Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest godina i osam meseci. Sud je ocenio da je prvostepeni sud doprineo odugovlačenju neefikasnim vođenjem dokaznog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. V. iz Veternika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba K. V. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5929/07, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5249/13, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. V. iz Veternika je, 17. juna 2014 . godine, preko punomoćnika S. L, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 551/14 od 29. aprila 2014. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje, te prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl ana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe vodila spor protiv Opšte bolnice Vrbas iz Vrbasa, da je prva prvostepena presuda doneta u ovom sporu ukinuta u postupku po žalbi tužilje – ovde podnositeljke ustavne žalbe, ali je Osnovni sud u Novom Sadu ponovo doneo identičnu presudu P. 5249/13 od 28. maja 2013. godine, kojom je odbio tužbeni zahtev podnositeljke, pri čemu nije postupio po nalogu Apelacionog suda u Novom Sadu iz rešenja o ukidanju prve presude; da je, međutim, Apelacioni sud u Novom Sadu, u postupku po žalbi podnositeljke, osporenom presudom potvrdio ovu prvostepenu presudu; da tužilja smatra da su njena navedena Ustavom zagarantovana prava povređena odlukom Apelacionog suda u Novom Sadu koji je na bazi istog činjeničnog stanja i primenom istog materijalnog prava u odnosu na dve identične odluke prvostepenog suda doneo dve različite odluke; da je prvostepenom sudu trebalo više od pet godina da donese prvostepenu presudu čime je povredio tužiljino pravo na suđenje u razumnom roku i prouzrokovao nepotrebne troškove postupka, dok je postupak do pravnosnažnosti trajao skoro sedam godina. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnositeljke, poništi osporenu presudu, odredi objavljivanje svoje odluke i dosudi podnositeljki troškove sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 447/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 20. avgusta 2007. godine podnela Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih „D. o.“ a.d.o. – Glavna filijala osiguranja Novi Sad iz Novog Sada i Zdravstvenog centra „V.“ iz Vrbasa, sa predlogom da se obaveže prvotuženi da tužilji na ime naknade iz osiguranja usled trajnog invaliditeta isplati iznos od 105.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. novembra 2006. godine do isplate i obaveže drugotuženi da tužilji na ime pretrpljene nematerijalne štete isplati iznos od 490.000 dinara, i to: iznos od 200.000 dinara na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, iznos od 150.000 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova i iznos od 140.000 dinara na ime pretrpljenog straha, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate. Tužba je u Opštinskom sudu u Novom Sadu zavedena pod brojem P. 5929/07.

Podnositeljka je podneskom od 14. novembra 2008. godine, usled statusnih promena drugotuženog, kao drugotuženog označila O. b. Vrbas u Vrbasu, a na ročištu 24. novembra 2009. godine je povukla tužbu u odnosu na prvotuženog, te je parnični postupak u odnosu na prvotuženog obustavljen.

Prva prvostepena presuda u ovom sporu je doneta 24. decembra 2012. godine, tj. posle pet godina i četiri meseca od podnošenja tužbe. Prvostepeni sud je u tom periodu zakazao 30 ročišta (15. novembra i 11. decembra 2007, 4. februara, 24. aprila, 3. juna, 16. septembra, 16. oktobra, 17. novembra i 26. decembra 2008, 5. februara, 5. i 30. marta, 25. maja, 9. jula i 24. novembra 2009, 16. februara, 25. maja, 15. oktobra i 23. decembra 2010, 31. marta, 23. juna, 23. septembra i 23. decembra 2011, te 16. marta, 14. maja, 27. septembra, 12. i 23. novembra i 24. decembra 2012. godine), od kojih devet ročišta nije održano, odnosno odloženo je bez raspravljanja (dva zbog dojave o bombi – 5. februara i 30. marta 2009. godine, šest iz razloga na strani veštaka i svedoka – 8. oktobra 2009, 10. oktobra 2010, 23. juna, 23. septembra i 23. decembra 2011. i 27. septembra 2012. godine, te jedno iz razloga na strani tužilje – 12. novembra 2012. godine).

U sprovedenom postupku prvostepeni sud je izveo sledeće dokaze: dva puta je saslušao tužilju u svojstvu parnične stranke, saslušao je pet svedoka medicinske struke (dr M. K, dr M. F, dr U. B, dr M. T. i dr B. B), od kojih dr M. K. tri puta i još četiri svedoka (K. T, A. V, J. D. i S. V.), upoznao se sa obimnom dokumentacijom koju su dostavile stranke i službenim putem pribavio određenu dokumentaciju i informacije, a izveo je i više medicinskih veštačenja i saslušao veštake.

Naime, na predlog punomoćnika tužilje na ročištu 11. decembra 2007. godine određeno je medicinsko veštačenje putem DOO E. iz Beograda, a podneskom od 12. februara 2008. godine tužilja je predložila da se medicinsko veštačenje izvrši tek nakon izvođenja drugih predloženih dokaza. Na ročištu 9. jula 2009. godine, na predlog tužilje, određeno je medicinsko veštačenje putem sudskih veštaka pulmologa prof. dr. M. A. i neuropsihijatra dr S. D, na okolnosti procenta umanjenja životne aktivnosti, jačine i trajanja bolova, intenziteta pretrpljenog straha, procenta invaliditeta kod tužilje koji su nastupili usled plućne tromboembolije i ostalih posledica koje su indikovane u medicinskoj dokumentaciji, te uzročno-posledične veze između operativnog zahvata koji je obavljen kod tužene i svih posledica koje su indikovane u medicinskoj dokumentaciji tužilje. Veštaci su svoje nalaze i mišljenja dostavili 11, odnosno 12. novembra 2009. godine.

Na ročištu održanom 24. novembra 2009. godine, tužena Opšta bolnica Vrbas je predložila veštačenje putem veštaka prof. dr. S. A. Tužilja je podneskom od 25. novembra 2009. godine zatražila izuzeće navedenog veštaka, a na ročištu 16. februara 2010. godine, punomoćnik tužilje je zatražio naknadni rok radi dostavljanja dokaznih predloga. Podneskom od 3. marta 2010. godine tužilja je predložila veštačenje putem veštaka prof. dr Đ. R, a prvostepeni sud je na ročištu 25. maja 2010. godine odredio veštačenje putem ovog veštaka na okolnosti vezane za postupanje tužene prilikom lečenja tužilje, koje su bile predložile obe parnične stranke.

S obzirom na zauzetost predloženog veštaka, punomoćnik tužilje je na ročištu 23. decembra 2010. godine predložio novog veštaka prof. dr S. M, a zatim je na ročištu 31. marta 2011. godine, na predlog tužilje, određen novi veštak dr U. Z. Spisi predmeta su dostavljeni veštaku dr U. Z. 12. maja 2011. godine, a veštak je svoj nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 23. februara 2012. godine, usled čega nisu bila održana tri zakazana ročišta na kojima je punomoćnik tužilje obavestio sud da je veštak bio na službenom putu, odnosno van zemlje.

Na ročištu 23. novembra 2012. godine tužilja je stavila zahtev za izuzeće postupajućeg sudije koji je odbijen kao neosnovan, a na ročištu 24. decembra 2012. godine je zaključena glavna rasprava.

Osnovni sud u Novom Sadu je presudom P. 447/10 od 24. decembra 2012. godine odbio tužbeni zahtev tužilje da joj tuženi na ime pretrpljene nematerijalne štete isplati iznos od 490.000 dinara, i to: iznos od 200.000 dinara na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, iznos od 150.000 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova i iznos od 140.000 dinara na ime pretrpljenog straha, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate i obavezao tužilju da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka.

Protiv navedene presude, tužilja je izjavila žalbu 5. februara 2013. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 808/1 od 29. aprila 2013. godine ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu P. 447/10 od 24. decembra 2012. godine i predmet vratio na ponovno suđenje, jer je našao da je ista doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je ocenio da se žalbom tužilje osnovano ukazuje da su razlozi o bitnoj činjenici u ovoj parnici – obavezi tuženog na davanje obaveštenja pacijentu pre pristanka na predloženu medicinsku meru prema Zakonu o zdravstvenoj zaštiti iz 2005. godine nejasni i kontradiktorni, zbog čega odluka nije mogla da bude ispitana; takođe je našao da žalbeni navodi tužilje nisu osnovani u odnosu na zaključak suda da nije dokazano da je operacija vena bila uzrok embolije pluća.

U ponovnom prvostepenom postupku, Osnovni sud u Novom Sadu je održao ročište 28. maja 2013. godine na kome je odbio dokazni predlog punomoćnika tužilje za ponovno saslušanje tužilje, kao i dokazne predloge tuženog, ponovio postupak čitanjem spisa i zaključio glavnu raspravu.

Osnovni sud u Novom Sadu je presudom P. 5249/13 od 28. maja 2013. godine odbio tužbeni zahtev tužilje u celini i obavezao je da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tužilja je izjavila žalbu 25. juna 2013. godine, na koju je tuženi odgovorio 27. avgusta 2013. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 551/14 od 29. aprila 2014. godine odbio žalbu tužilje i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5249/13 od 28. maja 2013. godine, jer je našao da je prvostepeni sud bez bitne povrede odredaba parničnog postupka, pravilno i potpuno utvrdio sve činjenice koje su bile bitne za presuđenje u ovoj pravnoj stvari i da je pravilno primenio materijalno pravo.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, a odredbom stava 2. istog člana da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe su sadržane i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku ( "Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe 20. avgusta 2007. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu 29. aprila 2014. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do pravnosnažnog okončanja donošenjem drugostepene presude trajao šest godina i osam meseci, što može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da se ovde radilo o relativno, pre svega, činjenično složenom sporu, u kome je sproveden složen i obiman dokazni postupak, koji je, pored dva saslušanja tužene u svojstvu parnične stranke, uključivao saslušanje devet svedoka, od kojih su pet bila lica medicinske struke, medicinsko veštačenje tri veštaka i njihovo saslušanje, te pribavljanje i upoznavanje sa obimnom dokumentacijom.

Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe nesumnjivo imala opravdanog interesa za efikasno sprovođenje postupka i odlučivanje o njenom tužbenom zahtevu.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe i sama u određenoj meri doprinela trajanju osporenog postupka. Ovde se, pre svega, ima u vidu da je podnositeljka podneskom od 25. novembra 2009. godine tražila izuzeće veštaka prof dr. S. A, koga je predložila tužena, a svoj predlog za veštaka je dostavila tek posle više od tri meseca, u podnesku od 3. marta 2010. godine, kao i da je jedno ročište (12. novembra 2012. godine) odloženo na molbu punomoćnika tužilje.

Ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je zatim utvrdio da je do prekoračenja prihvaćenih standarda razumnog trajanja postupka došlo u postupku pred prvostepenim sudom, koji je prvu prvostepenu presudu u ovom sporu doneo pet godina i četiri meseca posle podnošenja tužbe. Ustavni sud je ocenio da je prvostepeni sud, iako je zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima, propustio da korišćenjem svojih procesnih ovlašćenja, među kojima je i ovlašćenje da sam odredi veštaka, obezbedi da se dokazni postupak, a pre svega, potrebna medicinska veštačenja obave efikasno, te da je time odlučujuće doprineo prekoračenju razumnog roka za donošenje presude.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5929/07, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5249/13, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

Kako u ustavnoj žalbi nije stavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, smatrao da je pravično zadovoljenje podnositeljke u konkretnom slučaju ostvareno utvrđivanjem povrede ustavnog prava.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnositeljke na pravično suđenje osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 551/14 od 29. aprila 2014. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, već se njima, u suštini, osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje od strane nadležnog suda, a ustavnom žalbom se traži od Ustavnog suda da kao viši instancioni sud još jednom oceni zakonitost i pravilnost osporene presude. Pri tome, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Novom Sadu, koji je našao da je odluka prvostepenog suda pravilna i zakonita, dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge za ovakav stav i za ocenu žalbenih navoda tužilje kao neosnovanih, pored ostalog i zbog čega smatra da je pravilan zaključak suda da u konkretnom slučaju nije postojao propust tužene u pogledu davanja potrebnog obaveštenja u skladu sa odredbom člana 28. Zakona o zdravstvenoj zaštiti radi donošenja odluke tužilje o pristanku na predloženu medicinsku intervenciju i zašto ne prihvata žalbene navode tužilje kojima se osporava ovaj zaključak, a ovakvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra ni arbitrernim, niti proizvoljnim. Stoga su neosnovani razlozi ustavne žalbe da je Apelacioni sud u Novom Sadu u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke, jer je u ponovnom postupku prvostepeni sud otklonio nedostatke u obrazloženju presude koji su doveli do ukidanja prve prvostepene presude.

S obzirom na to da je ustavnom žalbom osporena drugostepena presuda, to je očigledno da je podnositeljka imala pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, koje je u konkretnom slučaju i iskoristila, pri čemu označeno pravo ne garantuje i uspeh u postupku po pravnom leku pred nadležnim organom više instance ako za to nije bilo zakonskog osnova.

U vezi sa navodima o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je za utvrđivanje povrede ovog prava neophodno da podnosilac, kao dokaz povrede ovog prava, uz ustavnu žalbu dostavi odluke suda poslednje instance kojima je u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama postupak drugačije pravnosnažno okončan. Kako podnositeljka nije dostavila ovaj dokaz, već se poziva na, po njenom mišljenju, različite odluke koje je drugostepeni sud donosio u toku predmetnog parničnog postupka, koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom, a što ne može biti dokaz nejednakog postupanja suda u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava podnositeljke.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.