Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od 15 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 15 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete. Deo žalbe protiv meritorne odluke redovnih sudova o nepostojanju odgovornosti države je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N . Č . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. maja 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. Č . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 21374/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6094/03) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. Č . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu , 18. januara 2019. godine, preko punomoćnika V. J, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1286/17 od 8. juna 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u ra zumnom roku u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 21374/10.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je da između nedozvoljenih rad nji službenog lica tužene i štete koja je nastupila za podnosioca postoji adekvatna uzročna veza , jer da prodavac nije imao posedovni list sa unetim netačnim podacima, on ne bi zaključio kupoprodajni ugovor . Takođe, podnosilac je naveo da u ponovnom postupku prvostepeni sud nije utvrđivao okolnosti na koje je ukazano u ukidajućem drugostepenom rešenju, ali da ni Apelacioni sud u Beogradu ni Vrhovni kasacioni sud nisu ove činjenice uopšte razmatrali niti su dali dovoljno razloga zašto to nisu učinili. U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ustavnoj žalbi je navedeno da je, usled nedelotvornog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova, postupak trajao više od 15 godina, imajući u vidu da je tužba podneta 7. jula 2003. godine, a da je podnosilac osporenu revizijsku presudu primio 21. decembra 2018. godine. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presud u i naloži nadležnom su du da ponovo odluči o izjavljenoj reviziji, kao i da utvrdi pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 21374/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 7. jula 2003. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije – Republički geodetski zavod, kojom je tražio da sud obaveže tuženu da mu naknadi štetu. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 6094/03.

Do donošenja prve prvostepene presude, u predmetnom postupku zakazano je 14 ročišta. Šest ročišta, zakazanih u periodu od 20. decembra 2004. godine do 10. februara 2006. godine ili ni je držan o, jer svedok čije je saslušanje bilo određeno nije došao zbog bolesti i operacije ili je na njima samo doneto rešenje o kažnjavanju tog svedoka zbog nedolaska . Ovaj svedok saslušan je pred zamoljenim sudom 6. aprila 2006. godine. Pored ovog dokaza, u predmetnom postupku izvedeni su dokazi saslušanjem tužioca i jednog svedoka i izvršen je uvid u određena dokumenta.

Glavna rasprava u ovom predmetu zaključena je 28. septembra 2006. godine, a Prvi opštinski sud u Beogradu je istog dana doneo presudu P. 6094/03 kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, navodeći u obrazloženju odluke da, iako stoji činjenica da je greškom radnika tužene izdat prepis posedovnog lista u kojem je prodavac upisan kao posednik predmetnih nepokretnosti, nema mesta primeni odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i odgovornosti tužene , jer je prodavac doveo tužioca u zabludu pre zaključenja ugovora, dodajući i da je prodavac mogao da bude u posedu predmetnih nepokretnosti u situaciji kada je njegovo preduzeće bilo vlasnik istih.

Tužilac je 23. novembra 2006. godine izjavio žalbu protiv označene prvostepene presude o kojoj je odlučeno rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1029/10 od 19. avgusta 2010. godine, kojim je prvostepena presuda ukinuta, a predmet upućen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje. U obrazloženju označenog rešenja, između ostalog, navedeno je da je prvostepeni sud propustio da oceni kakvo je stanje u katastru bilo u trenutku zaključenja ugovora, s obzirom na to da iz rešenja Republičkog geodetskog zavoda od 28. jul 2000. godine, kojim je odbijen zahtev tužioca za sprovođenje promena u katastarskom operatu nastale posle kupoprodajnog ugovora proizlazi da je zahtev odbijen jer ugovor nije sadržao podatke o parcelama koje su u skladu sa podacima premera i katastra zemljišta o čemu je tužilac obavešten, uz obavezu da izvrši ispravku brojeva. Takođe, drugostepeni sud je našao da je u ponovnom postupku potrebno da se utvrdi da li je u posedovnom listu došlo do pogrešnog označavanja parcela ili korisnika ovih parcela.

Nakon dostavljanja spisa predmeta, Prvi osnovni sud u Beogradu se, rešenjem P. 82191/10 od 15. septembra 2010. godine, oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, te je, po pravnosnažnosti ovog rešenja, predmet dostavio Višem sudu u Beogradu na nadležnost, gde je p redmet dobio broj P. 21374/10.

U ponovnom postupku zakazano je 12 ročišta, od kojih je sedam održano. Od pet neodržanih ročišta, tri nisu održana , jer su tužiocu bili uručeni podnesci tužene dostavljeni sudu u kratkom roku pre zakazanog ročišta pa je tužilac tražio rok da se na njih izjasni, jedno jer državni organ nije postupio po nalogu suda, a jedno na zahtev tužioca. U ovoj fazi postupka u dokaznom postupku ponovo je saslušan tužilac i pročitani su spisi.

Viši sud u Beogradu je 9. jula 2014. godine zaključio glavnu raspravu u ovom predmetu, a presudu P. 21374/10 je doneo 25. avgusta 2014. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

U obrazloženju označene presude navedeno je u toku postupka utvrđeno da je tužilac 24. novembra 1993. godine sa M.S. zaključio ugovor o prodaji tri katastarske parcele –.../17, .../19 i .../23 KO Žitkovac, sa zgradama na njima, a u ugovoru je navedeno da je cena isplaćena u celini i da je prodavac uveo k upca u državinu nepokretnosti slobodnu od svih lica i stvari. Dalje je utvrđeno da je, pre zaključenja ugovora, prodavac prezentovao tužiocu (kupcu) izvod iz katastra nepokretnosti u kojem je on bio upisan u posedovni list kao posednik predmetnih parcela, kao i da je navedeni posedovni list izdat prodavcu, uz upozorenje da trenutno stanje u katastru nije moglo da se utvrdi zbog nestanka struje, zbog čega je neophodno da prodavac ponovo dođe kako bi mu bio izdat validan dokument, ali da on više nije dolazio. Međutim, kako je dalje utvrđeno, u vreme izdavanja spornog posedovnog lica u katastru nepokretnosti je kao posednik bilo upisano privatno preduzeće čiji je vlasnik bio prodavac. Dalje je utvrđeno da na teritoriji KO Žitkovac n ije postoja la parcela ... sa navedenim podbrojevima, već da je u pitanju parcela 2454 , kao i da je tužilac, na osnovu ugovora sa M.S. upisan u posedovni list za parcele .../17, .../19 i .../23, nakon čega je on predmetne parcele 11. maja 1994. godine prodao kupcima M.Š.i D.P. koji su upisani u posedovni list, ali je ovaj upis brisan, pošto je dve nedelje od zaključenja prodajnog ugovora taj ugovor raskinut. Takođe, utvrđeno je da je pred Službom za katastar nepokretnosti Aleksinac vođen upravni postupak koji je okončan izvršnim rešenjem od 28. jula 2000. godine, na osnovu koga je izvršen upisa spornih parcela na privatno preduzeće u vlasništvu M.S, kao i da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Aleksincu P. 1461/01 od 25. decembra 2002. godine utvrđeno da je ugovor o prodaji spornih nepokretnosti zaključen između M.S. i tužioca ništav, dok su zahtev prodavca da se utvrdi da je on vlasnik tih nepokretnosti i zahtev tužioca da se utvrdi da je vlasnik zgrada koje se nalaze na spornim parcelama odbijeni kao neosnovani.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je ocenio da ne postoji uzročno-posledična veza između radnje tužene i eventualne štete tužioca, usled čega ne postoji ni osnov za primenu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, prvostepeni sude je, polazeći od odredaba Zakona o premeru i katastru zemljišta iz 1976. godine (sa izmenama iz 1977, 1978 i 1984. godine), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, čijom odredbom člana 33. (stav 1.) je bilo propisano da katastar zemljišta sadrži podatke o parcelama i objektima na zemljištu u pogledu njihovog položaja i oblika, površine, načina korišćenja (kultura zemljišta), boniteta, klase, katastarskog prihoda i korisnika, zaključio da se u katastarsku evidenciju, između ostalog, upisuju podaci o korisniku nepokretnosti, ali ne i o njihovom vlasniku, a ovi podaci mogu da budu različiti, odnosno ne moraju da se poklapaju, s tim da nepostojanje zemljišnih knjiga za neku opštinu nije imao uticaj na vrstu podataka koji se unose u katastarsku evidenciju niti stanje koje ona prikazuje. Polazeći od navedenog, prvostepeni sud je ocenio da se ne može prihvatiti prigovor tužioca da je izdavanje spornog dokumenta sa netačnim podacima dovoljan dokaz o postojanju odgovornosti tužene, jer je na osnovu utvrđenog jasno da iz među konkretne radnje službenog lica i posledice koje tužilac trpi ne postoji adekvatna uzročna veza. Prema stanovištu tog suda iznetom u obrazloženju presude, negativne posledice po tužioca nastale su zaključenjem ugovora o prodaji sa M.S, a taj ugovor je zaključen jer je tužilac neosnovano smatrao da posedovni list predstavlja istovremeno i dokaz o pravu svojine.

Protiv prvostepene presude tužilac je 10. novembra 2014. godine izjavio žalbu, koja je, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6814/14 od 29. septembra 2016. godine, odbijena kao neosnovana, te je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P. 21374/10 od 25. avgusta 2014. godine.

Tužilac je protiv označene drugostepene presude 16. decembra 2016. godine izjavio reviziju, koja je, osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1286/17 od 8. juna 2018. godine, odbijena kao neosnovana.

U obrazloženju osporene presude navedeno je da su neosnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Prema stanovištu revizijskog suda, za primenu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, potrebo je da je štetu prouzr okovao državni organ ili organizacija koja vrši javno ovlašćenje, da postoji uzročna veza između vršenja dužnosti službenog lica i štete i da je šteta nastupila zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa, pri čemu se nezakonit rad manifestuje kao postupanje protivno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu ili propuštanje da se navedeni akti primene. Međutim, polazeći od odredaba čl. 10, 33. i 144. stav 1. Zakona o državnom premeru i ka tastru zemljišta iz 1976. godine, kojima je bilo propisano da se u taj katastar upisuju samo podaci o parcelama i objektima na zemljištu u pogledu njihovog položaja i oblika, površine, načina korišćenja (kultura zemljišta), boniteta, klase, katastarskog prihoda i korisnika, revizijski sud je zaključio da je ovaj katastar samo u pogledu tih podataka imao svojstvo javne knjige, dakle ne i o podacima o pravima na nepokretnostima, u odnosu na koje su svojstvo javne knjige imale zemljišne i intabulacione knjige. Revizijski sud je dalje istakao da u vreme važenja navedenog zakona , upisom u katastar nepokretnosti nije se sticalo pravo svojine na toj nepokretnosti, niti je izvod iz lista nepokretnosti bio dokaz o postojanju tog prava, već samo dokaz o državini te nepokretnosti. Takođe, revizijski sud je na kraju ocenio da je, suprotno navodima revizije, pravilan zaključak nižestepenih sudova da i u situaciji kada se za konkretnu teritoriju u vreme zaključenja ugovora o prodaji između tužioca i M.S. nisu vodile zemljišne ni intabulacione knjige, čija bi isprava bila dokaz o postojanju prava svojine, između štete koju trpi tužilac i radnje organa tužene ne postoji uzročno-posledična veza, budući da posedovni list nije dokaz o postojanju prava svojine.

Osporena presuda dostavljena je tužiocu 21. decembra 2018. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 7. jula 20 03. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda od 8. juna 2018. godine, trajao 14 godina i 11 meseci, s tim što je podnosiocu ova presuda dostavljena 21. decembra 2018. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, odnosno od podnošenja tužbe sudu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja.

Navedeno trajanje parničnog postupka, prema oceni Ustavnog suda, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u granicama razumnog roka, što potvrđuje i činjenica da je o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prve prvostepene pres ude odlučeno tek nakon tri godine i skoro devet meseci od njenog izjavljivanja, ukidajućim rešenjem, kao i da je prvostepeni postupak ukupno trajao sedam godina, u kom periodu su i zvedeni samo dokazi saslušanjem tužioca i dva svedoka i izvršen uvid u određenu dokumentaciju. Ustavni sud je imao u vidu da prvostepeni sud nešto više od godinu dana nije mogao da sasluša jednog svedoka jer nije dolazio na zakazana ročišta, ali je ocenio da je sud, u situaciji kada je saznao za ozbiljnost bolesti, odnosno za nemogućnost tog svedoka da putuje, mogao ranije da odredi da se taj svedok sasluša pred zamoljenim sudom.

Pri svojoj oceni Ustavni sud je imao u vidu da predmetni postupak nije bio posebno činjenično ni pravno složen.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je taj postupak bio od značaja za podnosioca, imajući u vidu visinu njegovog potraživanja kao tužioca, kao i da on svojim radnjama, osim što jedno ročište nije održano na njegov zahtev, nije u uticao na dužinu trajanja postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud utvrdio da je neefikasnim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka, kao i ekonomsko-socijalne prilike i standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na domaćem nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

6. U vezi sa osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda, a imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud, još jednom, ističe da nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je, međutim, ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije dao prihvatljive ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno pravo proizvoljno primenjeno. Naprotiv, Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt, utvrdio da su osporena odluka, kao i stavovi iz neti u njenom obrazloženju zasnovani na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ističe da je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom ukazano na postojanje mogućnosti da lice koje je vlasnik stvari ne bude u njenom posedu , odnosno da korisnik stvari nije i njen vlasnik, a da se samo podatak o korisniku upisivao u katastar zemljišta. Takođe, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbama člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pravo svojine, između ostalog, stiče na osnovu pravnog posla upisom u odgovarajuće javne knjige (ranije zemljišne i intabulacione knjige, a kasnije katastar nepokretnosti), iz kojih sledi da u situaciji kada se pravo svojine prenosi pravnim poslom, a ne postoje javne knjige u koje se ovaj prenos upisuje, dokaz o vlasništvu predstavlja odgovarajući ugovor.

Imajući vidu navedeno, Ustavni su je ocenio da se ne može smatrati arbitrerno stanovište parničnog suda da između radnje tužene (izdavanje netačnog izvoda iz katastra zemljišta) i štete koju podnosilac trpi nema relevantne uzročne veze .

U nedostatku očigledne proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju parničnog suda, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnosioca u delu izjavljenom protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1286/17. od 8. jun a 2018. godine, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.