Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava carinske službenice

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava, jer je Upravni sud u slučaju suspenzije carinske službenice odlučio drugačije nego u identičnim predmetima. Ostali navodi o povredi prava na pravično suđenje i rad su odbijeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić,predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O . N . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba O. N . i utvrđuje da je presudom Upravnog sud – Odeljenje u Kragujevcu U. 11267/10 (2009) od 22. septembra 2011. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava iz 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. N . iz B . je 28. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika M . S, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Ministarstva finansija – Uprava carina broj 148-13-112-07-38/2009 od 6. jula 2009. godine, rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije 08 broj 112-01-1/350-2009 od 23. jula 2009. godine i presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 11267/10 (2009) od 22. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. st. 1, 3. i 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je rešenjem Ministarstva finansija, Uprava carina broj 148-13-112-07-38/2009 od 6. jula 2009. godine podnositeljka privremeno udaljena sa rada do okončanja krivičnog postupka koji je protiv nje pokrenut zbog osnovane sumnje da je počinila krivično delo primanja mita; da je protiv navedenog rešenja podnositeljka blagovremeno uložila prigovor Ministarstvu finansija, koji je odbijen rešenjem 08 broj 112-01-1/350-2009 od 23. jula 2009. godine, protiv koga je podnositeljka pokrenula upravni spor, u kome je Upravni sud doneo presudu U. 11267/10 (2009) od 22. septembra 2011. godine, a kojom je njena tužba takođe odbijena; da su navedeni upravni organi i Upravni sud u predmetnoj upravnoj stvari pogrešno primenili materijalno pravo, pozivajući se na odredbe člana 265. Carinskog zakona i člana 61. Pravilnika o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije, Uprava carina, umesto primene odgovarajućih odredbi čl. 4. i 116. Zakona o državnim službenicima i člana 167. Zakona o radu; da su postupajući upravni organi i Upravni sud u konkretnom slučaju pogrešno primenili odredbe relevantnih propisa kojima je regulisano pokretanje krivičnog postupka i posledice koje time nastupaju, a koje se sastoje u ograničenju određenih prava, jer nisu primenili odredbu člana 22. Zakonika o krivičnom postupku, kao neke vrste lex specialis-a u odnosu na opšte odredbe Zakonika o krivičnom postupku koje se odnose na pokretanje krivičnog postupka; da je protiv podnositeljke doneto rešenje o sprovođenju istrage 3. juna 2009. godine, ali da do dana podnošenja ustavne žalbe protiv nje nije čak ni podignuta optužnica; da je osporenim rešenjima i presudom podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a da joj je odbijanjem tužbenog zahteva u pogledu vraćanja na rad i naknade štete u visini razlike isplaćene zarade do pune zarade osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo na rad, zajemčeno članom 60. st. 1., 3. i 4. Ustava; da je podositeljki povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava, jer je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke, te je u prilog svojim tvrdnjama priložila presude Upravnog suda U. 10122/10 (2009) od 13. maja 2010. godine i U. 4226/10 (2008) od 11. februara 2011. godine.

Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih Ustavom garantovanih ljudskih prava, da poništi osporenu presudu i rešenja, da naloži Ministarstvu finansija, Uprava carina da je vrati na rad, a istakla je i zahtev za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i zahtev za naknadu troškova za sastav tužbe pred Upravnim sudom i ustavne žalbe pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Direktor Uprave carina je 6. jula 2009. godine, na osnovu člana 265. Carinskog zakona i člana 61. stav 1. tačka 1. Pravilnika o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije – Uprava carina 08 broj 110-00-315/2003 od 14. novembra 2003. godine (u daljem tekstu: Pravilnik), doneo prvo osporeno rešenje kojim je podnositeljka ustavne žalbe, carinski službenik Uprave carina – Carinarnica Kraljevo, raspoređena na radno mesto za poslove carinskog nadzora i kontrolu u putničkom prometu – carinik u CR Bajina Bašta, privremeno udaljena sa rada, zbog toga što je protiv nje pokrenut krivični postupak donošenjem rešenja istražnog sudije Okružnog suda u Užicu o sprovođenju istrage KI-55/09 od 3. juna 2009. godine, a zbog osnovane sumnje da je izvršila produženo krivično delo primanja mita iz člana 367. stav 2. Krivičnog zakonika. U dispozitivu rešenja je konstatovano da privremeno udaljenje sa rada traje do okončanja krivičnog postupka, a da za vreme privremenog udaljenja sa rada podnositeljki pripada naknada zarade u visini jedne trećine mesečne plate koju je ostvarila za mesec pre privremenog udaljenja, u skladu sa članom 168. Zakona o radu i članom 62. Pravilnika.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je blagovremeno izjavila prigovor Ministarstvu finansija, koji je odbijen osporenim rešenjem 08 broj 112-01-1/350-2009 od 23. jula 2009. godine, a protiv koga je podnositeljka pokrenula upravni spor, u kome je Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu doneo osporenu presudu U. 11267/10 (2009) od 22. septembra 2011. godine, kojom je tužba odbijena kao neosnovana. U osporenoj presudi je, između ostalog, navedeno da uslov za određivanje privremenog udaljenja sa rada nije utvrđena krivična odgovornost za izvršenje krivičnog dela, već je dovoljno samo pokretanje krivičnog, odnosno disciplinskog postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1, 3. i 4.).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona i podzakonskih akata:

Carinskim zakonom („Službeni glasnik RS“, br. 73/03, 61/05, 85/05 i 62/06), bilo je propisano: da direktor može da suspenduje, rasporedi u nižu grupu, izrekne meru prestanka radnog odnosa ili da rehabilituje carinskog službenika kojeg je rasporedio u nižu grupu, u skladu sa odredbama ovog zakona i akta o disciplinskoj odgovornosti (član 265.); da se na zaposlene u Upravi carina primenjuju propisi o državnoj upravi, propisi o radnim odnosima i platama u državnim organima, kao i propisi iz oblasti zdravstvenog i penzijsko-invalidskog osiguranja i obrazovanja, ako ovim zakonom nije drukčije propisano (član 298.).

Pravilnikom o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije, Uprava carina 08 broj 110-00-315/2003 od 14. novembra 2003. godine, propisano je: da carinski službenik može biti suspendovan ako je protiv njega pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom (član 61. stav 1. tačka 1.); da suspenzija traje do okončanja krivičnog postupka (član 61. stav 2.).

Članom 4. stav 1. Zakona o državnim službenicima ("Službeni glasnik RS", br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07 i 116/08) propisano je da se na prava i dužnosti državnih službenika koji nisu uređeni ovim ili posebnim zakonom ili drugim propisom primenjuju opšti propisi o radu i poseban kolektivni ugovor za državne organe. Članom 116. stav 1. navedenog Zakona bilo je propisano (član 116. je izmenjen izmenama Zakona objavljenim u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 104/09) da državni službenik protiv koga je pokrenut disciplinski postupak zbog teže povrede dužnosti može biti udaljen sa rada do okončanja disciplinskog postupka ako bi njegovo prisustvo na radu štetilo interesu državnog organa ili ometalo vođenje disciplinskog postupka.

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09), propisano je:da zaposleni može da bude privremeno udaljen sa rada ako je protiv njega pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom ili ako je učinio povredu radne obaveze koja ugrožava imovinu veće vrednosti utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu (član 165. tačka 1)); da udaljenje iz člana 165. ovog zakona može da traje najduže tri meseca, a po isteku tog perioda poslodavac je dužan da zaposlenog vrati na rad ili da mu otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi iz člana 179. tač. 2) – 4) ovog zakona (član 167.).

Članom 22. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01, 68/02, "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09) bilo je propisano da kada je propisano da pokretanje krivičnog postupka ima za posledicu ograničenje određenih prava, ove posledice, ako zakonom nije drugačije određeno, nastupaju stupanjem optužnice na pravnu snagu, a za krivična dela za koja je propisana kao glavna kazna novčana kazna ili zatvor do tri godine od dana kad je donesena osuđujuća presuda, bez obzira da li je postala pravnosnažna.

5. Prilikom ocene da li je podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od navoda sadržanih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka smatra da joj je navedeno Ustavom zajemčeno pravo povređeno jer je u osporenom postupku pogrešno primenjeno materijalno pravo. Naime, po mišljenju podnositeljke, pogrešna primena materijalnog prava se najpre sastoji u tome što je odluka o udaljenju doneta na osnovu odredbe člana 265. Carinskog zakona i odredbe člana 61. Pravilnika o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije – Uprava carina, iako je upravni organ, po njenom mišljenju, morao primeniti odredbu člana 167. Zakona o radu, a u skladu sa odredbom člana 4. stav 1. Zakona o državnim službenicima, a potom i da su postupajući organi u konkretnom slučaju pogrešno primenili odredbe relevantnih propisa kojima je regulisano pokretanje krivičnog postupka i posledice koje time nastupaju, a koje se sastoje u ograničenju određenih prava, jer nisu primenili odredbu člana 22. Zakonika o krivičnom postupku.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud napominje da u načelu nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrarna ili diskriminatorna.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud ukazuje na sledeće:

U skladu sa navedenom odredbom člana 4. stav 1. Zakona o državnim službenicima, opšti propisi o radu se primenjuju na prava i dužnosti državnih službenika koji nisu uređeni Zakonom o državnim službenicima ili posebnim zakonom ili drugim propisom. Pored toga, odredbom člana 298. Carinskog zakona propisano je da se na zaposlene u Upravi carina primenjuju propisi o državnoj upravi, propisi o radnim odnosima i platama u državnim organima, ako Carinskim zakonom nije drukčije propisano. Imajući u vidu da je odredbom člana 265. Carinskog zakona propisano da direktor može da suspenduje carinskog službenika u skladu sa odredbama ovog zakona i akta o disciplinskoj odgovornosti, a da je odredbama člana 61. Pravilnika o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije – Uprava carina 08 broj 110-00-315/2003 od 14. novembra 2003. godine – akta o disciplinskoj odgovornosti, propisano da carinski službenik može biti suspendovan ako je protiv njega pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom i da suspenzija traje do okončanja krivičnog postupka, to proizlazi da je suspenzija carinskog službenika, kao posledica koja može nastupiti zbog pokretanja krivičnog postupka, propisana posebnim zakonom, odnosno propisom, te se ne primenjuju odgovarajući propisi o državnoj upravi, odnosno opšti propisi o radu koji se odnose na ovaj institut.

U odnosu na navode podnositeljke ustavne žalbe o tome da joj je pravo na pravično suđenje povređeno zbog toga što je odluka o suspenziji doneta pre stupanja optužnice na pravnu snagu, što, po njenom mišljenju, nije u skladu sa odredbom člana 22. Zakonika o krivičnom postupku, Ustavni sud ocenjuje da se ovi navodi ne mogu prihvatiti u prilog tvrdnji o postojanju povrede označenog ustavnog prava. Naime, član 22. Zakonika o krivičnom postupku nastupanje posledica pokretanja krivičnog postupka vezuje za pravnosnažnost optužnice u redovnom postupku, odnosno donošenje osuđujuće presude u skraćenom postupku. Međutim, ova odredba Zakonika o krivičnom postupku primenjuje se isključivo ako drugim zakonom nije drukčije određeno. U konkretnom slučaju, članom 61. Pravilnika o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije, Uprava carina 08 broj 110-00-315/2003 od 14. novembra 2003. godine – aktom o disciplinskoj odgovornosti, na koji upućuje Carinski zakon, propisano je da carinski službenik može biti suspendovan ako je protiv njega pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom, odnosno uslov za donošenje rešenja o udaljenju službenika sa rada je vođenje krivičnog postupka u momentu donošenja rešenja. Polazeći od toga da je članom 19. navedenog Zakonika o krivičnom postupku propisano da se krivični postupak pokreće po zahtevu ovlašćenog tužioca, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju krivični postupak formalno pokrenut donošenjem rešenja o sprovođenju istrage. Navedenim Pravilnikom je, takođe, određeno i da suspenzija carinskog službenika traje do okončanja krivičnog postupka, te se ni u pogledu pitanja koliko suspenzija može trajati (imajući u vidu da je podnositelja ukazala na odredbu člana 167. Zakona o radu, kojom je navedeno da suspenzija može trajati najviše tri meseca), ne primenjuju opšti propisi o radu.

Odredbom člana 265. Carinskog zakona, te odredbom člana 61. navedenog Pravilnika, ustanovljena je mogućnost, ali ne i obaveza, donošenja rešenja o suspenziji carinskog službenika u slučaju da se protiv njega vodi krivični postupak zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom. Dakle, jedini uslov koji mora biti ispunjen u momentu kada se rešenje o suspenziji donosi na osnovu ovlašćenja iz navedenog člana Zakona, odnosno Pravilnika, jeste da se protiv carinskog službenika vodi krivični postupak zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom.

Po oceni Ustavnog suda, mogućnost donošenja rešenja o suspenziji na osnovu navedenih odredaba Zakona i Pravilnika ustanovljena je upravo sa ciljem zaštite obavljanja poslova ove specifične, i za državu značajne službe. Međutim, korišćenje ove mogućnosti istovremeno podrazumeva i ograničenje prava pojedinca radi zaštite javnog interesa, koje zato mora biti zasnovano na nužnosti postizanja legitimnog cilja, a taj cilj se, u konkretnom slučaju, ogleda u obezbeđivanju da dalje obavljanje poslova radnika Uprave carina protiv koje se vodi krivični postupak ne šteti interesima službe. Navedeno ograničenje je ustanovljeno da bi se predupredila eventualna štetna dejstva koja mogu nastati u ovom slučaju za državu, kao poslodavca, a koja se mogu odraziti na imovinu poslodavca, kao i na opšti interes, jer rad državnih službenika nesporno više podleže oceni javnosti nego rad zaposlenih koji nisu državni poslodavci, a odgovornost u obavljanju poslova je veća u odnosu na odgovornost van državnog organa. Donošenjem rešenja o udaljenju carinskog službenika sa rada zbog pokrenutog krivičnog postupka se ne prejudicira krivična odgovornost koja se utvrđuje u drugom propisanom postupku. Takođe, podnositeljki ustavne žalbe pripada naknada za vreme provedeno pod suspenzijom, u skladu sa navedenim Pravilnikom i opštim propisima o radu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporeni pojedinačni akti sadrže ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za ocenu da su ispunjeni uslovi da se podnositeljka udalji sa rada do okončanja krivičnog postupka, odnosno da u konkretnom slučaju materijalno pravo nije bilo proizvoljno primenjeno na štetu podnositeljke, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u drugom delu izreke.

Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na rad iz člana 60. Ustava obrazlaže na isti način kao i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a s obzirom da je Sud već dao svoju ocenu u delu koji se tiče prava na pravično suđenje, sledi i da navodi podnositeljke o povredi prava na rad nisu osnovani.

6. Ocenjujući navode podnositeljke o različitom postupanju Upravnog suda u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je izvršio uvid u sudske odluke koje su priložene uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće:

Presudom Upravnog suda U.10122/10 (2009) od 13. maja 2010. godine, poništeno je rešenje Ministarstva finansija 08 broj 112-01-1/2001-2009 od 27. aprila 2009. godine o odbijanju prigovora tužioca G.S. iz M, carinskog službenika Carinarnice Kragujevac, izjavljen protiv rešenja direktora Uprave carina broj 148-13-112-07-7/2009 od 30. marta 2009. godine, a kojim je tužilac privremeno udaljen sa rada počev od 8. aprila 2009. godine do okončanja krivičnog postupka koji je pokrenut 27. januara 2009. godine, rešenjem o sprovođenju istrage Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici KI 208/08, a zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika.

U obrazloženju navedene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u momentu donošenja prvostepenog rešenja doneto rešenje o sprovođenju istrage protiv tužioca; da se prvostepeni organ prilikom donošenja rešenja pozvao na odredbe člana 61. Pravilnika o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije – Upravi carina, kao i na odredbu člana 165. Zakona o radu, koje odredbe daju mogućnost da službenik bude suspendovan ako je protiv njega pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom; da su, po oceni Upravnog suda, osnovani tužbeni navodi da je prvostepeno i drugostepeno rešenje nezakonito, jer se oba zasnivaju na činjenici da se protiv tužioca, kao zaposlenog, vodi krivični postupak zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika, a nije utvrđeno da li je za navedeno krivično delo protiv tužioca podignuta optužnica, ni da li je ta optužnica stupila na pravnu snagu; da je utvrđivanje navedene činjenice od značaja za pravilnu primenu odredbe člana 61. Pravilnika o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije – Upravi carina; da pokretanje krivičnog postupka nastupa u trenutku kada je optužnica stupila na pravnu snagu, saglasno odredbi člana 22. Zakonika o krivičnom postupku, kojom odredbom je predviđeno da kada je propisano da pokretanje krivičnog postupka ima za posledicu ograničenje nekih prava, takva ograničenja, ako zakonom nije drugačije određeno, nastaju kada optužnica stupi na pravnu snagu, a za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, od dana kada je donesena osuđujuća presuda, bez obzira da li je postala pravnosnažna.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 4226/10 (2008) od 11. februara 2011. godine, poništeno je rešenje Ministarstva finansija 08 broj 112-01-1/193-2008 od 12. maja 2008. godine o odbijanju prigovora tužioca, carinskog službenika Uprave carina – Carinarnice Šabac, izjavljen protiv rešenja direktora Uprave carina 03/1 broj D-8012/08 od 1. aprila 2008. godine, kojim je tužilac privremeno udaljen sa rada počev od 10. aprila 2008. godine, a do okončanja krivičnog postupka koji je pokrenut 9. novembra 2006. godine rešenjem o sprovođenju istrage Opštinskog suda u Šapcu KI 584/06, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika.

U obrazloženju navedene presude je, pored ostalog, navedeno: da se prvostepeni organ prilikom donošenja rešenja o privremenom udaljenju sa rada pozvao na odredbe člana 61. Pravilnika o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije – Upravi carina i na član 265. Carinskog zakona; da je u prigovoru na prvostepeno rešenje tužilac istakao pogrešnu primenu zakona, jer u momentu donošenja rešenja o njegovoj suspenziji protiv njega još uvek nije bio pokrenut krivični postupak; da je odredbom člana 22. Zakonika o krivičnom postupku predviđeno da kada je propisano da pokretanje krivičnog postupka ima za posledicu ograničenje nekih prava, takva ograničenja, ako zakonom nije drugačije određeno, nastaju kada optužnica stupi na pravnu snagu, a za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, od dana kada je donesena osuđujuća presuda, bez obzira da li je postala pravnosnažna; da, imajući u vidu da u momentu donošenja prvostepenog rešenja protiv tužioca još nije bila ni podignuta optužnica (podignuta je 23. aprila 2008. godine), već je postojalo samo rešenje o sprovođenju istrage od 9. novembra 2006. godine, kojim nije pokrenut krivični postupak protiv zaposlenog, kako to pogrešno tumači tuženi, nije bilo osnova za udaljenje tužioca sa rada u smislu člana 61. stav 1. tačka 1. Pravilnika o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije – Uprava carina, a ni po osnovu člana 61. stav 1. tačka 2. Pravilnika, jer protiv tužioca nije ni pokrenut disciplinski postupak, pa je utuženo rešenje kojim se prigovor tužioca odbija nezakonito.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud nalazi da su osnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe o različitom postupanju Upravnog suda u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Kako je isti sud, kao sudski organ poslednje instance u upravnopravnoj materiji, doneo drugačije odluke u istoj (odnosno bitno sličnoj) činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suprotna principu jednake zaštite prava pred sudovima i da vodi pravnoj nesigurnosti građana. Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 36. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom datom povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja povređeno pravo podnositeljke na jednaku zaštitu prava. S tim u vezi, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući u granicama zahteva ustavne žalbe, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.

7. Razmatrajući zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US). Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni posredstvom internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.