Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog postupka koji je trajao 14 godina, i dosuđuje naknadu štete. Takođe, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene materijalnog prava u vezi sa valorizacijom duga.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5365/10 od 23. septembra 2010. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2012/08 (novi broj P. 15907/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Novom Sadu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke, ponovi postupak po žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2012/08 od 28. novembra 2008. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada je 1 7. decembra 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5365/10 od 23. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2012/08 (novi broj P. 15907/10).

Podnosilac je ustavnoj žalbi između ostalog naveo: da je 1996. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženih, radi vraćanja novčanih sredstava nenamenskog zajma; da je postupak trajao 14 godina, ali da predmet nije bio pravno složen, niti je podnosilac doprineo dužini postupka i da mu suprotno odredbama čl. 12. i 15. i člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, parnični sud nije dosudio kamatu od momenta podnošenja tužbe sudu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 15907/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 11. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih V. V, J. G i M. K, svih iz Beograda , radi isplate duga u iznosu od 18.767,56 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je i održano 16. februara 1998. godine, a na sledećem ročištu održanom 17. novembra 2000. godine je konstatovano da je tužba povučena u odnosu na drugotuženu i trećetuženu i u odnosu na njih je postupak obustavljen , a na istom ročištu je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke. Nalaz sudskog veštaka je dostavljen sudu 18. januara 2001. godine.

Na ročištu održanom 24. oktobra 2001. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka, a zatim su odr žana ročišta 20. decembra 2001. godine, 28. februara, 18. aprila i 23. maja 2002. godine na kome je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka. Na istom ročištu je određeno spajanje postupka P. 5027/96 i P. 5581/96, te je konstatovano da se postupak nadalje vodi pod jedinstvenim brojem P. 5027/96. Na ročištu održanom 28. oktobra 2002. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5027/96 od 28. oktobra 2002. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže prvotužena da tužiocu isplati iznos od 376. 888,22 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. decembra 2000. godine do isplate, a drugotužena da tužiocu isplati iznos od 330. 545,18 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. decembra 2000. godine do isplate, kao i da naknade troškove parničnog postupka , sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezan tužilac da prvotuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 51.000,00 dinara, a drugotuženoj u iznosu od 45.000,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 307/03 od 6. oktobra 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5027/96 od 28. oktobra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2012/08 od 17. marta 2008. godine je određeno dopunsko veštačenje preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, a dopuna nalaza i mišljenja je dostavljena sudu 16. aprila 2008. godine.

Nakon toga su održana ročišta 30. maja i 26. septembra 2008. godine, a na ročištu od 28. novembra 2008. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2012/08 od 28. novembra 2008. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže prvotužena da tužiocu isplati iznos od 1.254.980,00 dinara, a drugotužena iznos od 1.232.803,16 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 3. aprila 2008. godine do isplate, kao i zahtev za troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže prvotužena da tužiocu isplati iznos od 827.841,72 dinara, a drugotužena iznos od 826.135,73 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 3. aprila 2008. godine do isplate, kao i za troškove parničnog postupka. Stavom trećim izreke presude je obavezan tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 378.000,00 dinara. Iz obrazloženja presude proizlazi da se, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, tužilac neosnovano poziva na odredbe čl . 210-219. Zakona o obligacionim odnosima, te osnov tuž benog zahteva zasniva na neosnovanom obogaćenju tuženih u uslovima hiperinflacije. Naime, prvotužena je u svemu postupila u skladu da odredbama iz ugovora, izvršila je u celosti sve svoje obaveze, a ukupan iznos duga je isplatila u nominalnom iznosu i pre isteka ugovorenog roka. Stranke su ugovor zaključile kada je inflacija već bila sastavni deo kako svakodnevnog, tako i privrednog života ove zemlje. Tužilac je kao privredni subjekt, kome je jedna od delatnosti davanje kredita, dakle poslovanje novčanim sredstvima, da je postupao sa pažnjom dobrog domaćina, imao mogućnost da ugovorom zaštiti svoje interese (ugovoranjem promenljive kamate ili aneksima ugovora). Stranke su slobodnom voljom zaključile ugovor sa fiksnim mesečnim ratama, bez kamate, te su obe tužene tako i otplaćivale dug, s tim što je dug drugotužene knjigovodstveno nestao (zbog devalvacije i denominacije, a inflacija je pogađala obe ugovorne strane). Tužilac je kao pravno lice sa razvijenom štedno-kreditnom aktivnošću i bogatim iskustvom u ovoj oblasti, mogao koristiti određene zakonske istrumente da se zaštiti od inflacije, dok na strani tuženih, po oceni toga suda, nije došlo do neosnovanog obogaćenja. U konkretnom slučaju treba poštovati načelo autonomije volje i ugovornu volju stranaka , te tom načelu dati prednost u odnosu na načelo jednake vrednosti davanja. Ovo iz razloga što bi se, u suprotnom, dovela u pitanje i sudbina svih ugovornih i zakonskih obaveza nastalih i izvršenih u periodu hiperinflacije, koje bi mogle postati predmet utuženja i valorizacije ukoliko bi se prihvatio stav tužioca, a što bi dovelo do potpune pravne nesigurnosti.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 5365/10 od 23. septembra 2010. godine u stavu prvom izreke, preinačio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2012/08 od 28. novembra 2008. godine u odnosu sa prvotuženu u delu odluke o troškovima parničnog postupka i to tako što se preko iznosa od 252.000,00 dinara pa do usvojenih 378.000,00 dinara zahtev prvotužene za naknadu troškova odbija kao neosnovan, dok se u preostalom delu pobijana presuda u odnosu na prvotuženu potvrđuje. Stavom drugim izreke presude je preinačena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2012/08 od 28. novembra 2008. godine i obavezana je drugotužena da tužiocu isplati iznos od 131.237,50 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. novembra 2008. godine do isplate i odluč eno je da tužilac i drugotužena snose svoje troškove parničnog postupka. Stavom trećim izreke presude je u preostalom odbijajućem delu u odnosu na drugotuženu presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2012/08 od 28. novembra 2008. godine potvrđena. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je tužilac na osnovu odluka Upravnog odbora zaključio sa prvotuženom ugovor o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja zadrugara broj 02-1875/1-91, kao i sa drugotuženom broj 02-1877/1-91. Prvostepeni sud je zauzeo stanovište da oba tužbena zahteva tužioca - i primarni i eventualni zahtev za isplatu nisu osnovani, jer je prvotužena pre utuženja izmirila svoj nominalni dug prema tužiocu, te da je poslednjom isplatom prešla u pretplatu, dok u odnosu na drugotuženu tužilac nije koristio zakonske instrumente da se zaštiti od inflacije i ocenio da na strani drugotužene nije došlo do neosnovanog obogaćenja. Prvotužena je izmirila svoje dugovanje prema tužiocu, dinamikom isplate koja je utvrđena činjeničnim stanjem, pri čemu je bila ovlašćena da ispuni ugovor o zajmu pre ugovorenog roka i to nije učinila u nevreme, niti je tužilac ovakvo ispunjenje odbio, iako je odredbom člana 315. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima na to bio ovlašćen. Drugostepeni sud je utvrdio da su neosnovani navodi tužioca da prvotužena nije poštovala načelo monetarnog nominalizma i tužiocu nije vratila isti broj novčanih jedinica koji je određen ugovorom, budući da je nesporno da je prvotužena isplatila ugovoreni iznos zajma u iznosu koji je u vreme zaključenja ugovora odre đen, a sve promene vrednosti tog ugovorenog iznosa padaju na teret tužioca, u skladu sa obrazloženjem prvostepenog suda, koje drugostepeni sud smatra pravilnim. U odnosu na drugotuženu među parničnim strankama je nesporno da se zbog hiperinflacije preostali dug drugotužene ne može iskazivati u novim dinarima, pa su za predmetni spor relevantne odredbe člana 137. stav 1, u vezi člana 15. Zakona o obligacionim odnosima. U situaciji kad drugotužena nije otplatila dobijeni zajam u celosti, tužilac je ovlašćen da potražuje ono što je prema njoj ispunio, a visina duga se obračunava u visini zbira neisplaćenih rata uz odbijanje depozita i troškova osiguranja, utvrđivanjem visine depozita i osiguranja u vreme uplate i rate u vreme dobijanja zajma, primenom konvertabilne valute. Drugotužena je po osnovu ugovora platila depozit u protivvrednosti od 753 evra, osiguranje u iznosu od 45,22 evra, te je nakon odizimanja ovih vrednosti preostalo potraživanje tužioca u iznosu od 1.471,35 evra, što na dan presuđenja po srednjem kursu Narodne banke Srbije koji je opšte poznat iznosi 131.237,50 dinara, koji iznos drugotužena duguje tužiocu , sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja prvostepene presude do isplate. Devizna valorizacija od nastanka do izmirenja obaveze obezbeđuje u konkretnom slučaju primenu načela jednakih vrednosti uzajamnih davanja u smislu člana 15. Zakona o obligacionim odnosima. Novčane valorizacije po osnovu obračuna i pripisivanje zatezne kamate kao da je tužena bila u docnji sa izvršenjem svoje obaveze ne obezbeđuju poštovanje načela jednakih vrednosti uzajamnih davanja, pa neosnovano tužilac potražuje iznos preko 131.237,50 dinara.

Odlučujući o reviziji, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 587/11 od 8. juna 2011. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5365/10 od 23. septembra 2010. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1.); da se ugovor ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze (član 131.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, kao i da je strana koja vraća novac dužna da plati zateznu kamatu od dana kada je isplatu primila (član 132. st. 1, 2. i 5.); da ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine, kao i da ako izrekne raskid ugovora, sud će na zahtev druge strane obavezati stranu koja ga je zahtevala da naknadi drugoj strani pravičan deo štete koju trpi zbog toga (član 133. st. 1. i 5.); da kada je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, gasi se i obaveza druge strane, a ako je ova nešto ispunila od svoje obaveze, može zahtevati vraćanje po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova, a u slučaju delimične nemogućnosti ispunjenja zbog događaja za koji nije odgovorna jedna ni druga strana, druga strana može raskinuti ugovor ako delimično ispunjenje ne odgovara njenim potrebama, inače ugovor ostaje na snazi, a druga strana ima pravo da zahteva srazmerno smanjenje svoje obaveze (član 137.); da kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje šta drugo (član 394.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je u analazi konkretnog pravnog slučaja pošao od odredbe člana 394. ZOO kojom je propisano da kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje šta drugo. Dakle, ZOO se u principu opredelio za načelo monetarnog nominalizma, a ne valorizma.

Međutim, načelo monetarnog nominalizma nema apsolutni karakter, s obzirom na to da postoje i druga načela obligacionog prava, koje takođe treba poštovati. Naime, u uslovima visoke inflacije može doći do obezvređivanja novčanog potraživanja poverioca do te mere da je ugroženo osnovno načelo obligacionog odnosa, a to je jednaka vrednost uzajamnih davanja. Dakle, u uslovima enornmne inflacije načelo monetarnog nominalizma se sukobljava sa načelom jednake vrednosti davanja u obligacionim odnosima, ali i sa načelom pravičnosti. Da bi se uspostavila ravnoteža jednakih vrednosti uzajamnih davanja između poverioca i dužnika, kao i radi ostvarenja načela pravičnosti, poveriocu se priznaje pravo na valorizaciju novčanog potraživanja. Naime, plaćanje nominalnog iznosa duga u uslovima hiperinflacije ne oslobađa prvotuženu obaveze da isplata mora predstavljati i ekvivalent stvarne vrednosti njegovog duga prema tužiocu. Devizna valorizacija od nastanka do izmirenja obaveze obezbeđuje u konkretnom slučaju primenu načela jednakih vrednosti uzjamnih davanja u smislu člana 15. ZOO.

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Novom Sadu je smatrao da je prvotužena isplatom ugovorenog iznosa zajma u iznosu koji je u vreme zaključenja ugovora određen, a da sve promene vrednosti tog ugovorenog iznosa padaju na teret tužioca.

Ovakav stav Apelacionog suda u Novom Sadu Ustavni sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim. Naime, po oceni Ustavnog suda, promene vrednosti ugovorenog iznosa se ne mogu u uslovima hiperinflacije pripisati u krivicu tužiocu, niti ovo može biti osnov za oslobođenje prvotužene od obaveze stvarne naknade, odnosno od obaveze uspostavljanja ravnoteže jednakih vrednosti uzajamnih davanja. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, u delu u kome je potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2012/08 od 28. novembra 2008. godine, u odnosu na prvotuženu, rezultat ustavnopravno neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe (Ustavni sud je isti pravni stav zauzeo u Odluci Už-3736/2010 od 12. jula 2012. godine).

Pri tome, Ustavni sud smatra neosnovanim navod podnosioca ustavne žalbe da mu pripada i pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja. U konkretnom slučaju, prvotužena je vratila zajam podnosiocu pre padanja u docnju u nominalnom novčanom iznosu u tadašnjim dinarima, a drugotuženoj je po odbitku preostalog duga sa depozitom preostao dug u iznosu od 131.237,50 dinara. Stoga se ne može smatrati da su tužen e bi le u docnji pre presuđenja, s obzirom na to da tužen e pada ju u docnju danom utvrđivanja visine nj ihovog duga , a to je dan donošenja presude.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5365/10 od 23. septembra 2010. godine, u delu u kome je potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2012/08 od 28. novembra 2008. godine, u odnosu na prvotuženu, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 11. septembra 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5365/10 od 23. septembra 2010. godine . Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao 14 godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio činjenično i pravno složen. Parnični sud je trebalo da utvrdi, a nakon perioda velike inflacije, da li je obaveza ugovorena pre više godine ispunjena, izborom adekvatne metodologije za obračun prestacija.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Prema oceni Ustavnog suda, podnosilac nije doprineo navedenoj dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, podnosilac se redovno odazivao pozivima suda i nije preduzimao druge radnje koje bi uticale na navedenu dužinu trajanja postupka.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka ne može biti opravdano nijednom složenošću postupka, niti eventualnim doprinosima stranaka, jer je zakonska obaveza suda da obezbedi da se postupak sprovede efikasno. Ustavni sud je konstatovao da su se procesne pretpostavke za održavanje prvog ročišta stekle 26. februara 1997. godine, a da je prvostepeni sud prvo ročište zakazao tek nakon godinu dana od dana dostavljanja odgovora na tužbu 16. februara 1998. godine. Sledeće ročište je zakazano tek nakon dve godine i pet meseci. Pored toga, nakon donošenja prve presude, drugostepeni sud je nakon dve godine doneo odluku po žalbi. Nakon ukidanja prvostepene presude, rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 307/03 od 6. oktobra 2004. godine, prvostepeni sud je tek nakon gotovo četiri godine, rešenjem od 17. marta 2008. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem, postupajući po nalogu iz rešenja drugostepenog suda .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupnjem parničnih sudova, a pre svega Opštinskog suda u Novom Sadu, u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge kojima bi potkrepio svoju tvrdnju o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. sta v 2. Ustava. Stoga je Sud u tom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u trećem delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu da je povreda Ustavom zajemčenog prava podnosioca ustavne žalbe takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njega u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se štetne posledice utvrđene povrede prava otklone tako što će Apelacioni sud u Novom Sadu, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke, ponoviti postupak po žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2012/08 od 28. novembra 2008. godine.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti