Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka od 14 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada štete od 1400 evra. Neažurnost sudova, uključujući duga čekanja, glavni je razlog.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. februara 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2971/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7292/10 od 30. septembra 2010. godine .

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada je 17. decembra 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7292/10 od 30. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčen og članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2971/06.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je nalazom veštaka utvrđeno da dug tužene iznosi upravo onoliko koliko je tužilac zahtevao postavljenim tužbenim zahtevom, te da mu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja. Smatra da je nerealan iznos duga koji je tužena u obavezi da vrati, jer je dosuđen bez zakonske zatezne kamate od dana utuženja, te se njime ni približno ne udovoljava načelu iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe je naveo da je postupak trajao 14 godina iako predmet nije bio pravno složen, te ništa ne može opravdati sudove za odugovlačenje postupka. Podnosilac, pri tome, ističe da je oštećen za veliki iznos bespotrebno plaćenih troškova koji bi bili znatno manji da je parnica okončana u razumnom roku.

Podnosilac je Ustavnom sudu predložio da utvrdi da je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, kao i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2971/06. Takođe je zahtevao da Sud utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, te naknadu troškova sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 13621/10, ranije predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2971//06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. avgusta 199 6. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih D.L, N.I. i Lj.N, radi isplate duga , ali je, usled povlačenja tužbe, Opštinski sud u Novom Sadu rešenjem od 29. decembra 1998. godine obustavio postupak u odnosu na drugotuženu i trećetuženu.

Presudom Op štinskog suda u Novom Sadu P. 2971/06 od 11. maja 2007. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime duga isplati 1.718.861,26 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31. januara 2006. godine do isplate, dok je drugim stavom izreke usvojen eventualni tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime duga isplati iznos od 1.133.110,76 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. januara 2006. godine pa do isplate, kao i troškove postupka u iznosu od 276.345,00 dinara , u roku od 15 dana.

Osporenom p resudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7292/10 od 30 . septembra 2010. godine delimično je usvojena žalba tužene, te je prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu i delu odluke o troškovima, tako što je eventualni tužbeni zahtev preko iznosa glavnice od 127.067,57 dinara do iznosa od 1.133.110,76 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na razliku ovih iznosa počev od 31. januara 2006. godine odbijen, i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove, dok je u preostalom delu potvrđena prvostepena presuda.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su tužilac i tužen a 17. jula 1991. godine zaključili ugovor o nenamenskom zajmu, te da je tužena primi la na zajam 300.000,00 tadašnjih dinara, uz uplatu depozita od 6 0.000,00 dinara, a uplatila je tužiocu i 6.000,00 tadašnjih dinara na ime administrativnih troškova i 12.000,00 tadašnjih dinara na ime provizije; da su stranke ugovorile da tužena primljeni zajam vrati u 50 jednakih mesečnih rata u iznosu od 6.000,00 dinara; da je veštak utvrdio da tužena nije izmirila celokupan nominalni iznos dobijenog zajma i preostalo joj je za uplatu još 28 rata; da je prva rata obračunata u čvrstoj valuti na dan uplate iznosila 261,44 DEM , te potraživanje tužioca prema tuženoj iznosi 7.320,32 DEM; da je tužena po osnovu predmetnog ugovora uplatila u depozit u čvrstoj valuti iznos od 4.379,56 DEM i osiguranje u iznosu od 96,62 DEM, te kada se ovi iznosi oduzmu od potraživanja tužioca preostaje razlika od 2.844,14 DEM, odnosno 1.451,53 evra; da, imajući u vidu da je kurs evra na dan veštačenja iznosio 87,1203 za jedan evro, to je osnovano potraživanje tužioca na dan 31. januar 2006. godine u iznosu od 127.067,57 dinara; da je opisanim obračunom uspostavljena narušena ekvivalencija međusobnih davanja usled dejstva hiperinflacije, jer, u konkretnom slučaju, s obzirom da ugovor nikada nije raskinut, a tužilac je primao uplate do 10. septembra 1993. godine bez primedbi, visina neizmirene obaveze tužene predstavlja razliku iznosa datog zajma i zbira neisplaćenih rata i datog depozita, sve iskazano u čvrstoj valuti.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 149/11 od 25. februara 2011. godine odbacio kao nedozboljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv drugostepene presude.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku , koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) , bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjivao u toku postupka , bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset godin a, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period od dana podnošenja tužbe sudu 28. avgusta 1996. godine, pa do okončanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe 28. avgusta 1996. godine do donošenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7292/10 od 30. septembra 2010. godine, kojom je postupak pravnosnažno okončan , prošlo četrnaest godina.

Nadalje, Sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da navedena dužina trajanja postupka ukazuje da osporeni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Tokom postupka je zakazano 12 ročišta, od kojih tri nisu održana. Od početka postupka do njegovog pravnosnažnog okončanja doneta je jedna prvostepena presud a i jedna drugostepen a presud a.

Prema oceni Ustavnog suda, u parničnom postupku nisu postavljena složena pravna pitanja. Sagledavajući činjenice i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud nalazi da složenost predmeta spora ne može da opravda četrnaestogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku, jer je u pitanju bio zahtev za isplatu duga. Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužem trajanju postupka pred sudom, s obzirom na to da je aktivno učestvovao u postupku i nije zloupotrebljavao svoj procesni položaj.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju postupka je neažurno postupanje sudova koji više puta tokom parnice nisu bili dovoljno aktivni. Pre svega, prvostepeni sud je, u prve dve godine suđenja zakazao samo tri ročišta. Potom je tužilac u podnesku od 21. decembra 1998. godine predložio izvođenje dokaza veštačenjem, a sud je nakon 15 meseci odlučio o iznetom predlogu kada je rešenjem od 23. marta 2000. godine odredio veštačenje ekonomsko-finansijske struke. Iako je veštaku dat rok od 30 dana za obavljanje veštačenja, nalaz sa mišljenjem dostavio je nakon tri godine – 8. aprila 2003. godine , pri čemu sud nije blagovremeno koristio sve zakonom predviđene mogućnosti kako se postupak ne bi nepotrebno odugovlačio . Postupajući sud je održao ročište 29. decembra 2003. godine, dakle posle devet meseci, iako nije bilo smetnji da se ono zakaže i održi po dobijanju nalaza veštaka. Nadalje, sud je i u daljem toku postupka bio neažuran, te je po proteku dve go dine zakazao sledeće ročište za 18. januar 2006. godine. Takođe, iako su, radi odlučivanja o žalbi tužene, spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu 17. jula 200 7. godine, Okružni sud u Novom Sadu je posle dve godine , rešenj em Gž. 4263/2007 od 3. juna 2009. godine, vratio spise prvostepenom sudu radi sprovođenja izviđajnih radnji .

Stoga proizlazi da je na dužinu trajanja konkretnog postupka uticala, pre svega, okolnost što prvostepeni sud nije blagovremeno zakazivao (i održavao) ročišta , te se nije starao o obezbeđenju veće koncentracije dokaza na istom ročištu, niti je koristio ovlašćenja predviđena zakonom da spreči učesnike u postupku u odugovlačenju parnice.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je neažurno postupanje suda u najvećoj meri dovelo do toga da je parnični postupak trajao četrnaest godina, čime se znatno odstupilo od standarda razumnog roka. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u tački 1. izreke, ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud naveo ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih je tužena dužna da da isplati podnosiocu iznos od 127.067,57 dinara , sa zakon skom zateznom kamatom počev od 31. januara 2006. godine. Naime, načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, kao i načelo zabrane zloupotrebe prava i zabrane prouzrokovanja štete drugome imaju poseban značaj u uslovima visoke inflacije s obzirom na to da tada dolazi do naglog i velikog obezvređivanja novčanih jedinica . Stoga, ako je dugovani iznos znatnije obezvređen usled promene vrednosti dinara, sa aspekta prava na pravično suđenje, prihvatljivo je stanovište prema kome visina neizmirene obaveze predstavlja razliku između iznosa datog zajma i zbira neisplaćenih rata i datog depozita, sve iskazano u stranoj valuti.

Visina potraživanja konačno je utvrđena veštačenjem 31. januara 2006. godine, te je od tog momenta tužena u docnji sa ispunjenjem svoje obaveze.

Imajući u vidu da je Apelacioni sud u Novom Sadu obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da se ne može smatrati da je ono posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe . Ustavni sud stoga nalazi da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Visina potraživanja konačno je utvrđena veštačenjem 31. januara 2006. godine, te je od tog momenta tužena u docnji sa ispunjenjem svoje obaveze.

U vezi sa istaknutom povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac povredu ovog prava vezuje za ishod drugostepenog parničnog postupka, dakle za povredu prava na pravično suđenje. Imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da nije povređeno pravo podnosioca ustave žalbe na pravično suđenje, sledi i da navodi podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo nisu osnovani.

Ustavni sud je stoga ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred sudom snose svoje troškove.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti