Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Usvaja se ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 20 godina. Sud utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete, ističući neefikasnost sudova i šest ukidanja prvostepene odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radovana Vukasovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. juna 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radovana Vukasovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom udruženog rada u Beogradu u predmetu RS. 3997/91, zatim pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 315/05 (raniji brojevi P1. 1115/96, P1. 966/95, P1. 510/95 i P1. 802/92), i na kraju pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1142/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radovan Vukasović iz Beograda je 31. oktobra 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom, roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom udruženog rada u Beogradu u predmetu RS. 3997/91, zatim pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 315/05 (raniji brojevi P1. 1115/96, P1. 966/95, P1. 510/95 i P1. 802/92), i na kraju pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1142/10.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, interpretirano činjenično stanje u predmetnom sudskom postupku. Podnosilac ustavne žalbe predložio je Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenog ustavnog prava i pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1142/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Radovan Vukasović, ovde podnosilac ustavne žalbe je 21. oktobra 1991. godine podneo tužbu Osnovnom sudu u druženog rada u Beogradu protiv Predsedništva Veća Saveza samostalnih sindikata Jugoslavije, radi utvrđivanja nezakonitosti rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa br. 4/114 od 9. septembra 1991. godine i br. 1116/2 od 7. oktobra 1991. godine, zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Predmet je formiran pod brojem RS. 3997/91.

Tuženi je dostavio odgovor na tužbu 12. decembra 1991. godine.

Postupak je nastavljen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 802/92.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude zakazano je sedam ročišta za glavnu raspravu, pri čemu nije održano šest ročišta (jedno ročište nije održano na predlog tuženog, a tužilac se tom predlogu nije protivio, jedno ročište nije održano jer na ročište nisu pristupili uredno pozvani tužilac i tuženi, tri ročišta nisu održana zbog nepristupanja tuženog na ročište i , na kraju , za jedno r očište nije naveden razlog njegovog neo državanja). U ovoj fazi postupka došlo je do promene sudskog veća.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P1. 802/92 od 7. oktobra 1993. godine usvojio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i obavezao tuženog da vrati tužioca na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi.

Okružni sud u Beogradu je presudom GžI. 1215/93 od 7. oktobra 1993. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 5626/94 od 10. maja 1995. godine usvojio reviziju tuženog i ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu. Predmet je formiran pod novim brojem P1. 510/95.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je i održano jedno ročište za glavnu raspravu.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P1. 510/95 od 28. septembra 1995. godine usvojio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem GžI. 1121/95 od 13. decembra 1995. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje. Predmet je formiran pod novim brojem P1. 966/95.

Do donošenja treće po redu prvostepene presude zakazano je i održano tri ročišta za glavnu raspravu. U ovoj fazi postupka došlo je u tri navrata do promene sudskog veća.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P1. 966/95 od 28. maja 1996. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Okružni sud u Beogradu je presudom GžI. 646/96 od 16. oktobra 1996. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Predmet je formiran pod novim brojem P1. 1115/96.

Na ročištu od 10. septembra 1997. godine doneto je rešenje o mirovanju postupka, jer nisu pristupile uredno pozvane parnične stranke.

Predsednik Prvog opštinskog suda je rešenjem Su. 158/97 od 29. oktobra 1997. godine izuzeo od suđenja postupajućeg sudiju, jer je punomoćnik tužioca pretio sudskom veću.

Prvi opštinski sud je rešenjem P1. 1115/96 od 6. novembra 1997. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev tužioca za nastavak postupka, jer nije protekao zakonski rok od tri meseca od dana utvrđivanja postupka mirovanja.

Tužilac je ponovo podneo predlog za nastavak postupka.

Na ročištu od 22. decembra 1998. godine tužilac je naveo da se u predmetu Prvog opštinskog suda P. 1594/98 vodi postupak po njegovoj tužbi protiv istog tuženog, radi poni štaja odluka u disciplinskom postupku, te je predložio da se navedeni postupci spoje u jedan postupak, što je rešenjem suda i učinjeno.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 22. decembra 1998. godine preinačio tužbu, tako što je pored postojećeg tužbenog zahteva, istakao novi tužbeni zahtev kojim je tražen i poništaj odluke Disciplinske komisije Veća Saveza samostalnih sindikata Jugoslavije br. 1169/1 od 13. novembra 1992. godine i odluke Komisije za radne odnose Veća Saveza samostalnih sindikata Jugoslavije br. 1212/2 od 4. decembra 1992. godine, kao i naknadu materijalne štete na ime neisplaćene zarade, regresa, naknade za topli obrok i i naknade za prevoz , počev od prestanka radnog odnosa do vraćanja tužioca na rad.

Do donošenja četvrte po redu prvostepene presude zakazano je 13 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu jedno ročište nije održano jer je doneto rešenje o mirovanju postupka, pošto na ročište nisu pristupile uredno pozvane parnične stranke.

Prvi opštinski sud u Beogradu je delimičnom presudom P1. 1115/96 od 28. januara 1999. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa br. 4/114 od 9. septembra 1991. godine i br. 1116/2 od 7. oktobra 1991. godine, kao i odluka Disciplinske komisije Veća Saveza samostalnih sindikata Jugoslavije br. 1169/1 od 13. novembra 1992. godine i Komisije za radne odnose Veća Saveza samostalnih sindikata Jugoslavije br. 1212/2 od 4. decembra 1992. godine.

Okružni sud u Beogradu je presudom GžI. od 845/99 od 9. februara 2000. godine preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev za poništaj kao nezakonitih odluka Disciplinske komisije Veća Saveza samostalnih sindikata Jugoslavije i Komisije za radne odnose Veća Saveza samostalnih sindikata Jugoslavije, dok je prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 5193/00 od 13. decembra 2000. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženog i potvrdio drugostepenu presudu.

Tužilac je podneskom od 28. maja 2001. godine obavestio sud da su dogovori sa tuženim u vezi mirnog rešavanja spora još u toku, a da se mirno okončanje spora očekuje 30. juna 2001. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 31. oktobra 2001. godine ponovo precizirao tužbeni zahtev.

Na ročištu od 25. oktobra 2002. godine je određeno veštačenje na okolnost visine zarade od prestanka radnog odnosa pa do veštačenja, da je tužilac radio u spornom periodu. Nalaz i mišljenje sudskog veštaka je dostavljeno sudu 12. decembra 2002. godine. Tuženi je osporio nalaz i mišljenje veštaka podneskom od 13. februara 2003. godine.

Nakon prijema nalaza i mišljenja sudskog veštaka, tužilac je podneskom od 16. aprila 2003. godine precizirao tužbeni zahtev.

Tuženi je podneskom od 14. jula 2003. godine obavestio sud da je kod tuženog došlo do statusnih promena, tako što se kao tuženi javlja Savez samostalnih sindikata Srbije i Crne Gore, pravni sledbenik Saveza samostalnih sindikata Jugoslavije.

Tužilac je podneskom od 18. avgusta 2003. godine precizirao tužbeni zahtev.

Do donošenja pete po redu prvostepene presude zakazano je sedam ročišta za glavnu raspravu, pri čemu četiri ročišta za glavnu raspravu nisu održana (dva ročišta nisu održana jer je tužilac na samom ročištu uručio precizirani tužbeni zahtev tuženom, jedno ročište nije održano zbog odsustva zapisničarke , dok za jedno ročište nije naveden razlog ne održavanja ročišta).

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P1. 1115/96 od 1. aprila 2004. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja tužene o prestanku radnog odnosa i naknadu materijalne štete.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem GžI. 657/05 od 23. marta 2005. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje i odlučivanje. Predmet je formiran pod novim brojem P1. 315/05.

Do donošenja šeste po redu prvostepene presude zakazano je i održano sedam ročišta za glavnu raspravu.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P1. 315/05 od 17. decembra 2006. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja tužene o prestanku radnog odnosa i naknadu materijalne štete.

Okružni sud u Beogradu je presudom GžI. 2082/06 od 11. oktobra 2007. godine preinačio prvostepenu presudu u jednom delu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, dok je prvostepenu presudu ukinuo u delu koji se odnosi na naknadu materijalne štete. U drugostepenoj presudi je navedeno da osporenom odlukom o prestanku potrebe za radom tužioca nije povređeno njegovo pravo , pa ono ne predstavlja osnov odgovornosti tuženog za štetu koju tužilac trpi zbog izostale zarade i drugih primanja. Međutim, prvostepeni sud se nije bavio pitanjem da li zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u izvršenju izrečene disciplinske mere tužilac trpi štetu u visini izostale zarade i drugih pitanja.

Vrhovni sud Srbije je presudom RevII. 1434/08 od 15. oktobra 2008. godine odbio kao neosnovanu reviziju i potvrdio drugostepenu presudu.

Tužilac je podneskom od 23. aprila 2009. godine precizirao tužbeni zahtev.

Nakon uspostavljanje nove mreže sudova, postupak je nastavljen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1142/10.

Do donošenja sedme po redu prvostepene presude zakazano je devet ročišta za glavnu raspravu, pri čemu šest ročišta nisu održana (jedno ročište n ije održano jer je tužilac predao podnesak tuženom na samom ročištu, jedno ročište nije održano na predlog tuženog, a tužilac se takvom predlog nije protivio, dok ostala ročišta nisu održana iz razloga vezanih za sam sud). U ovoj fazi postupka došlo je do promene sudskog veća.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P1. 1142/10 od 17. decembra 2010. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 5046/11 od 8. februara 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku (član 10.) ; da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) ; da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova ( član 435.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, Ustavni sud nalazi da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jednu jedinstvenu celinu i da započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. Stoga je stav Ustavnog suda da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, bitan je ceo protekli period, od kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužb u Osnovnom sudu udruženog rada u Beogradu, 21. oktobra 1991. godine, do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5046/11, dana 8. februara 2012. godine, kojom je parnični postupak pravnosnažno okončan. Dakle, predmetni parnični postupak je trajao 20 godina i tri meseca.

Navedeno trajanje sudskog postupka samo sebi ukazuje na to da ovaj sudski postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni spor bio u određenoj meri složen zbog većeg broja istaknutih zahteva o ko jima je redovni sud treba lo da raspravlja i odluči (zahtev za poništaj rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, zahtev za poništaj disciplinskih odluka tuženog i zahtev za naknadu materijalne štete zbog neisplaćene zarade, regresa, naknade za topli obrok i naknade za prevoz). Zatim, do dužeg trajanja postupka došlo je i zbog toga što je podnosilac ustavne žalbe u toku postupka (sedam godina nakon podnošenja tužbe) preinačio tužbu i precizirao tužbeni zahtev u više navrata, što je dovelo do toga da sud izvodi nove dokaze radi utvrđivanja činjenica na kojima se zasniva la preinačena tužba, odnosno precizirani tužbeni zahtev. Ustavni sud i u ovom slučaju ističe da se navedeno ne može staviti u odgovornost podnosiocu, jer navedene parnične radnje predstavljaju izraz procesnih ovlašćenja koje zakon garantuje tužiocu, ali je to činjenica koja je objektivno učinila spor složenijim. U svakom slučaju, navedeno ne može da predstavlja opravdan razlog za ovako dugo trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da sud odluči o njegovim zahtevima u okviru standarda razumnog roka, jer se radilo o zahtevima koji su se ticali njegovog radnopravnog statusa kod tuženog i prava koja proizlaze iz radnog odnosa.

Nezavisno od interesa podnosioca ustavne žalbe za što bržim okončanjem parničnog postupka, Ustavni sud je našao da je i on doprineo dužini trajanja postupka. Naime, jedno ročište nije održano jer uredno pozvani podnosilac ustavne žalbe i tuženi nisu pristupili na ročište , tri ročišta nisu održan a jer je podnosilac na samim ročištima predavao podnesak suprotnoj parničnoj stranci, dva ročišta ni su održan a na predlog tuženog , a kom predlogu se podnosilac nije protivio. Zatim, u navedenom parničnom postupku određeno je mirovanje postupka, jer uredno pozvani podnosilac ustavne žalbe i tuženi nisu pristupili na ročište. Na kraju, do određenog faktičkog zastoja u postu pku došlo je zbog toga što je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe pretio članovima i predsedniku sudskog veća, što je imalo za posledicu izuzeće postupajućeg sudije (po njegovom zahtevu) i određivanje drugog sudije u navedenom sporu, koji je tek treba lo da se upozna sa predmetom spora. Takođe, do određenog faktičkog zastoja u postupku došlo je i zbog toga što su tokom postupka postojale indicije za mirno rešavanje spora među parničnim strankama, o čemu je podnosilac ustavne žalbe obavestio sud.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje redovnih sudova. Ustavni sud ukazuje da su procesni zakoni koji su se primenjivali u predmetnom parničnom postupku propisivali da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Propisavanjem ovih procesnih normi, zakonodavac je normativno iskazao šta je bitna odlika ove vrste postupka, a to je hitnost u postupanju i odlučivanju, koja očigledno nije poštovana u konkretnom slučaju. U ovom postupku prvostepena odluka je bila čak šest puta ukidana. Svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje doprinosi odugovlačenju postupka i svako ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti npr. predmete Evropskog suda za ljudska prava Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, stav 51.). Zatim, zbog dugog trajanja postupka je, po prirodi stvari , u više navrata došlo do promene postupajućeg sudije i članova sudskog veća u prvostepenom postupku, a što je nesumnjivo dovodilo do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi postupajući sudija i članovi sudskog veća upoznaju sa predmetom spora (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118). Na kraju, Ustavni sud je utvrdio nekoliko perioda neaktivnosti suda od po više meseci.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom udruženog rada u Beogradu u predmetu RS. 3997/91, zatim pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 315/05 (raniji brojevi P1. 1115/96, P1. 966/95, P1. 510/95 i P1. 802/92), a na kraju pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1142/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, zatim konstatovanu složenost spora , doprinos podnosioca ustavne žalbe, kao i to da je o pretež nom delu tužbenog zahteva pravnosnažno odlučeno znatno ranije pre donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5046/11 od 8. februara 2012. godine, kao poslednje odluke u ovom sudskom postupku. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti