Ustavni sud usvojio žalbu zbog formalističkog tumačenja odredbi o izvršenju
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio rešenje Višeg suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Sudovi su odbacili predlog za izvršenje protiv Grada Niša, pogrešno tumačeći da je neophodna posebna isprava o prelasku obaveze primarnog dužnika.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. N . iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 202 3. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Lj. N . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Nišu Gži. 158/19 od 26. marta 2019. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se rešenje Višeg suda u Nišu Gži. 158/19 od 26. marta 2019. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu II. 16093/18 od 22. novembra 2018. godine.
3. Odbija se zahtev podnositeljke za naknadu nematerijalne štete.
4. Odbacuje se zahtev podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.
O b r a z l o ž e nj e
1. Lj. N . iz Niša podnela je Ustavnom sudu, 20. maja 2019. godine, preko punomoćnika J. S, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Nišu Gži. 158/19 od 26. marta 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno pozvala i na povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, čija se sadržina suštinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnositeljka, kao izvršni poverilac, dana 5. novembra 2018. godine Osnovnom sudu u Nišu podnela predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave – rešenja Opštinskog suda u Nišu R. 500/05 od 21. januara 2006. godine protiv izvršnog dužnika Grada Niša ; da joj Osnovni sud u Nišu zaključkom naložio da dostavi dokaze da je obaveza iz izvršne isprave prešla na Grad Niš; da je rešenjem Osnovnog suda u Nišu II. 16093/18 od 22. novembra 2018. godine odbacio predlog za izvršenje; da je Viši sud u Nišu osporenim rešenjem Gži. 158/19 od 26. marta 2019. godine potvrdio rešenje Osnovnog suda u Nišu II. 16093/18 od 22. novembra 2018. godine, sa obrazloženjem da poverilac nije dostavila izvršnu ispravu podobnu za izvršenje, to jest kojom bi dokazala prelazak obaveze sa DP „P.“ Niš na Grad Niš; da je osporeno rešenje suprotno Ustavu i Zakonu; da je Ustavni sud u svojoj Odluci Už-2746/2014 i drugim odlukama donetim povodom istog pravnog pitanja zauzeo stav da u konkretnom slučaju postoji supsidijarna zakonska obaveza Grada Niša
Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno drugostepeno rešenje. Tražila je naknadu nematerijalne št ete, kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Rešenjem Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevima za vraćanje zemljišta Grada Niša, na sednici održanoj 18. novembra 1998. godine, doneto je rešenje broj 465-196/91-04 kojim je, u stavu prvom izreke, vraćeno (taksativno navedeno) zemljište u svojinu pravnim sledbenicima ranijih vlasnika, među kojima i ovde podnositeljki ustavne žalbe (za zemljište površine 2.151m2), pa je obavezan je P . „N .“ Niš da navedeno zemljište ustupi u svojinu i preda u državinu navedenim licima u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti ovog rešenja, te je konstatovano da je Komisija za vraćanje zemljišta Grada Niša dužna da u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti rešenja isto dostavi nadležnom sudu radi određivanja naknade.
Opštinski sud u Nišu je rešenjem R. 500/05 od 26. januara 2006. godine odredio naknadu za zemljište koje se ne može vratiti, a oduzeto je kao zemljišni maksimum, pa je obavezan krajnji korisnik P. „N .“ Niš da, između ostalih, ovde podnositeljki ustavne žalbe, između ostalih, isplati za površinu od 2.151m2 iznos od 3.493.224,00 dinara. Okružni sud u Nišu je 21. jula 2006. godine doneo rešenje Gž. 1775/06, kojim potvrdio rešenje Opštinskog suda u Nišu R. 500/05 od 26. januara 2006. godine. U vanparničnom postupku Grad Niš je imao svojstvo protivnika predlagača u ime P. „N .“ Niš.
Rešenjem Trgovinskog suda u Nišu St. 10/09 od 7. septembra 2009. godine određeno da se stečajni postupak, otvoren rešenjem tog suda 3. juna te godine, prema stečajnom dužniku DP „P .“ Niš - u stečaju okonča bankrotstvom, te je započet postupak prodaje imovine stečajnog dužnika .
Na osnovu rešenja Opštinskog suda Nišu je rešenjem R. 500/05 od 26. januara 2006. godine podnositeljka je podnela predlog za izvršenje protiv Grada Niša 5. maja 2018. godine .
Zaključkom Osnovnog suda u Nišu Ii. 16093/18 od 8. novembra 2018. godine poveriocu je naloženo da dostavi dokaze da je obaveza iz izvršne isprave prešla na Grad Niš. Izvršni poverilac je postupila po nalogu 16. novembra 2018. godine.
Rešenjem Osnovnog suda u Nišu Ii. 16093/18 od 8. novembra 2018. godine odbačen je predlog za izvršenje izvršnog poverioca, sa obrazloženjem da poverilac nije dostavila nijedan dokaz da je obaveza iz izvršne isprave sa DP „P.“ Niš prešla na Grad Niš, saglasno članu 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Protiv navedenog rešenja izvršni poverilac je izjavila žalbu.
Viši sud u Nišu je osporenim rešenjem Gži. 158/19 od 26. marta 2019. godine potvrdio rešenje Osnovnog suda u Nišu Ii. 16093/18 od 8. novembra 2018. godine, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbe člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, te da navodi izvršnog poverioca kojima ukazuje na odluke Ustavnog suda Srbije kojima su drugim licima u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvajane ustavne žalbe i utvrđivana povreda prava na pravično suđenje, kao i stavovi Vrhovnog kasacionog suda, nisu od značaja, s obzirom na to da prema načelu formalnog legaliteta izvršni sud nije ovlašćen da ispituje zakonitost i pravilnost izvršne isprave.
4. Odredbama član 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama.
Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 18/91, 20/92 i 42/98) propisano je: da se strankama, u smislu ovog zakona, smatraju raniji sopstvenik s jedne strane, i opština i poljoprivredna, odnosno druga organizacija kod koje se oduzeto zemljište nalazi, odnosno koja je otuđila to zemljište iz društvene svojine (u daljem tekstu: organizacija), s druge strane (član 5.); da kad komisija nađe da je zahtev osnovan, a da nisu ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta, niti da postoji mogućnost za davanje drugog odgovarajućeg zemljišta, rešenjem će utvrditi da podnosiocu zahteva pripada pravo na novčanu naknadu (član 7. stav 1.); da ako nije postignut sporazum o obliku i visini naknade, odmah po pravosnažnosti rešenja iz člana 7. ovog zakona organ će sve spise predmeta dostaviti mesno nadležnom opštinskom sudu, koji će u vanparničnom postupku odlučiti o naknadi, da je postupak pred sudom hitan, a da će se naknada odrediti na način i po propisima za utvrđivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost (član 9.); da u slučaju kad ranijem sopstveniku po odredbama ovog zakona pripada pravo na novčanu naknadu za oduzeto zemljište, isplata naknade pada na teret organizacije koja koristi zemljište u momentu određivanja naknade (član 12. stav 1.); da će u slučaju kad organizacija nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu iz stava 1. ovog člana, obavezu isplate te naknade izvršiti opština, a ako i ona to nije u mogućnosti, ovu obavezu izvršiće Republika Srbija (član 12. stav 3.).
Uredbom za sprovođenje Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 41/91, 44/91, 4/92, 8/97 i 103/03) propisano je da ukoliko pitanja postupka nisu zakonom, odnosno ovom uredbom drugačije uređena, primenjuju se odredbe Zakona o opštem upravnom postupku (član 23.).
Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15 i 113/17), koji se primenjivao u trenutku donošenja osporenog akta, bilo je propisano: da su pri odlučivanju o predlogu za izvršenje sud i javni izvršitelj vezani izvršnom i verodostojnom ispravom, te da sud nije ovlašćen da ispituje zakonitost i pravilnost izvršne isprave (član 5.); da se izvršni postupak vodi i na predlog i u korist lica koje kao izvršni poverilac nije označeno u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi, ako javnom ili po zakonu overenom ispravom dokaže da je potraživanje iz izvršne ili verodostojne isprave prešlo na njega, a ako takav dokaz nije moguć - ako prelaz potraživanja dokaže pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku, te da kad posle donošenja rešenja o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave potraživanje pređe sa izvršnog poverioca na drugo lice, na predlog sticaoca zaključkom se utvrđuje da je on stupio na mesto izvršnog poverioca, ako prelaz dokaže javnom ili po zakonu overenom ispravom, kao i da se odredbe st. 1. i 2. ovog člana shodno se primenjuju i kad se izvršni postupak vodi prema licu koje u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi nije označeno kao dužnik, kao i kada posle donošenja rešenja o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave obaveza izvršnog dužnika pređe na drugo lice, kao sticaoca obaveze, a da sticalac stupa u izvršni postupak u stanju u kome se nalazi u času stupanja. (član 48.).
5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u svojim odlukama Už-7806/2013 od 9. juna 2016. godine, Už- 2746/2014 7. jula 2016. godine, Už-4164/2014 od 3. novembra 2016. godine, a po ustavnim žalbama podnosilaca koji su, pored ovde podnositeljke ustavne žalbe, takođe bili predlagači u predmetu Opštinskog suda u Nišu R. 500/05, te u bitno sličnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji u izvršnim postupcima koji su prethodili podnošenju ustavnih žalbi kao i ovde podnositeljka ustavne žalbe, utvrdio da im je rešenjima Osnovnog suda u Nišu, kojima su njihovi predlozi za izvršenje podneti na osnovu pravnosnažnog rešenja Opštinskog suda u Nišu R. 500/05 od 26. januara 2006. godine, odbijeni kao neosnovani, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je u navedenim odlukama zauzeo stav da prema odredbi člana 12. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda , isplata novčane naknade za oduzeto zemljište ranijem sopstveniku pada na teret organizacije koja koristi zemljište u momentu određivanja naknade, sem u slučaju da kada ta organizacija nije u mogućnosti da isplati novčana naknadu, te da u slučaju kada organizacija nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu, obaveza isplate naknade pada na op štinu, odnosno Republiku Srbiju, pa da je shodno tome navedenim zakonom svakako propisana obaveza Grada Niša, kao supsidijarnog dužnika da isplati naknadu ukoliko DP „P .“ Niš, kao primarni dužnik, nije u mogućnosti da obavezu izvrši, ali da u samom zakonu ne postoji jasno određenje u kom trenutku se aktivira odgovornost supsidijarnog dužnika .
Imajući u vidu navedeno, a radi dovođenja podnositeljke ustavne žalbe u isti pravni položaj kao i drug ih podnosi laca ustavnih žalbi u gore navedenim predmetima, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Nišu Gži. 158/19 od 26. marta 2019. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno prav a na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15 i 10/23 ), odlučio kao u tački 1. izreke.
6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem rešenja Višeg suda u Nišu Gži. 158/19 od 26. marta 2019. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu II. 16093/18 od 22. novembra 2018. godine , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode koji se odnose na povredu prava iz člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.
7. U vezi sa zahtevom podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je utvrđenje povrede prava na pravično suđenje i nalaganje otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija, te je odbio ovaj zahtev, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3 . izreke.
8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ove zahteve, rešavajući kao u tački 4. izreke.
9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.