Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 14 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova, uprkos njegovom doprinosu dužini trajanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiš a B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4639/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se, kao neosnovana, ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3726/10 od 19. avgusta 2010. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar “ iz Novog Sada je , preko punomoćnika Čedomira R. Nikolića, advokata iz Niša, 17. decembra 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3726/10 od 19. avgusta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvao, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4639/08.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Opštinski sud u Novom Sadu doneo presudu P. 4639/08 od 18. marta 2009. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca ; da su tužilac i tuženi izjavili žalbe protiv ove presude; da je Apelacioni sud u Novom Sadu osporenom presudom žalbu tužioca odbio, a žalbu tužene delimično usvojio, tako što je preinačio prvostepenu presudu i tuženog obavezao da tužiocu isplati iznos od 371.079,17 dinara umesto dosuđenih 807.977,20 dinara i odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka; da je nalazom sudskog veštaka utvrđeno (primenom deviznog valorimetra koji je usvojen od Vrhovnog suda Srbije), kada se odbiju sve plaćene rate zajma, kao i iznos na ime osiguranja i depozita zajma, da dug tužene preme tužiocu iznosi upravo kak o je i opredeljen tužbenim zahtevo m; da podnosilac smatra da mu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug nalazom veštaka od dana utuženja; da je iznos duga koji je tuženi obavezan vratiti tužiocu nerealan, jer je dosuđen bez zakonske zatezne kamate od dana utuženja, i njime se ni približno ne udovoljava načelu iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe je navedeno da je postupak trajao 14 godina iako predmet nije bio pravno složen, a podnosilac sa svoje strane nije ničim doprineo ovakvom radu sudova. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da su osporenom presudom podnosiocu povređeni pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, kao i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4639/08, poništi osporenu presudu, utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 16528/10, ranije predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4639/08, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. septembra 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih P. B, D. P. C. i Ž. P, svih iz Novog Sada, radi isplate duga, koja je zavedena pod brojem P. 5473/96, a 4. oktobra 1996. godine je dostavio sudu podnesak sa generalnim punomoćjem za zastupanje.

Tužilac nije postupio po nalogu suda od 15. maja 1997. godine, a zatim i od 3. septembra 1997. godine da dostavi tačnu adresu tuženog d rugog reda, s obzirom na to da su se pošiljke sa adrese navedene u tužbi vraćal e sa nazanakom „odseljen“.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom postupku zakazano za 22. decembar 1997. nije održano zbog nedostatka p rocesnih pretpostavki i rasprava je odložena na neodređeno vreme, a tužiocu je ponovljen nalog za dostavljanje tačne adrese drugotuženog, kao i dat nalog da proveri adrese za tuženog prvog i trećeg reda.

Tužilac je podneskom od 12. februara 1999. godine povukao tužbu u odnosu na tužene drugog i trećeg reda i predložio određivanje finansijskog veštačenja.

Na sledećem ročištu održanom 15. marta 2000. godine Opštinski sud u Novom Sadu je odredio finansijsko veštačenje putem veštaka S. M. iz Novog Sada, koji je nalaz i mišljenje dostavio sudu 5. decembra 2000. godine.

Do zaključenja glavne rasprave 27. avgusta 2003. godine, prvostepeni sud je zakazao još sedam ročišta, od kojih je održao šest (5. marta, 15. maja i 6. novembra 2001. godine, 19. marta i 4. juna 2002. godine i 27. avgusta 2003. godine), a jedno nije održao zbog nestanka električne energije (10. septembra 2001. godine).

U tom periodu veštak S. M. je 6. aprila 2001. godine dostavio sudu izjašnjenje na primedbe tuženog sa ročišta od 5. marta 2001. godine; 4. jula 2001. godine je dostavio dopunski nalaz po predlogu tuženog sa ročišta od 15. maja 2001. godine, 18. decembra 2001. godine je dostavio dopunu nalaza po nalogu suda sa ročišta od 6. novembra 2001. godine. Tuženi je na ročištu 4. juna 2002. godine predložio novo veštačenje putem veštaka J. D, ali kako on nije mogao da prihvati veštačenje, tuženi je 13. februara 2003. godine predložio dopunsko veštačenje od strane veštaka S. M, koji je dopunski nalaz dostavio prvostepenom sudu 10. juna 2003. godine.

Opštinski sud u Novom Sadu je 27. avgusta 2003. godine doneo presudu P. 5473/96, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 22 .918,97 dinara, sa zakonskom zat eznom kamatom počev od 1. juna 2003. godine pa do isplate, odbio preostali deo ovog tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 475.395,76 dinara , kao i tužbeni zahtev kojim je tražena zakonska zatezna kamata na glavnicu za period od 31. oktobra 2000. godine do 1. juna 2003. godine i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade parničnih troškova isplati iznos od 25.732 dinara.

Tužilac je protiv ove prvostepene presude 8. oktobra 2003. godine izjavio žalbu, a Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 4531/03 od 15. oktobra 2004. godine usvojio žalbu, ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu P. 5473/96 od 27. avgusta 2003. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev i rešeno o troškovima parničnog postupka i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku Opštinski sud u Novom Sadu je na ročištu 23. novembra 2004. godine odredio izvođenje veštačenja od strane veštaka J. D. iz Novom Sad, a kako je veštak obavestio o svojoj prezauzetosti, 6. septembra 2005. godine odredio veštačenje od strane veštaka Ž. J. Veš tak Ž. J. je dopunski nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 20. septembra 2005. godine, a izjašnjenje na podnesak tuž enog 22. novembra 2005. godine.

Ročište zakazano za 12. decembar 2005. godine je odloženo na molbu punomoćnika tuženih, a ročište zakazano za 20. decembar 2005. godine na mo lbu punomoćnika tužioca, da bi na ročištu 31. januara 2006. godine prvostepeni sud zaključio glavnu raspravu.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7618/04 od 17. jula 2006. godine glavna rasprava je ponovo otvorena i određeno zastajanje sa postupkom na osnovu člana 176. Zakona o parničnom postupku, dok se ne okonča pos tupak pred Vrhovnim sudom Srbije, radi zauzimanja stava o spornom pravnom pitanju.

Na ročištu 1. februara 2007. godine je zaključena glavna rasprava i doneta druga prvostepena presuda P. 7618/04, kojom je tužbeni zahtev delimično usvojen. Ova presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 24. jula 2007. godine.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene presude 6. avgusta 2007. godine, a tužilac 8. avgusta 2007. godine.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5995/07 od 29. maja 2008. godine usvojio žalbe parničnih stranaka, ukino presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7618/04 od 1. februara 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku zakazano je šest ročišta (8. jula, 22. septembra i 15. decembra 2008. godine, 26. januara, 11. februara i 18. marta 2009. godine), od kojih je održano četiri, a dva ročišta nisu održana iz razloga na strani suda.

Trećom prvostepenom presudom u ovom postupku P. 4639/08 od 18. marta 2009. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je delimično usvojio tužebeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 807.977,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. februara 2009. godine pa do isplate, odbio preostali tužben i zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa od 807.977,20 din ara do traženog iznosa od 2.933.109,01 dinara i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade parničnih troškova isplati iznos od 273.169,40 dinara.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedene provstepene presude 6. maja 2009. godine, a tuženi – 13. maja 2009. godine.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3974/09 od 17. novemba 2009. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi sprovođenja izviđaj nih radnji.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 3726/10 od 19. avgusta 2010. godine odb io žalbu tužioca i ožalbenu presudu potvrdio u pobijanom odbijajućem delu; žalbu tuženog je delimično usvojio i ožalbenu pesudu u pobijanom usvajajućem delu odluke o glavnoj stvari – isplati duga i odluke o troškovima postupka preinačio, tako što je obavezu tuženog da tužiocu isplati dug snizio na 371.079,17 dinara umesto dosuđenih 807.077,20 dinara, a u pogledu troškova postupka odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud u Novom Sadu našao da je pobijana presuda doneta bez bitnih povreda odredaba panričnog postupka na koje taj sud pazi po službenoj dužnosti, uz potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, na koje je pogrešno primenjeno materijalno pravo; da je prvostepenom presudom utvrđeno da su tužilac i tuženi dana 23. jula 1991. godine zaključili ugovor o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja zadrugara, po kom ugovoru je tuženi, nakon uplate depozita u iznosu od 100.000 tadašnjih dinara, uplate administrativnih troškova od 10.000 tadašnjih dinara i osiguranja kredita od 6.000 tadašnjih dinara, ostvario pravo na nenamenski zajam od 500.000 tadašnjih dinara, da se tuženi obavezao da će zajam otplatiti u 60 jednakih fiksnih mesečnih rata u iznosima od po 8.333,40 dinara; da je tuženi u periodu od 23. avgusta 1991. godine do 6. januara 1993. godine tužiocu isplatio nominalno 25 rata, putem 14 uplata; da kako predmetni ugovor nikada nije bio raskinut i nema preobražajnih prava nastalih saglasnošću volja u govornih strana, a tužilac je primao uplate po ugovoru do 6. januara 1993. godine bez ikakvih primedbi, to visina neizmirene obaveze tuženog predstavlja razliku između iznosa datog zajma i zbira neisplaćenih rata, kao i uplaćenog depozita i osiguranja, sve izraženo u čvrstoj valuti; da tuženi nije isplatio 35 rata zajma, što pri vrednosti jedne rate od 420,8755 DEM , predstavlja dug od 14.730,64 DEM; da kada se od ove sume oduzmu iznosi uplaćenog depozita od 6.535 DEM i osiguranje u iznosu od 303,03 DEM, od potraživanja tužioca preost aje razlika od 7.892,61 DEM, odnosno 4.035,43 evra, tako da na dan 6. februara 2009. godine po srednjem kursu NBS dug tuženog iznosi 371.079,17 dinara; da je opisanim obračunom uspostavljena narušena ekvivalencija međusobnih davanja usled dejstava hiperinfalcije, te je stoga pobijanu presudu trebalo prinačiti, te tužioca odbiti sa viškom tužbenog zahteva preko preinačenog iznosa.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) , koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjivao u toku osprenog postupka bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 11. septembra 1996 . godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3726/10 od 19. avgusta 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao nešto manje od 14 godin a, što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar konkretnom sporu bila u u određenoj meri činjenično i pravno složena. Naime, kao sporno pravno pitanje postavilo se pitanje metodologije obračuna duga, te je parnični postupak bio u zastoju od 17. jula 2006. godine do 1. februara 2007. godine radi zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju. Složenosti postupka doprinela je i neophodnost izvođenja dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri doprineo dugom trajanju parničnog postupka. Tako podnosilac nije postupio po nalogu suda od 15. maja 1997. godine da dostavi tačnu adresu drugotuženog, da bi podneskom od 12. februara 1999. godine, dakle posle jedne godine i devet meseci, obavestio sud da povlači tužbu u odnosu na drugotuženog, što znači da u tom periodu nisu postojale procesne pretpostavke za postupanje suda. Osim toga, ročište 19. marta 2002. godine je odloženo na predlog punomoćnika tužioca kako bi precizirao zahtev shodno nalazu veštaka, koji mu je bio dostavljen 8. februara 2002. godine, a na predlog punomoćnika podnosioca je odloženo i ročište 20. decembra 2005. godine, čime je postupak produžen za još četiri meseca.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da su, uprkos navedenom doprinosu podnosioca ustavne žalbe, nadležni sudovi svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem odlučujuće doprineli nerazumno dugom trajanju osporenog parničnog postupka. Nedelotvorno postupanje sudova u osporenom postupku se ogleda u tome što je Opštinski sud u Novom Sadu tri puta odluči vao o tužbenom zahtevu podnosioca presudama koje su u žalbenom postupku ukidane ili preinačavane. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmet pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti nrp. odluke u predmetima ''Pavlyulynets protiv Ukarajine'' od 6. septembra 2005. godine i ''Cvetković protiv Srbije'' od 10. juna 2008. godine). Neefikasno postupanje Opštinskog suda u Novom Sadu je došlo do izražaja u više navrata , i to: prvostepeni sud je posle prijema podneska tužioca od 12. februara 1999. godine zakazao i održao ročište tek posle 13 meseci – 15. marta 2000. godine, nakon određivanja veštačenja na ročištu 4. juna 2002. godine, veštak je pozvan da preu zme spise posle pet i po meseeci, a nakon prijema obaveštenja o prezauzetosti određenog veštaka 3. februara 2005. godine, rešenje o određivanju drugog veštaka je doneto posle sedam meseci, presuda P. 7618/04 od 1. februara 2007. godine je dostavljena punomoćniku tužioca skoro punih šest meseci nakon zaključenja glavne rasprave.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4639/08, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Novom Sadu naveo ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih je tuženi dužan da isplati podnosiocu dosuđeni iznos sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. februara 2009 . godine. Naime, načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, kao i načelo zabrane zloupotrebe prava i zabrane prouzrokovanja štete drugome imaju poseban značaj u uslovima visoke inflacije, s obzirom na to da tada dolazi do naglog i velikog obezvređivanja novčanih jedinica. Stoga, ako je dugovani iznos znatnije obezvređen usled promene vrednosti dinara, sa aspekta prava na pravično suđenje, prihvatljivo je stanovište suda prema kome visina neizmirene obaveze predstavlja razliku između iznosa datog zajma i depozita, osiguranja i zbira neisplaćenih rata, sve izraženo u konvertibilnoj valuti. Visina potraživanja konačno je utvrđena veštačenjem 6. februara 2009. godine, te je od tog momenta tužena u docnji sa ispunjenjem svoje obaveze.

Imajući u vidu da je Apelacioni sud u Novom Sadu dao dovoljno i jasno obrazloženje za svoju odluku, Ustavni sud je ocenio da se ne može smatrati da je izneto stanovište posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe . Ustavni sud stoga nalazi da osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3726/10 od 19. avgusta 2010. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac povredu ovog prava vezuje za ishod drugostepenog parničnog postupka, dakle za povredu prava na pravično suđenje. Imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da nije povređeno pravo podnosioca ustave žalbe na pravično suđenje, sledi i da navodi podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo nisu osnovani.

Polazeći od svega napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno član u 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, u tački 1. izreke .

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe , zbog konstatovane povrede prava , u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka na ime troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je navedeni zahtev neosnovan , s obzirom na to da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove. Takođe, Sud ukazuje da, saglasno članu 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, svako lice može, pod propisanim uslovima, neposredno izjaviti ustavnu žalbu i preduzimati druge radnje u postupku po ustavnoj žalbi, bez obaveze da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti