Odluka o odgovornosti države za štetu od terorizma na teritoriji van efektivne kontrole državnih organa
Kratak pregled
Ustavni sud odbija žalbu za naknadu štete od terorističkog napada na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Sud je utvrdio da država nije odgovorna jer, nakon Rezolucije 1244, njeni organi nisu imali efektivnu kontrolu nad tom teritorijom.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-531/2008
01.04.2010.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Bojana Trajkovića i Dušana Trajkovića, obojice iz Loćike, opština Aleksinac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. aprila 2010. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Bojana Trajkovića i Dušana Trajkovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Aleksincu P. 1030/06 od 27. novembra 2007. godine i presude Okružnog suda u Nišu Gž. 1114/08 od 26. marta 2008. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Bojan Trajković i Dušan Trajković, obojica iz Loćike, opština Aleksinac, podneli su 8. maja 2008. godine, preko punomoćnika Vladislava Đinđića, advokata iz Aleksinca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Aleksincu P. 1030/06 od 27. novembra 2007. godine i presude Okružnog suda u Nišu Gž. 1114/08 od 26. marta 2008. godine.
Podnosioci ustavne žalbe su naveli da je osporenom presudom Opštinskog suda u Aleksincu P. 1030/06 od 27. novembra 2007. godine odbijen njihov tužbeni zahtev protiv tužene Republike Srbije, radi naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli usled terorističkog akta pripadnika tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, koji se dogodio 24. septembra 1999. godine, na putnom pravcu Kosovska Kamenica - Srezovce, kod mesta zvanog „Kremendanska reka“. Podnosioci su dalje naveli da je osporenom presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 1114/08 od 26. marta 2008. godine odbijena kao neosnovana njihova žalba izjavljena protiv prvostepene presude.
Podnosioci ustavne žalbe ističu da Republika Srbija, saglasno članu 180. Zakona o obligacionim odnosima, odgovara za štetu nastalu usled terorističkog napada po načelu objektivne odgovornosti. Takođe ističu da je Ustavom proklamovano da je Kosovo i Metohija (u daljem tekstu: KIM), gde se dogodio teroristički napad, deo jedinstvene i nedeljive teritorije Republike Srbije, kao i da je Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija istaknuto da je KIM u sastavu Savezne Republike Jugoslavije, te da iz toga proizlazi da je Republika Srbija „objektivno odgovorna da naknadi štetu nastalu usled terorističkog akta nad njenim državljanima i na njenoj teritoriji“.
Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi presudu Opštinskog suda u Aleksincu P. 1030/06 od 27. novembra 2007. godine i presudu Okružnog suda u Nišu Gž. 1114/08 od 26. marta 2008. godine i odloži izvršenje osporenih presuda.
2. U postupku prethodnog ispitivanja podneska utvrđeno je da ustavna žalba ne sadrži sve podatke neophodne za postupanje Suda, propisane odredbama člana 85. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07). Na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je dopisom od 16. jula 2008. godine obavestio punomoćnika podnosilaca ustavne žalbe o nedostacima koji sprečavaju postupanje Suda po podnetoj žalbi i naložio da, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, uredi ustavnu žalbu na način propisan odredbama člana 85. Zakona o Ustavnom sudu.
Podnosioci ustavne žalbe su 1. avgusta 2008. godine dostavili Ustavnom sudu dopunu ustavne žalbe, navodeći da im je osporenim presudama povređeno načelo zabrane diskriminacije zajemčeno članom 21. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. Ustava. Podnosioci su istakli da su sudovi odbili tužbeni zahtev samo iz razloga što se teroristički napad dogodio na teritoriji KIM, iako je Ustavom proklamovano da je KIM deo jedinstvene i nedeljive teritorije Republike Srbije.
3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Opštinski sud u Aleksincu je 27. novembra 2007. godine doneo osporenu presudu P. 1030/06, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Bojana Trajkovića - ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tužena Republika Srbija, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije (u daljem tekstu: MUP RS), isplati na ime naknade nematerijalne štete odgovarajuće novčane iznose; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Dušana Trajkovića - ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tužena Republika Srbija, MUP RS, isplati na ime naknade nematerijalne štete odgovarajuće novčane iznose; u stavu trećem izreke obavezao tužioce - ovde podnosioce ustavne žalbe da tuženoj Republici Srbiji, MUP RS, isplate odgovarajući novčani iznos na ime naknade troškova parničnog postupka. U obrazloženju presude je navedeno da u vreme kada su tužioci pretrpeli povrede, MUP RS nije vršilo vlast na teritoriji KIM, da su jedinice Vojske, saglasno Rezoluciji 1244 i Vojno-tehničkom sporazumu, napustile teritoriju KIM do 11. juna 1999. godine, da su vlast na teritoriji KIM posle 11. juna 1999. godine preuzele Ujedinjene nacije, odnosno UNMIK, te je tako preuzeta i odgovornost za bezbednost građana KIM. S obzirom na navedeno, po oceni suda, Republika Srbija nije odgovorna za štetu koju su tužioci pretrpeli, jer u vreme kada su pretrpeli povrede, organi Republike Srbije nisu vršili vlast na teritoriji KIM.
Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Nišu je 26. marta 2008. godine doneo osporenu presudu Gž. 1114/08, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca - ovde podnosilaca ustavne žalbe i potvrdio presudu Opštinskog suda u Aleksincu P. 1030/06 od 27. novembra 2007. godine. U obrazloženju presude je navedeno da se teroristički akt dogodio na području KIM, nakon povlačenja svih snaga države Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije sa ove teritorije, da je KFOR preuzeo potpunu kontrolu nad ovom teritorijom i odgovornost za bezbednost građana, tako da tužena više nije mogla da garantuje bezbednost građana na teritoriji KIM. S obzirom na navedeno, po oceni drugostepenog suda, tužena Republika Srbije nije odgovorna za štetu koju su tužioci pretrpeli u smislu člana 180. Zakona o obligacionim odnosima, budući da njeni organi nisu mogli da spreče nastanak štete.
5. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće odredbe Ustava, zakona i međunarodnih pravnih akata:
Odredbama člana 21. Ustava utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.).
Odredbama člana 36. Ustava utvrđeno je: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).
Odredbom člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu.
Članom 1. Vojno-tehničkog sporazuma između Međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) i Vlada Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SRJ) i Republike Srbije, koji je potpisan i stupio na snagu 9. juna 1999. godine, predviđeno je: da strane uz ovaj sporazum ponovo potvrđuju dokument podnet od strane predsednika Ahtisarija predsedniku Miloševiću i odobrenog od strane Skupštine Srbije i Savezne vlade 3. juna 1999. godine, da pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija uključi razmeštaj efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, kao i da strane, nadalje, primećuju da je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija spreman da usvoji Rezoluciju, koja će biti doneta, u vezi tog prisustva (stav 1.); da organi vlada države SRJ i Republike Srbije shvataju i saglasni su da će se međunarodne snage bezbednosti (KFOR) razmestiti po prihvatanju Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja se pominje u stavu 1, i da će one bez smetnje delovati u okviru Kosova i sa ovlašćenjem da preduzmu sve neophodne akcije za uspostavljanje i održavanje bezbedne sredine za sve građane Kosova i na drugi način sprovedu ovaj zadatak, kao i da su nadalje saglasni da ispoštuju sve obaveze ovog Sporazuma i olakšaju razmeštaj i delovanje tih snaga (stav 2.).
Članom 2. stav 2. Vojno-tehničkog sporazuma utvrđeno je da je SRJ saglasna sa faznim povlačenjem svih snaga SRJ sa Kosova na lokacije u Srbiju izvan Kosova ..., da će ulazak i razmeštaj međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) na Kosovu biti sinhronizovan, a da će fazno povlačenje Snaga SRJ sa Kosova biti u skladu sa dole navedenim redosledom: dan stupanja na snagu + 1 dan, Snage SRJ locirane u Zoni 3 napustiće duž naznačenih maršruta tu zonu da bi pokazale poštovanje sporazuma (tačka a); dan stupanja na snagu + 6 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 1 (tačka b); dan stupanja na snagu + 9 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 2 (tačka c); dan stupanja na snagu + 11 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 3 (tačka d); dan stupanja na snagu + 11 dana, sve Snage SRJ na Kosovu će završiti sa svojim povlačenjem sa Kosova na lokacije u Srbiji izvan Kosova, i ne u okviru kopnene zone bezbednosti od 5 km (tačka e); Međunarodne snage bezbednosti (KFOR) obezbediće odgovarajuću kontrolu granice SRJ na Kosovu prema Albaniji i Bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji do dolaska civilne misije Ujedinjenih nacija (tačka h).
Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je usvojena 10. juna 1999. godine, utvrđeno je da je Savet bezbednosti odlučan da obezbedi sigurnost i bezbednost međunarodnog osoblja i sprovođenje obaveza koje proističu iz ove rezolucije od strane svih na koje se ona odnosi, i delujući u tom cilju u skladu sa Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija: odlučuje o raspoređivanju civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, sa odgovarajućom opremom i osobljem, kako se to traži, i pozdravlja saglasnost Savezne Republike Jugoslavije za takvo prisustvo (stav 5.); ovlašćuje države članice i odgovarajuće međunarodne organizacije da uspostave međunarodno bezbednosno prisustvo na Kosovu, kako se navodi u stavu 4 aneksa 2 uz sva neophodna sredstva kako bi moglo da obavi svoje odgovornosti iz dole navedenog stava 9. (stav 7.); odlučuje da će odgovornosti međunarodnog bezbednosnog prisustva koje će biti raspoređeno na Kosovu uključivati osiguranje javne bezbednosti i reda dok međunarodno civilno prisustvo ne preuzme odgovornost za sprovođenje tog zadatka (stav 9. tačka 4.).
6. Ocenjujući navode podnosilaca ustavne žalbe da im je osporenim presudama Opštinskog suda u Aleksincu P. 1030/06 od 27. novembra 2007. godine i Okružnog suda u Nišu Gž. 1114/08 od 26. marta 2008. godine povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. Ustava, Ustavni sud je našao da su oni neosnovani.
Podnosioci ustavne žalbe su pretrpeli štetu nastalu zadobijanjem telesnih povreda usled terorističkog akta koji se dogodio 24. septembra 1999. godine na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.
Saglasno odredbi člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, za štetu nastalu telesnom povredom fizičkog lica usled akta terora, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Odgovornost države za štetu u ovom slučaju proizlazi iz njene dužnosti da se stara o sigurnosti ljudi i da obezbeđuje javni red i mir.
Međutim, odgovornost države za štetu nastalu usled akta terora će postojati samo ako je po važećim propisima država vršila suverenu vlast nad teritorijom na kojoj je izvršen teroristički akt, te je samim tim mogla da spreči da do tog akta i do štete dođe. Za utvrđivanje odgovornosti države u ovom slučaju nije od značaja činjenica da Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije, već da li su nadležni državni organi Republike Srbije u vreme predmetnog terorističkog akta mogli da vrše poslove javne bezbednosti u ovoj pokrajini.
Vojno-tehničkim sporazumom od 9. juna 1999. godine, Vlade SRJ i Republike Srbije su se saglasile sa faznim povlačenjenjem Snaga SRJ sa Kosova i Metohije radi razmeštaja međunarodnih civilnih i bezbednosnih snaga. Povlačenje Snaga SRJ sa teritorije Kosova i Metohije je u potpunosti završeno 20. juna 1999. godine, i od tog trenutka, nadležni državni organi SRJ i Republike Srbije (vojska i policija) nisu imali mogućnost da se staraju o sigurnosti građana na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.
Rezolucijom 1244, koja je doneta 10. juna 1999. godine, u skladu sa Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija, radi očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (u daljem tekstu: Savet bezbednosti UN) je ovlastio međunarodne bezbednosne snage (KFOR) da osiguraju javnu bezbednost, red i mir na teritoriji Kosova i Metohije.
Dakle, u vreme kada se dogodio teroristički akt nad podnosiocima ustavne žalbe, organi SRJ i Republike Srbije, po važećim propisima - Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN i Vojno-tehničkom sporazumu, nisu imali efektivnu i stvarnu kontrolu nad teritorijom Kosova i Metohije, te nisu mogli da ostvare svoju dužnost zaštite javne bezbednosti, reda i mira na ovoj teritoriji, a time ni da spreče preduzimanje terorističkog akt i nastupanje štete po podnosioce ustavne žalbe. Stoga, po oceni Ustavnog suda, Republika Srbija ne može biti odgovorna za štetu koja je prouzrokovana terorističkim aktom na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija nakon povlačenja Snaga SRJ i Republike Srbije sa ovog područja.
Imajući u vidu da su sudovi u osporenim presudama pružili ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da Republika Srbija ne može biti odgovorna za štetu prouzrokovanu podnosiocima ustavne žalbe, kao i da podnosioci ustavne žalbe nisu pružili dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali na drugačiji način, Ustavni sud je ocenio da nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu pred sudovima i na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. Ustava.
U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je osporenim presudama povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe nisu pružili nijedan dokaz koji bi ukazivao da je učinjena povreda načela zabrane diskriminacije.
Ustavni sud je prilikom odlučivanja, u skladu sa odredbom člana 18. stav 2. Ustava, prema kojoj se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače, pored ostalog, i saglasno praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava. U predmetima Behrami i Behrami protiv Francuske i Saramati protiv Francuske, Nemačke i Norveške (Predstavke br. 71412/01 i 78166/01) Evropski sud za ljudska prava je razmatrao pitanje kome se može „pripisati“ odgovornost za smrt Gadafa Behramija, rođenog 1988. godine, i ranjavanje njegovog brata Bekira Behramija, rođenog 1990. godine, usled eksplozije kasetne bombe koja je bačena za vreme NATO bombardovanja 1999. godine u blizini Kosovske Mitrovice, a koja nije uklonjena do spornog događaja 11. marta 2000. godine, kao i odgovornost za pritvaranje G. Saramatija 24. aprila 2001. godine na Kosovu i Metohiji. Da bi odlučilo o prihvatljivosti navedenih predstavki Veliko veće Evropskog suda za ljudska prava je u Odluci od 2. maja 2007. godine utvrđivalo da li sporno nečinjenje UNMIK (neuklanjanje mina u predmetu Behrami) i sporno činjenje KFOR (stavljanje u pritvor u predmetu Saramati) može da se pripiše Ujedinjenim nacijama ili tuženim državama članicama (Francuskoj, Nemačkoj i Norveškoj) čije trupe su učestvovale u mirovnim snagama. U Odluci Evropskog suda za ljudska prava je konstatovano sledeće: „Narednog dana, 10. juna 1999. godine, usvojena je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN. KFOR je dobio mandat da vrši potpunu kontrolu na Kosovu. UNMIK je trebalo da obezbedi privremenu međunarodnu administraciju i njegova prva uredba je potvrdila da ovlašćenje koje mu je dao Savet bezbednosti UN obuhvata svu zakonodavnu i izvršnu vlast, kao i ovlašćenje da upravlja sudstvom (UNMIK Regulation 1999/1, vidi i UNMIK Regulation 2001/19). Iako je Savet bezbednosti UN predvideo postepeni prenos odgovornosti UNMIK na lokalne vlasti, nema dokaza da su se bilo bezbednosna bilo civilna situacija značajno promenile do datuma ovih događaja. Kosovo je, stoga, na te datume bilo pod stvarnom kontrolom međunarodnih snaga koje su vršile javna ovlašćenja koja je, pod normalnim okolnostima, vršila Vlada SRJ“ (stav 70.). Takođe je konstatovano da je KFOR „vršio zakonito preneta ovlašćenja Saveta bezbednosti UN prema Glavi VII, tako da se sporno činjenje u principu moglo pripisati UN ...“ (stav 141.), kao i „da je UNMIK bio pomoćni organ UN osnovan shodno Glavi VII Povelje, tako da se sporno nečinjenje u načelu moglo pripisati UN u istom smislu“ (stav 143.). Evropski sud za ljudska prava je zaključio da podnete predstavke moraju biti proglašene neusaglašenim ratione personae s odredbama Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer taj sud nije nadležan da razmatra postupke tuženih država izvršene u ime UN.
7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić