Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za naknadu štete, pokrenut 2002. godine, trajao je osam godina i pet meseci, što je posledica neažurnog postupanja sudova, uključujući duge periode neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ivana Milisavljevića iz Topole , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ivana Milisavljevića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Prokuplju u predmetu P. 298/05, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivan Milisavljević iz Topole je 17. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Slobodana Antonića , advokata iz Šapca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu koju je dopunio podneskom od 10. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi o pred Opštinskim sudom u Prokuplju u predmetu P. 298/05.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac tokom 2003. godine započeo sudski spor radi naknade štete nastale u ratnim zbivanjima na Kosovu 1999. godine protiv Države SRJ, ali da do podnošenja ustavne žalbe suđenje nije okončano, te da ni urgencija za brže postupanje upućena predsedniku Apelacionog suda u Nišu nije pomogla. Pri tome, sud, po mišljenju podnosioca, nije imao u vidu vrstu i prirodu spora, kao i poreklo i uzrok štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne ž albe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Prokuplju P. 298/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je zajedno sa D.M, R.M. i M.M. podneo 2. septembra 2002. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Države SRJ, radi naknade štete.

P rvi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 5322/20 02 od 25. novembra 2002. godine oglasio mesno nenadležnim i spise dostavio Opštinskom sudu u Prokuplju , kao mesno nadležnom sudu za postupanje po tužbi tužilaca.

Presudom Opštinskog sud a u Prokuplju P. 650/03 od 27. jula 2004. godine obavezan je tuženi da, po osnovu naknade štete, isplati novčane iznos e bliže opredeljen e u ovoj presudi, kao i troškove parničnog postupka , dok je tužbeni zahtev M.M. odbijen kao neosnovan.

Tuženi je 14. septembra 2004. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude, dok su tužioci žalbu izjavili 17. septembra 2004. gdoine.

Presudom Okružnog suda u Prokuplju Gž. 65/05 od 24. januara 2005. godine je delimično preinačena prvostepena presuda, te je tužena obavezana da podnosiocu na ime naknade za fizičke bolove, a tužiocima D.M. i R.M. na ime naknade za pretrpljene duševne bolove zbog naročito teškog invaliditeta sina, pored iznosa dosuđenih prvostepenom presudom, isplati i označene novčane iznose, dok je prvostepena presuda ukinuta u delu kojim je odlučeno o naknadi nematerijalne štete koju podnosilac ustavne žalbe trpi zbog umanjene opšteživotne aktivnosti, kao i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, te pretrpljeni strah.

Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 2225/06 od 31. januara 2007. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženog od 12. avgusta 2005. godine izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 65/05 od 24. januara 2005. godine u delu kojim je obavezana tužena da podnosiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove pored dosuđenih 150.000,00 dinara isplati još 550.000,00 dinara, sa traženom kamatom , dok je revizija u preostalom delu odbačena kao nedozvoljena.

U nastavku postupka, presudom Opštinskog suda u Prokuplju P. 298/05 od 22. septembra 2009. godine, prvim stavom izreke obavezan je tuženi da podnosiocu ustavne žalbe kao tužiocu isplati bliže označene iznose na ime nematerijalne štete , na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, na ime pretrpljenog straha, kao i zbog naruženosti, dok je u drugom stavu izreke odlučeno o troškovima postupka.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3429/10 od 27. januara 2011. godine delimično je preinačena presuda Opštinskog suda u Prokuplju P. 298/05 od 22. septembra 2009. godine, tako što su smanjeni iznosi naknade štete po svim vidovima dosuđeni podnosiocu presudom Opštinskog suda u Prokuplju P. 298/05 od 22. septembra 2009. godine .

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku, koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjivao u toku postupka (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen više od četiri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period od dana podnošenja tužbe sudu 2. septembra 2002. godine.

Naime, od podnošenja tužbe 2. septembra 2002. godine do donošenja presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3429/10 od 27. januara 2011. godine, kojom je postupak pravnosnažno okončan , prošlo je osam godina i pet meseci.

Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava , konstatovao da navedena dužina trajanja postupka ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Tokom postupka zakazano je osam ročišta, od kojih tri nisu održana, jer stranke nisu bile upoznate sa nalazom veštaka, a obavljena su dva veštačenja medicinske struke. Od početka postupka do njegovog pravnosnažnog okončanja donete su dve prvostepene presude, dve drugostepene presude i jedna presuda Vrhovnog suda Srbije kojom je odlučeno o reviziji tuženog.

Prema oceni Ustavnog suda, u parničnom postupku nisu postavljena složena pravna pitanja, ali se na njegovo duže trajanje moralo odraziti to da je tužbu podnelo troje tužilaca, postavljajući tužbeni zahtev za naknadu više vidova nematerijalne štete. Sagledavajući činjenice i ok olnosti ovog slučaja, a posebno da je šteta nastupila kao posledica teškog invaliditeta kod podnosioca nastalog usled ranjavanja od protivtenkovske mine za vreme ratnih dejstava na Kosovu i Metohiji maja 1999. godine, Ustavni sud nalazi da relativna složenost predmeta spora ne može da opravda osmogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku , jer je prvostepenom presudom usvojen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu štete, pa je to potraživanje on mogao naplatiti tek po okončanju postupka po žalbi, kada prvostepena presuda postane pravnosnažna i izvršna. Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, kao jedan od tužilaca, nije doprineo dužini trajanja postupka pred sudom , s obzirom na to da je aktivno učestvovao u postupku i nije zloupotrebljavao svoj procesni položaj .

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju postupka je neažurno postupanje sudova koji više puta tokom parnice nisu bili dovoljno aktivni. Pre svega, na samom početku postupka, prvostepeni sud je sedam meseci nakon podnošenja tužbe održao prvo ročište za glavnu raspravu. Takođe je veštačenje medicinske struke određeno 17. aprila 2003. godine okončano posle 13 meseci, dostavljanjem nalaza Zavoda za sudsku medicinu u Nišu 17. maja 2004. godine, pri čemu je veštak imao rok od 30 dana za izvođenje veštačenja, a sud je raspolagao procesnim mogućnosti ma koje obezbeđuju da se veštačenje izvede blagovremeno, ali te mogućnosti nisu iskorišćene .

Ustavni sud je dalje utvrdio da je od donošenja presude Opštinskog suda u Prokuplju P. 650/03 od 27. jula 2004. godine do održavanja prvog ročišta pred tim sudom u ponovnom postupku 4. juna 2009. godine (radi odlučivanja o delu tužbenog zahteva o kome nije pr avnosnažno presuđeno), proteklo skoro pet godina, u kom periodu je Okružni sud u Prokuplju odlučio o izjavljenim žalbama protiv prvostepen e presud e, a Vrhovni kasacioni sud o reviziji tuženog koja je izjavljena protiv drugostepene presude u delu u kome je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu. Na dužinu trajanja postupka uticala je i okolnost što je prvostepeni sud dostavio spise drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi od 12. oktobra 2009. godine, a da prethodno nije dostavio primerak odgovora na žalbu žaliocu, zbog čega su spisi, rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 555/10 od 22. aprila 2010. godine, vraćeni Opštinskom sudu u Prokuplju radi dopune postupka .

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je neažurno postupanje suda u najvećoj meri dovelo do toga da je parnični postupak trajao osam godina i pet meseci . Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da se pravično zadovoljenje u ovom slučaju ostvari objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“, budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavn om sudu, pa je odlučio kao u tački 2 . izreke.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu ( ''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti