Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv procesnog rešenja
Kratak pregled
Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda kojim je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti. Ustavni sud je utvrdio da žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na arbitrernu primenu procesnog prava.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slavice Nikolić iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. decembra 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Slavice Nikolić izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 462/10 od 23. septembra 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Slavica Nikolić iz Subotice, preko Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, izjavila je Ustavnom sudu 16. decembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 462/10 od 23. septembra 2010. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih čl. 10. i 21, članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 199. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporeno rešenje doneto uz bitne povrede odredaba parničnog postupka, jer se radi o nedozvoljenom raspolaganju izvršnog poverioca koji je kao izvršnog dužnika označio samo podnositeljku, a ne i ostale suvlasnike predmetne nepokretnosti; da je stoga prvostepeno rešenje neizvršivo; da „izvršna poverilja“ uz rešenje o dozvoli izvršenja nije primila izvršnu ispravu, kao ni izvod iz zemljišnih knjiga ili katastra kao dokaz o vlasništvu sporne nepokretnosti; da nedozvoljeno raspolaganje izvršnih stranaka predstavlja i to što sud nije vodio računa da ne postoje vlasnici posebnih delova zgrade u predmetnoj stambenoj zgradi, već postoje samo suvlasnici.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.
3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 462/10 od 23. septembra 2010. godine odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti izvršnog dužnika, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljen protiv rešenja Višeg suda u Subotici Gž. 385/10 od 19 marta 2010. godine i rešenja Osnovnog suda u Subotici I1. 181/10 od 4. februara 2010. godine. U obrazloženju osporenog rešenja se navodi da je izvršni dužnik podneo protiv pobijanih rešenja zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, ali da samo formalno pozivanje na zakonom propisan razlog za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti nije dovoljno da učini ovo vanredno pravno sredstvo dozvoljenim, jer razlozi koje izvršni dužnik navodi ne pretstavljaju nedozvoljeno raspolaganje u smislu člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku.
4. Kako Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi odlučuje u okviru postavljenog zahteva, Sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije navela ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da su joj osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 462/10 od 23. septembra 2010. godine povređena označena Ustavom zajemčena prava.
Odredbama člana 3. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisano je da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka i da se mogu odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se, kao i da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.
Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovni kasacioni sud odlučivao samo o ispunjenosti procesnih uslova za vođenje postupka po izjavljenom vanrednom pravnom leku u izvršnom postupku, kao i da ustavna žalba ne sadrži navode koji bi ukazivali na to da je osporeno rešenje posledica proizvoljne i arbitrerne primene odredaba procesnog zakona kojima su propisani razlozi za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, jer se navodi podnositeljke ustavne žalbe u suštini odnose na odluke koje su prethodile osporenom rešenju Vrhovnog kasacionog suda. Ustavni sud je, stoga, utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom da je osporenim procesnim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 38/11 od 26. januara 2011. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao ni pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom trajao nepunih 7 meseci.
Takođe, Ustavni sud je utvrdio da uz ustavnu žalbu podnositeljka nije dostavila dokaze za navode da joj je osporenim rešenjem povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava. Naime, podnositeljka ustavne žalbe nije navela u kojim konkretnim slučajevima je Vrhovni kasacioni sud u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupao i odlučivao na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priložila odgovarajuće dokaze, što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava.
Pored toga, u pogledu navoda ustavne žalbe da su podnositeljki osporenim rešenjem povređena načela iz čl. 10, 21. i 199. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ne može utvrđivati povreda načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom zajemčenog prava, s obzirom na njihovu akcesornu prirodu.
Ustavni sud je konstatovao da uz ustavnu žalbu nije dostavljeno posebno ovlašćenje podnositeljke za izjavljivanje ustavne žalbe advokatu Oliveri Jovanić iz Subotice, ali povodom toga Sud nije tražio uređenje žalbe, s obzirom da to nije od uticaja na drugačije postupanje i odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari.
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević