Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda
Kratak pregled
Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu bivšeg direktora preduzeća kojom se osporavaju presude redovnih sudova. Sud je utvrdio da navodima žalbe nije ukazano na povredu prava na pravično suđenje, već se izražava subjektivno neslaganje sa ishodom parničnog postupka.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Novice Šejnjanovića iz Kladova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Novice Šejnjanovića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Negotinu – Sudske jedinice u Kladovu P. 569/10 od 12. maja 2010. godine i presude Višeg suda u Negotinu Gž. 456/10 od 30. novembra 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Novica Šejnjanović iz Kladova podneo je Ustavnom sudu 18. decembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Negotinu – Sudske jedinice u Kladovu P. 569/10 od 12. maja 2010. godine i presude Višeg suda u Negotinu Gž. 456/10 od 30. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je kao direktor društvenog preduzeća „Plastika“ oglašen krivim zato što je sebi i radnicima uvećao zaradu za februar mesec 2003. godine koja je isplaćena u martu mesecu iste godine, zbog čega je na ime nakanade štete platio preduzeću označeni novčani iznos. Podnosilac ustavne žalbe je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe tražio da mu radnici kao tuženi na osnovu neosnovano isplaćene neto zarade i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje isplate označene novčane iznose, a koji tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan. Navodi da su sudovi zaključili da radnici nisu krivi za izvršene isplate i da je izvršenom isplatom preduzeću izvršio svoju obavezu, a ne obevezu radnika – tuženih. Podnosilac smatra da to nije istina, da su radnici znali za neosnovano uvećane zarade, pa smatra da neosnovano isplaće zarade ne mogu da zadrže kao korist.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Osnovni sud u Negotinu – Sudska jedinica u Kladovu osporenom presudom P. 569/10 od 12. maja 2010. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da se tuženi obavežu da mu na ime neosnovano isplaćene neto zarade i doprinosa isplate označene iznose.
Viši sud u Negotinu je osporenom presudom Gž. 456/10 od 30. novembra 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio prvostepenu presudu.
4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. Formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.
Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporenih presuda, niti je ukazano na proizvoljnost u njihovom donošenju. U odsustvu proizvoljnosti, ne mogu se dovesti u pitanje ni zaključci parničnog suda.
Navodima ustavne žalbe je izraženo isključivo subjektivno mišljenje podnosioca ustavne žalbe koje ne može biti dokaz o povredi Ustavom zajemčenog prava.
Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na povredu ili uskraćivanje prava na pravično suđenje podnosica ustavne žalbe pred sudovima.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.
6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević