Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe stranaka u parničnom postupku i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupak je trajao skoro deset godina, što je neopravdano dugo, a odgovornost snosi prvostepeni sud. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavn im žalb ama N. C, D . C . i B . C . i B . C, svih iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. C, D . C . i B . C . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3933/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 4836/03) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba B. C . i utvrđuje da je u parničnom postupku iz tačke 1. povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe N. C, D . C . i B . C . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe B. C . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. C, D . C . i B . C, svi iz Leskovca, su 1. jula 2013. godine, preko punomoćnika Z . S, advokata iz Leskovca, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3933/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 4836/03). Povodom ove ustavne žalbe formiran je predmet pod brojem Už-5294/2013.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da su 24. jula 2003. godine tužioci B. C . i S . C . podneli tužbu protiv podnosilaca ustavne žalbe, kao tuženih radi utvrđenja svojine po osnovu nasleđa; da je Opštinski sud u Leskovcu doneo presudu P. 4836/03 od 23. novembra 2007. godine, koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 1237/10 od 7. septembra 2010. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je u ponovnom postupku Osnovni sud u Leskovcu doneo presudu P. 3933/12 od 13. februara 2013. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 985/13 od 21. maja 2013. godine; da je predmetni postupak trajao devet godina i deset meseci, te im je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevali su naknadu nematerijalne štete.

B. C . iz Leskovca je 18. jula 2013. godine, preko punomoćnika Lj . P, advokata iz Leskovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3933/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 4836/03). Povodom ove ustavne žalbe formiran je predmet pod brojem Už-5894/2013.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je dužina trajanja postupka uzrokovana nedelotvornim i neefikasnim postupanjem suda, jer ne postoji nijedan pravno valjan razlog što je postupak u ovom sporu trajao deset godina, posebno što se podnosiocu ne može staviti na teret odugovlačenje postupka jer se odazivao na sve pozive suda. Tražio je naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

Kako su podnosioci obe ustavne žalbe osporili dužinu trajanja istog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu člana 43. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predmet Už-5894/2013 spojio sa predmetom Už-5294/2013, radi jedinstvenog postupanja i odlučivanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 3933/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci B. C, ovde podnosilac ustavne žalbe i S . C . su 24. jula 2003. godine podneli Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv N . C, D . C . i B . C, takođe podnosilaca ustavne žalbe , radi utvrđenja svojine po osnovu nasleđa. Predmet je dobio broj P. 4836/03. Tužba je dostavljena na odgovor t uženima 30. aprila 2004. godine.

Pred Opštinskim sudom u Leskovcu bilo je održano 13 ročišta na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, dok šest ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog odsustva tuženih, dva zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, a dva na zahtev punomoćnika tužilaca.

25. oktobra 2006. godine tužilac B. C . je proširio tužbu i na ranijeg tužioca S . C . koji je prethodno povukao tužbu.

Tužbeni zahtev je preciziran 27. decembra 2006. godine.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 4836/03 od 23. novembra 2007. godine, u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se prema tuženima utvrdi da je pok. Lj. C . bila vlasnik na ½ idealnih delova od nepokretnosti, i to kuće sagrađene na katastarskoj parceli u katastarskoj opštini Leskovac, sa svim pomoćnim objektima i prava korišćenja na ½ idealnih delova od navedene parcele po osnovu sticanja u braku sa pok. S . C; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se ponište ugovori koje je pok. S . C . zaključio sa tuženima, i to ugovor o doživotnom izdržavanju R. 1293/76 od 21. septembra 1976. godine i ugovor o deobi imovine R. 755/68 od 25. aprila 1968. godine; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac vlasnik po osnovu nasleđa na 1/6 idealnih delova od nepokretnosti iz stava 1. izreke iza smrti pok. Lj . C . kao i 1/6 istih nepokretnosti iza smrti pok. S . C . ili ukupno na 1/3 nepokretnosti, te da su tuženi dužni da mu ovo pravo priznaju i imovinu predaju u svojinu i državinu; u stavu četvrtom izreke obavezan je tužilac da tuženima nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 108.000,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 1237/10 od 7. septembra 2010. godine ukinuta je ožalbena presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 4836/03 od 23. novembra 2007. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 8547/10 i održana su dva ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i saslušane su parnične stranke, dok četiri ročišta nije bilo održano, i to: tri zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, a jedno zbog nedolaska tuženih.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 8547/10 od 27. septembra 2011. godine prekinut je postupak zbog smrti tuženog S. C . i određeno je da će se postupak nastaviti kada njegovi naslednici preuzmu postupak. Tužilac je podneskom od 28. avgusta 2012. godine predložio nastavak postupka jer je u ostavinskom postupku za naslednika pok. S . C . proglašen njegov sin N . C . i rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 8547/10 od 12. septembra 2012. godine nastavljen je postupak u ovoj pravnoj stvari.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 3933/12 od 13. februara 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se prema tuženima utvrdi da je pok. Lj. C . bila vlasnik ½ idealnih delova nepokretnosti i to kuće sagrađene na određenoj katastarskoj parceli u katastarskoj opštini Leskovac sa svim pomoćnim objektima koji se nalaze na toj parceli i prava korišćenja na ½ idealnih delova na osnovu sticanja u braku sa pok. S . C; u stavu drugom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se ponište ugovori koje je pok. S . C . zaključio sa tuženima, i to ugovor o doživotnom izdržavanju R. 1293/76 od 21. septembra 1976. godine i ugovor o deobi zajedničke imovine R. 755/68 od 25. aprila 1968. godine; u stavu trećem izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se prema tuženima utvrdi da je tužilac vlasnik po osnovu nasleđa na 1/6 idealnih delova nepokretnosti iz stava prvog izreke, iza smrti pok. S . C . ili na ukupno 1/3 delova tih nepokretnosti, što su tuženi dužni da mu priznaju i predaju mu u svojinu i državinu; u stavu četvrtom izreke, naloženo je tužiocu da tuženima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 384.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 985/13 od 21. maja 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 3933/12 od 13. februara 2013. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavnih žalbi, sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine i četiri meseca, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosilaca ustavnih žalbi na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe – 24. jula 2003. godine, odnosno od dana dostavljanja tužbe na odgovor – 30. aprila 2004. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu u svemu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od devet godina i deset meseci nema bilo kakvog objektivnog opravdanja i navedena dužina postupka predstavlja njegovo nerazumno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud nalazi da pretežnu odgovornost za trajanje parničnog postupka od skoro deset godina snosi prvostepeni sud koji je odlučio nakon četiri godine i četiri meseca od podnete tužbe. Zatim, Ustavni sud je konstatovao da je tužba dostavljena na odgovor tek nakon devet meseci i da u toku parničnog postupka ročišta nisu zakazivana u prihvatljivim vremenskim razmacima. Dalje, nakon ukidanja prve prvostepene presude i vraćanja spisa predmeta prvostepenom sudu 13. septembra 2010. godine, prvostepeni sud je zakazao prvo ročište tek 21. februara 2011. godine, nakon pet meseci. Na kraju, drugostepeni sud je odlučio o žalbi protiv prve prvostepene presude nakon skoro tri godine.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odugovlačenja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Predmetni parnični postupak je bio u zakonskom prekidu oko godinu dana, od 27. septembra 2011. do 12. septembra 2012. godine, kada je postupak nastavljen i ovaj period se ne može staviti na teret parničnom sudu.

Po oceni Suda, predmetni postupak je bio u određenoj meri i materijalno i procesno složen jer je postupajući sud odlučivao o više tužbenih zahteva a i na obe procesne strane je učestvovalo više lica.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da su dužini trajanja postupka doprineli i sami podnosioci ustavnih žalbi jer podnosioci N. C, D . C . i B . C . nisu prisustvovali na tri ročišta, dok dva ročišta nisu bila održana na zahtev podnosioca B . C.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe N. C, D . C . i B . C . na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je pokrenut pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 4836/03, a okončan pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3933/12, te je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

Iz istih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe B. C . na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je pokrenut pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 4836/03, a okončan pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3933/12, te je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke usvojio i njegovu ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe N. C, D . C . i B . C . zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe B. C . zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavnih žalbi zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka u koji se ne računa period kada je postupak bio u prekidu, zatim složenost postupka, kao i doprinos podnosilaca njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavnih žalbi pretrpeli zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva za određivanje naknade troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.