Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Kao razloge navodi neefikasnost prvostepenog suda, odlaganja ročišta i dugotrajan prekid postupka. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tomislava Radića iz Jagodine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tomislava Radića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Jagodini u predmetu P. 300/04, kasnije predmetu Osnovnog suda u Jagodini P. 884/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tomislav Radić iz Jagodine je 28. januara 2011. godine, preko Osnovnog suda u Jagodini, izjavio ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3391/10 od 25. novembra 2010. godine i presude Osnovnog suda u Jagodini P. 884/10 od 12. jula 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su osporenim presudama Osnovnog suda u Jagodini i Apelacionog suda u Kragujevcu odbijeni tužbeni zahtevi podnosioca; da je ovim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, jer sudovi smatraju da je osporeni ugovor o poklonu zaključen između tužiočevog pok. oca i tužene zamenjen ugovorom o doživotnom izdržavanju zaključenim između istih lica, a što predstavlja pogrešnu primenu materijalnog prava; da je u ovom postupku povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, jer je od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja spor trajao sedam godina. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i dosudi mu naknadu nematerijalne štete, kao i troškove osporenog parničnog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz dostavljene dokumentacije i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Jagodini P. 884/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Tomislav Radić, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 27. februara 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Jagodini tužbu protiv tužene Eve Petrović iz Jagodine, radi poništaja ugovora o poklonu zaključenog pred Opštinskim sudom u Jagodini pod Ov. 1231/71 17. juna 1971. godine zbog povrede nužnog naslednog dela tužioca iza smrti njegovog oca Milutina Petrovića i utvrđivanja prava svojine po osnovu nasleđa na 1/6 nepokretnosti navedenih u tužbi. Odgovor na tužbu je dostavljen prvostepenom sudu 6. aprila 2004. godine .

Do donošenja rešenja kojim se tužba odbacuje 15. aprila 2005. godine, Opštinski sud u Jagodini je zakazao osam ročišta (30. aprila, 27. maja, 8. jula, 23. septembra i 17. novembra 2004. godine, te 12. januara, 3. marta i 15. aprila 2005. godine), od kojih dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a dva su odložena, jer nije postupljeno po zahtevu suda za združivanjem spisa radi uvida. Na održanim ročištima, sud je izveo dokaz saslušanjem tužioca i tužene u svojstvu parnične stranke i ostvario uvid u spise predmeta tog suda O. 248/02, Ov. 1231/71 i R. 546/79.

Rešenjem P. 300/04 od 15. aprila 2005. godine Opštinski sud u Jagodini je odbacio tužbu kao neurednu, jer je našao da tužbom nije obuhvaćen Slobodan Radić, koji u ovom sporu ima svojstvo nužnog suparničara.

Rešavajući o žalbi tužioca protiv ovog rešenja, Okružni sud u Jagodini je rešenjem Gž. 1878/05 od 10. septembra 2005. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda u Jagodini P. 300/04 od 15. ap rila 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak.

Prvostepeni postupak je nastavljen na ročištu održanom 28. novembra 2005. godine. U toku 2006. godine došlo je do promene postupajućeg sudije, a od zakazanih sedam ročišta (18. januara, 9. marta, 5. aprila, 8. septembra, 13. oktobra, 10. novembra i 18. decembra 2006. godine), održana su samo dva – 18. januara i 18. decembra 2006. godine, dok četiri ročišta nisu održana iz razloga na strani suda, a jedno na zahtev tužene za odlaganje zbog bolesti.

Nakon toga, Opštinski sud u Jagodini je doneo rešenje P. 1150/05 od 26. decembra 2006. godine o prekidu postupka u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka u predmetu tog suda P. 1 493/01, koji se vodio po tužbi Tomislava Radića protiv Milutina Petrovića, Eve Petrović i Slobodana Radića, radi utvrđivanja suvlasničkog udela tužioca u zajedničkoj imovini na spornim nepokretnostima.

Tužilac je podneskom od 7. decembra 2009. godin e stavio predlog za na stavak parničnog postupka, s obzirom na to da je postupak radi koga je predmetni parnični postupak prekinut okončan presudom P. 496/08 od 4. marta 2009. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Jagodini Gž.2-91/09 od 4. novembra 2009. godine.

Postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Jagodini i trećim postupajućim sudijom, pred kojim su održana tri ročišta za glavn u raspravu (29. marta, 31. maja i 12. jula 2010. godine), nakon čega je zaključena glavna rasprava. Tužilac je precizirao tužbeni zahtev podneskom od 9. juna 2010. godine.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Jagodini P. 884/10 od 12. jula 2010. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je njegov nuži deo u visini od 1/6 idealnog dela povređen od strane njegovog sada pok. oca Milutina Petrovića, kao ostavioca, na taj način što je Milutin Petrović ugovorom o poklonu zaključenim pred Opštinskim sudom u Jagodini pod Ov. 1231/71 od 17. juna 1971. godine svu svoju imovinu bliže navedenu u tužbi poklonio tuženoj, te da se utvrdi da je predmetni ugovor bez pravne važnosti i ne proizvodi pravno dejstvo u delu imovine od 1/6 idealnog dela i utvrdi da je ovaj idealni deo svojina tužioca po osnovu nasleđa, kao nužni deo tužioca, što je tužena dužna da trpi da se ovaj tužiočev deo briše iz katastarskih knjiga sa imena tužene i da se upiše na ime tužioca; stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca da sud utvrdi da je njegov nužni nasledni deo povređen u delu od 1/6 idealnog dela nepokretne imovine, koju je njegov pok. otac Milutin Petrović za života poklonio svojoj supruzi Evi Petrović ugovorom o poklonu zaključenim pred Opštinskim sudom u Jagodini pod Ov. 1231/71 od 17. juna 1971. godine, te za 1/6 idealnog dela tih nepokretnosti ovaj ugovor ne proizvodi pravno dejstvo i da 1/6 idealnog dela nepokretnosti se vraća u ostavinsku masu iz smrti sada pok. Milutina Petro vića, radi namirenja nužnog naslednog dela tužioca, što je tužena dužna da prizna i trpi; stavom trećim izreke presude odbijen je zahtev tužioca za naknadu parničnih troškova.

Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu 25. avgusta 2010. godine.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 3391/10 od 25. novembra 2010. godine odbio žalbu i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. Apelacioni sud u Kragujevcu je našao da je prvostepena presuda doneta bez bitnih povreda parničnog postupka na koje drugostepni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni onih na koje se ukazuje u žalbi, te da prvostepena presuda sadrži jasne, logične i uver ljive razloge u pogledu svih odlučnih činjenica za odbijanje osnovnog i eventualnog tužb enog zahteva, koje u svemu prihvata i drugostepeni sud. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da je pravilnom ocenom izvedenih dokaza u prvostepenom postupku utvrđeno da je između pok. Milutina Petrovića i njegove žene Eve Petrović postignuta saglasnost volja da promene pravni osnov iz zaključenog dobročinog ugovora o poklonu spornih nepokretnosti i da raniji ugovor o poklonu, čija se ništavost tužbom traži , bude prenovljen, odnosno da izgubi pravnu važnost , zaključenjem ugovora o doživotnom izdržavanju P. 546/79 od 21. s eptembra 1979. godine, čiji su predmet iste nepokretnosti kao i u ugovoru o poklonu, a koji je postao punovažan i nije predmet tužbenog zahteva za utvrđenje njegove eventualne ništavosti; da su za novaciju osporenog ugovora o poklonu promenom pravnog osnova ili pr edmeta obaveze, bili ispunjeni svi uslovi propisani odredbama člana 348. stav 1. u vezi sa članom 349. i članom 350. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je osporeni ugovor o poklonu izgubio pravnu važnost i da zbog toga tužilac ne može tražiti utvrđivanje njegove ništavosti, zbog okrnjenja nužnog naslednog dela, s obzirom na to da sada pok. Milutin spornu imovinu na tuženu nije preneo ugovorom o poklonu, već ugovorom o doživotnom izdržavanju, kao teretnim pravnim pos lom, čiju redukciju zbog ostvarivanja prava na nužni nasledni deo tužilac ne može tražiti, a čiji eventuali poništaj nije tražio u ovoj parnici. Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 19. januara 2011. godine.

Podnosilac je 28. janauara 2011. godine podneo Osnovnom sudu u Jagodini ustavnu žalbu i predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti. Ovaj predlog je prvostepeni sud odbacio , kao nedozvoljen, rešenjem P. 884/10 od 1. feburara 2011. god ine, jer nije podnet putem advokata, već neposredno od strane tužioca, nakon čega je ustavna žalba sa spisima predmeta dostavljena Ustavnom sudu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 ).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br . 125/04 i 111/09 ), koji se u ovom postupku primenjivao od 23. februara 2005. godine , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe 27. februara 2004. godine, a da je postupak okončan donošenjem pravnosnažne presude Apelacionog suda u Kragujevcu 25. novembra 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka proteklo šest godina i devet meseci . Navedeno trajanje postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljenog prava za podnosioca, Ustavni sud je i u ovom slučaju ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je našao da se u ovom parničnom postupku nije radilo o složenom sporu, te da činjenična i pravna pitanja o kojima je trebalo da se izjasni nadležni sud, kao i sprovedeni dokazni postupak u kome je , pored saslušanja parničnih stranaka, sud izvršio uvid u dokumentaciju koju su dostavile stranke i uvid u spise predmeta P. 496/08, kao i predmeta O. 248/02, Ov. 1231/71 i R. 546/79, ne mogu biti opravdanje za ovoliko trajanje osporenog postupka .

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora je nesumnjivo bio od značaja za podnosioca, jer se rešavalo o tužbenom zahtevu za utvrđivanje povrede prava na nužni nasledni deo podnosioca. Sam podnosilac, pak, nije doprineo dužini trajanja postupka.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud je ocenio da je u osporenom postupku prvostepeni sud ispoljio znatnu neefikasnost i nedelotvornost u svom postupanju. Tako uprkos tome što su ročišta pred Opštinskim sudom u Jagodini zakazivana u prihvatljivim rokovima, od devetnaest zakazanih ročišta devet ročišta nije održan o ili je mora lo biti odloženo iz razloga na strani suda, kao što je sprečenost postupajućeg sudije ili nepostupanje po zahtevu za združivanje spisa, a u toku 2006. godine su održana samo dva ročišta (18. januara i 18. decembra 2006. godine). Osim toga, donošenjem rešenja o odbacivanju tužbe od 15. aprila 2005. godine, koje je ukinuto rešenjem Okružn og suda u Jagodini, postupak je produžen za šest meseci. Međutim, odlučujući razlog za ovoliko dugo trajanje osporenog postupka bilo je donošenje odluke o prekidu postupka do pravnosnažnog okončanja parnice u predmetu P. 1493/01. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka ne dovodi, a priori, do utvrđivanja potvrde prava na suđenje u razumnom roku, ali neopravdano odugovlačenje u drugim postupcima čije se okončanje čeka, uzrokuje povredu prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u svojoj praksi izrazio takvo stanovište (videtu presudu u predmetu Smoje protiv Hrvatske, aplikacija broj 28074/03, presuda od 11. januara 2007. godine, stav 45). Imajući u vidu da je postupak u predmetu P. 1493/01 (prvobitno P. 2003/96), koji je započet podnošenjem tužbe 5. decembra 1996. godine, pravnosnažno okončan presudom P. 496/08 od 4. marta 2009. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Jagodini Gž.2-91/09 od 4. novembra 2009. godine, što znači da je trajao skoro trinaest godina i očigledno nije okončan u razumno prihvatljivom roku, to po oceni Ustavnog suda u ovom slučaju prilikom ocene osporenog postupka treba uzeti u obzir i period u kom e je osporeni postupak bio u prekidu, posebno što iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da rešavanje spora u parnici P. 1493/01 nije predstavljalo prethodno pitanje od značaja za odlučivanje u osporenom postupku. S obzirom na sve napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da su propusti sudova da obezbede efikasno i delotvorno odvijanje postupka odlučujuće doprineli neprihvatljivo dugom trajanju osporenog postupka.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Jagodini u predmetu P. 300/04, a zatim pred Osnovnim sudom u Jagodini u predmetu P. 884/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), u tom delu usvojio ustavnu žalbu, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnosioca na pravično suđenje osporenim presudama Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3391/10 od 25. novembra 2010. godine i Osnovnog suda u Jagodini P. 884/10 od 12. jula 2010. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi tvrdnja o povredi prava podnosioca na pravično suđenje zasniva na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava, koji su bili izneti i u žalbi protiv osporene prvostepene presude, a o kojima se već izjasnio drugostepeni sud u svojoj presudi. U vezi s tim, Ustavni sud je stanovišta da je Apelacioni sud u Kragujevcu dovoljno jasno obrazložio svoju odluku o odbijanju glavnog i eventualnog tužbenog zahteva podnosioca, polazeći od toga da je osporeni ugovor o poklonu prestao da postoji novacijom ugovora na osnovu sporazuma ugovornih strana, kojom je zamenjen teretnim ugovorom o doživotnom izdržavanju, te da podnosilac ne može tražiti poništavanje navedenog ugovora o poklonu, niti redukciju ugovora o doživotnom izdržavanju po osnovu povrede prava na nužni nasledni deo, a utvrđivanje eventualne ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju nije tražio u ovoj parnici, s tim da takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra ni arbitr ernim ni proizvoljnim. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosioca, već se njome u suštini traži od Ustavnog suda da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu o vog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog postupanja suda.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević