Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv parničnih presuda, jer podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge za povredu prava na pravično suđenje, već je od Suda tražio da postupa kao instanciono viši sud i preispituje zakonitost odluka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Borislava Vučurevića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Borislava Vučurevića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4085/1999 od 22. aprila 2008. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Posl. broj 1393/2010 od 27. oktobra 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Borislav Vučurević iz Novog Sada je 17. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Gorana Ilića, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenim presudama redovnih sudova povređeno ustavno pravo na pravično suđenje, jer je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, te je na takvo činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo. Podnosilac navodi da prvostepena presuda nema razloga o odlučnim činjenicama, a pre svega nema razloga o tome na osnovu kojih dokaza je sud utvrdio da je tužilac saopštio tuženom da ima čoveka u Budimpešti koji bi mu pozajmio novac, kao i na osnovu kojih dokaza je utvrdio da mu je saopštio uslove zajma. Dalje se ističe da su razlozi presude nejasni i protivurečni, te se detaljno iznose navodi tužbe i opisuje tok postupka, uz analizu i ocenu dokaza koji su bili od uticaja na donošenje osporenih presuda.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih ogana ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava i sloboda, a ne i da kao sud više instance još jednom ocenjuje zakonitost odluka redovnih sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, donetih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima će se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine svakog od označenih prava ili sloboda potkrepiti tvrdnje o njihovoj povredi ili ugrožavanju. Samim tim, formalno pozivanje na pojedine odredbe Ustava, bez navođenja ustavnopravnih razloga i njihovog činjeničnog utemeljenja, ne čini po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i osporenih presuda, utvrdio da je osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4085/1999 od 22. aprila 2008. godine, u prvom stavu izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca I.J. i obavezan je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu isplati iznos od 13.943,55 evra, sa kamatom bliže opisanom u prvom stavu izreke presude, kao i da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka. Drugim stavom izreke presude odbijen je zahtev tužioca za oslobođenje od plaćanja sudske takse.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1393/2010 od 27. oktobra 2010. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, postupajući po nalogu tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, zaključio sa mađarskim državljaninom ugovor o zajmu u svoje ime, a za račun tuženog; da je prethodno dobio tuženikovu saglasnost u pogledu uslova za dobijanje tražene pozajmice; da je predajom iznosa od 10.000,00 USD tuženom, tužilac ispunio svoju obavezu iz ugovora o nalogu sa tuženim; da je tuženi samo delimično, i to naknadno, ispunio svoju obavezu vraćanja zajma, zbog čega je dužan da tužiocu naknadi štetu koju je pretrpeo u vršenju naloga, i to prema maksimalno dozvoljenoj kamati na pozajmljena sredstva koju je tužilac umesto tuženog isplatio zajmodavcu; da je neprihvatljivo žalbeno osporavanje osnova i visine tužbenog zahteva, isticanjem da činjenično utvrđenje ne proizlazi iz izvedenih dokaza.

4. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su osporene presude donete uz proizvoljnu ili diskriminacionu primenu merodavnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazale na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe, povredu prava na pravično suđenje, obrazlaže, prvenstveno pogrešnom ocenom izvedenih dokaza, što je dovelo do pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, a što je za posledicu imalo i pogrešnu primenu materijalnog prava.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud zaključuje da njen podnosilac, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu označenog ustavnog prava, od Ustavnog suda u suštini zahteva da postupa kao instanciono viši sud i da još jednom oceni zakonitost osporenih sudskih odluka.

Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje da u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost izvedenih dokaza u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka.

Kako u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević