Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 21 godinu. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji se odnosio na meritum odluke redovnih sudova odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsedni k Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. T . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 602/06 (prvobitno P. 6174/95), kasnije pred Osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 26687/15 (prvobitno P. 64681/10), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iz nosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. T . iz Beograda je, 22. juna 2017 . godine, preko punomoćnika N. S, B . Ž, M . M. M . i drugih advokata iz AOD „Ž. S .“ iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4908/16 od 29. marta 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se ističe da se povreda prava na pravično suđenje podnositeljke u konkretnom slučaju manifestovala u arbitrernoj primeni odredbi Zakona o parničnom postupku, povredi prava na pravnu sigurnost, povredi prava na suđenje u ra zumnom roku i povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže; takođe se navodi da su ove povrede prava na pravično suđenje posledično dovele i do povrede prava na mirno uživanje imovine, budući da je podnositeljka ustavne žalbe protivpravno lišena dela svoje imovine. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su osporenom presudom povređena navedena ustavna prava podnositeljke, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu i predmet vrati tom sudu na ponovno odlučivanje , a ukoliko se štetne posledice ne mogu otkloniti poništajem odluke da podnositeljki utvrdi i dosudi naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnih prava u iznosu od 5.000 evra, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od dana donošenja odluke do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i da joj dosudi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26687/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci M. S, O . S . i D. J, svi iz Podgorice i M . S . i B . S, obojica iz R umenke, su 6. novembra 1995. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog L. P . iz Beograda, radi poništaja ugovora o do životnom izdržavanju, koji je tuž eni zaključio sa pok. A. S . i overio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem R. 1029/93 od 9. juna 1993. godine.

Do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 29. decembra 2011. godine, prvostepeni sud je zakazao 32 ročišta, od kojih nije održano 11, i to: pet iz razloga na strani suda, tri iz razloga na strani tuženog, jedno iz razloga na strani tužioca, jedno zbog sprečenosti veštaka i jedno zbog vazdušne uzbune.

Na prvom ročištu 26. decembra 1995. godine, prvostepeni sud je odredio izvođenje veštačenja putem sudskog veštaka neuropsihijatra na okolnosti sposobnosti pok. A. S . da shvati znača j svojih postupaka prilikom zaključivanja ugovora o doživotnom izdržavanju; veštak Ž. G . je dostavio nalaz i mišljenje 14. marta 1996. godine, a na ročištu 12. novembra 1996. godine se izjasnio o primedbama tuženog. U daljem toku postupka, p rvostepeni sud je zatražio medicinsku dokumentaciju od Vojno-medicinskog centra u B, Doma zdravlja u P . i Kliničnog centra u P, saslušao zamolnim putem preko Osnovnog sud u Podgorici dr V. Đ . i svedoka V. M. i saslušao još devet svedoka i ostvario uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu R. 1029/93.

S obzirom na to da uredno pozvane stranke nisu pristupile na ročište 6. jula 1999. godine, prvostepeni sud je odredio da postupak miruje, a povodom predloga tužilaca za povraćaj u pređašnje stanje i žalbe na rešenje, postupak je nastavljen zakazivanjem ročišta 4. novembra 1999. godine.

Na ročištu 8. novembra 2000. godine Drugi opštinski sud u Beogradu je odredio po službenoj dužnosti veštačenje na iste okolnosti preko Instituta za mentalno zdravlje u B, koji ga je 17. decembra 2000. godine obavestio da se ne bavi veštačenjem i da sud treba da se obrati Institutu za psihijatriju – Centru za sudsku psihijatriju.

Prvostepeni sud je 6. novembra 2001. godine zatražio veštačenje od Instituta za psihijatriju i, nakon plaćanja troškova, Institut je 22. jula 2002. godine dostavio nalaz i mišljenje veštaka A . J. i V . P.

Na ročištu 15. aprila 2003. godine Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje o prekidu postupka zbog smrti tužilaca M. S . i O . S.

O. M . iz Novog Sada je 1. marta 2005. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu predlog za nastavak postupka, kao jedini tužilac, a na ročištu 26. oktobra 2005. godine prvostepeni sud je doneo rešenje da se nastavlja postupak prekinut rešenjem istog suda P. 6174/15 od 15. aprila 2003. godine.

Podneskom od 12. marta 2007. godine tužba je preinačena tako što se na strani tužilaca nalazi devet lica.

Prvostepeni sud je 3. aprila 2008. godine doneo rešenje P. 602/06 o prekidu parni čnog postupka zbog smrti tuženog.

Na predlog punomoćnika tužilaca od 14. maja 2009. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je 28. septembra 2009. godine, van ročišta , doneo rešenje P. 602/06 o tome da se nastavlja postupak u ovoj pravnoj stvari.

Punomoćnik tuženog je 26. novembra 2009. godine podneo predlog za nastavak postupka u ime pravnih sledbenika tuženog – D . P . i N . T . – ovde podnositeljke ustavne žalbe.

Postupak je u 2010. godini nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i trećim postupajućim sudijom u ovom predmetu pod brojem P. 64681/10.

Nakon donošenja rešenja o nastavku pos tupka 26. oktobra 2005. godine, prvostepeni sud je izveo dokaze ponovnim uvidom u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu R. 1029/93, saslušanjem veštaka A. J . i V . P , saslušanjem još dva svedoka, suočenjem tužilje O. M . i svedoka Z. R, suočenjem iste tužilje i prvotužene i suočenjem iste tužilje i drugotužene, a na ročištu 29. decembra 2011. godine veštaci A. J . i V . P . su odgovarali na pitanja parničnih stranaka, nakon čega je zaključena glavna rasprava.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 64681/10 od 29. decembra 2011. godine usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da tužiocima naknade troškove parničnog postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi su izjavili žalbu 23. februara 2012. godine, a tužioci su odgovorili na žalbu 23. marta 2012. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1992/12 od 29. januara 2014. godine vratio predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka, tj. otklanjanja grešaka u pisanju prvostepene presude.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 26. februara 2014. godine doneo rešenje P. 64681/10 o ispravci svoje presude P. 64681/10 od 29. decembra 2011. godine. Nakon što je pribavio izvod iz matične knjige umrlih za tužilju D. O, prvostepeni sud je žalbu sa spisima dostavio Apelacionom sudu u Beogradu 19. decembra 2014. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 7077/14 od 21. januara 2015. godine, vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka, s obzirom na to da je tužilja D. O . preminula u toku trajanja parnice.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P. 64681/10 od 24. februara 2015. godine da se prekida pos tupak u ovoj pravnoj stvari.

Na predlog punomoćnika tužilaca od 6. maja 2015. godine za nastavak postupka, prvostepeni sud je doneo rešenjem P. 64681/10 od 13. maja 2015. godine da se nastavlja postupak prekinut rešenjem od 24. februara 2015. godine i dostavio spise Apelacionom sudu u Beogradu.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 6931/15 od 25. novembra 2015. godine , ukinuo presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 64681/10 od 29. decembra 2011. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P. 64681/10 od 26. februara 2014. godine , i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje, jer je našao da u sprovedenom postupku činjenično stanje od značaja za odlučivanje nije potpuno i pravilno utvrđeno zbog čega se ne može ceniti ni pravilnost primene materijalnog prava.

Nakon održanog ročišta 2. marta 2016. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P. 26687/15 od 2. marta 2016. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilaca i utvrdio da je apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o doživotnom izdržavanju overen kod Trećeg opštinskog suda u Beogradu R. 1029/93 od 9. juna 1993. godine, pa se zaostavština iza pok. A. S, koju čini pravo svojine na stanu – garsonjeri u Beogradu, u ul. M . br. 31/8, površine 19,82m2, ima raspraviti po Zakonu o nasleđivanju, što su tuženi dužni da priznaju i trpe i obavezao tužene da kao solidarni dužnici tužiocima kao solidarnim poveriocima naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 765.180,00 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude, tuženi su izjavili žalbu 28. marta 2016. godine, a tuženi su odgovorili na žalbu 18. aprila 2016. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4908/16 od 29. marta 2017. godine odbio žalbu tuženih i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26687/15 od 2. marta 2016. godine. Apelacioni sud u Beogradu je našao da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1) do 3 ), tač. 5), 7) i 9 ) Zakona o parničnom postupku na koje taj sud , kao drugostepeni , pazi po službenoj dužnosti; takođe je našao da su neosnovani navodi žalbe tuženih da je ožalbena presuda zahvaćena bitnom povredom iz odredbe člana 374. stav 1. u vezi sa članom 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer prvostepeni sud nije izveo sve parnične radnje i raspravio sva sporna pitanja na koja mu je ukazao Apelacioni sud u Beogradu u svom rešenju Gž. 6931/15 od 25. novembra 2015. godine, kao i da je ožalbena presuda zahv aćena bitnom povredom iz odredbi člana 374. stav 2. tačka 12 ) i člana 374. stav 2. tačka 7 ) istog zakona. Apelacioni sud je takođe našao da je, polazeći o utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilno ožalbenom presudom utvrdio da je predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo, pozivajući se na odredbe čl. 56. i 103. Zakona o obligacionim odnosima i za takvu odluku dao dovoljne i jasne razloge koje u svemu kao pravilne prihvata i taj sud kao drugostepeni i ocenio da su navodi žalbe tuženih kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje neosnovani.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Kako su odredbama čl. 32. i 58. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe, 6. novembra 1995. godine, da je isti pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 2 9. marta 2017. godine, a da je podnositeljka ustavne žalbe u parnični postupak stupila, kao pravni sledbenik prvobitno tuženog, podnošenjem predlog za nastavak postupka 26. novembra 2009. godine.

Iz navedenog proizlazi da je parnični postupak povodom čije dužine t rajanja je podneta ustavna žalba trajao ukupno 21 godinu i nepunih pet meseci, a da je od stupanja podnositeljke ustavne žalbe u postupak isti trajao šest godina i četiri meseca. Iako se na teret parničnog suda ne može staviti period od donošenja rešenja o prekidu postupka usled smrti parničnih stranaka do podnošenja predloga za nastav ak postupka , a koji je trajao ukupno tri godine i dva meseca, period mirovanja postupka od četiri meseca i odlaganje šest zakaz anih ročišta, ovoliko trajanje postupka se, po oceni Ustavnog suda, ne može pravdati nijednim od činilaca koje je potrebno proceniti prilikom utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u svakom konkretnom slučaju, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe k ao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i p riroda zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Naime, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o, p re svega, činjenično složenom sporu, sa većim brojem lica na tužilačkoj, a zatim i na tuženoj strani, u kome je sud sp roveo obiman i složen dokazni postupak, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni i sprovedeni postupak ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog, podnositeljka ustavne žalbe je imala opravdani interes za efikasno sprovođenje i okončanje parničnog postupka , a tužena stranka u ovoj parnici je samo u manjoj meri doprinela dužini trajanja postupka, odlaganjem tri ročišta iz razloga na strani tuženog – prav nog prethodnika podnositeljke.

Ustavni sud je ocenio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju postupka dao upravo nadležni prvostepeni sud svojim neefikasnim postupanjem.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 602/06 (prvobitno P. 6174/95), kasnije pred Osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 26687/15 (prvobitno P. 64681/10), podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke u stavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dos tavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, pri čemu je pravo na naknadu podnositeljki priznato samo u odnosu na period nakon stupanja u parnicu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U pogledu navoda ustavne žalbe o tome da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4908/16 od 29. marta 2017. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično s uđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se obrazlaže tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da ovi navodi ne predstavljaju ustavnopravno prihvatljive razlozi za tvrdnju o povredi navedenog ustavnog prava. U vezi sa tvrdnjom o povredi prava podnositeljke na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, zbog toga što je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presud i zauzeo suprotan st av u odnosu na stav u prethodnom rešenju istog suda u ovom sporu Gž. 6931/15 od 25. novembra 2015. godine, Ustavni sud ukazuje da rešenje koj im je prvostepena presuda ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ne može biti dokaz zauzetog suprotnog stava, već se radi o uputu drugostepenog sud a od koga je d elimično odstupljeno, nakon detaljnog obrazloženja prvostepenog suda i ponovne ocene izvedenih dokaza, u činjeničnoj situaciji dopunjenoj neizjašnjavanjem tuženih o finansiranju i predlaganju dopunskog veštačenja. Navodima ustavne žalbe o tome da se Apelacioni sud u Beogradu nije izjasnio o svim navodima žalbe podnositeljke protiv prvostepene presude i o arbitrernoj primeni pravila Zakona o parničnom postupku o teretu dokazivanja , u suštini se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kome je zasnovana osporena presuda. Ovim navodima se u osnovi ponavljaju navodi izneti u žalbi protiv prvostepene presuda, a o kojima se Apelacioni sud izjasnio, dajući iscrpne, jasne i obrazložene razloge za odluku kojom je potvrdio presudu prvostepenog suda. Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presude.

S obzirom na to da tvrdnju o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava podnosilac izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje, za koje je Ustavni sud već ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi navedenog ustavnog prava.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud nije posebno odlučivao o zahtevu podnositeljke za odlaganje izvršenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4908/16 od 29. marta 2017. godine, s obzirom na to da je meritorno odlučio o ustavnoj žalbi.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti