godine i nepunih sedam meseci od izjavljivanja žalbe).

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 184/05, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava . Stoga je Sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Novom Sadu naveo ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje žalbe tužioca i potvrđivanje prvostepene presude. Naime, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim stav Višeg suda u Novom Sadu da podnosilac ustavne ž albe nema pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja. U konkretnom slučaju, tužena je vratila zajam podnosiocu pre padanja u docnju u nominalnom novčanom iznosu u tadašnjim dinarima. Stoga se ne može smatrati da je tužena bila u docnji pre presuđenja, s obzirom na to da tužena pada u docnju danom utvrđivanja visine njenog duga, a to je dan donošenja presude.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Novom Sadu obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to stanovište posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud stoga nalazi da osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4892/10 od 28. oktobra 2010. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac povredu ovog prava vezuje za ishod drugostepenog parničnog postupka, dakle za povredu prava na pravično suđenje. Imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, sledi i da navodi podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo nisu osnovani.

Ustavni sud je, stoga , ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od toga da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odlučivano o pravu koje je, po mišljenju Suda, bilo od malog značaja za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. st 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je usvajanje ustavne žalbe i utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe i da je primeren okolnostima konkretnog predmeta. Ustavni sud je stoga odbio zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete i odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Povodom zahteva istaknutog u ustavnoj žalbi da Ustavni sud „ utvrdi pravo podnosioca na naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe po AT“, Ustavni sud ističe da je stanovište Suda, izraženo u dosadašnjoj praksi, da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je utvrđeno da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove, ako Ustavni sud ne odredi drugačije. Ovo posebno imajući u vidu da je pomenutom odredbom Zakona uspostavljeno pravilo da učesnici u postupku sami snose svoje troškove; da je odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu utvrđeno da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata; da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni; da licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti