Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu za naknadu štete. Postupak, koji se skoro sedam godina bavio samo prethodnim procesnim pitanjem urednosti tužbe, trajao je nerazumno dugo zbog neefikasnosti suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vidoja Nikolića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Vidoja Nikolića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 57302/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2687/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vidoje Nikolić iz Beograda je 1. novembra 20 11. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, zbog povrede načela i prava zajemčenih odbredbama čl. 1, 3, 22, 32. i 60. Ustava Republike Srbije u postup cima vođenim zbog prestanka radnog odnosa, neisplaćenih zarada , drugih primanja i neuplaćenih doprinosa.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac, u svojstvu tužioca, pokrenuo radni spor pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu protiv tuženog ASM "VEMOS ESTABLISHMENT" iz Beograda, tužbom od 18. jula 1992. godine, te da je postupak okončan donošenjem "delimične presude" P1. 1238/92 od 4. marta 2004. godine, kojom je sud odlučio "samo" o vraćanju na rad kod poslodavca, "uz zanemarivanje zahteva za naknadu štete - smatrajući ga povučenim", čime su podnosiocu prouzrokovani "novi problemi i dodatna šteta gubljenjem vremena i prouzrokovanjem troškova za podizanje nove tužbe za naknadu štete". Radi naknade štete zbog neisplaćenih zarada, te drugih primanja i neuplaćenih doprinosa, po navodima podnosioca, vođena su dva postupka, jedan od 2006. godine, u kome je podneta tužba u ime podnosioca ustavne žalbe od strane advokata N.K, a jedan od 2007. godine, u kome je tužbu podneo drugi punomoćnik koga je angažovao podnosilac. Tužba iz 2007. godine je odbačena rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3472/07 od 23. maja 2007. godine jer je sud utvrdio da već teče parnica u istoj pravnoj stvari u postupku P. 2687/06. Podnosilac ističe da je punomoćnik N.K. falsifikovao punomoćje za tužbu iz 2006. godine, ali još uvek taj spor nije okončao "zbog sporosti i manjkavosti u vođenju postupka" i pored urgencija predsedniku suda. Podnosilac smatra "da postupak njegovog nezakonitog izbacivanja s posla traje već dvadesetu godinu i da mu se ne nazire skori kraj", te ističe povredu prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, "očekujući da Ustavni sud donese odluku o prihvatanju ustavne žalbe i omogući mu da podnese zahtev za pravičnu naknadu štete". Zahtev za naknadu nematerijalne štete nije podneo.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 57302/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2687/06) i spise predmeta P1. 1238/92 ranijeg Drugog opštinskog suda u Beogradu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, vodio je spor pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu protiv tuženog ASM "VEMOS ESTABLISHMENT" iz Beograda, radi poništaja odluke kojom mu je prestao radni odnos i vraćanja na rad. Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 1238/92 od 4. marta 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca u prvom stavu izreke presude, a u drugom stavu izreke je konstatovano da je tužba tužioca u delu tužbenog zahteva kojim je tražena naknada štete zbog neisplaćene zarade, regresa, toplog obroka i prevoza povučena. Protiv prvostepene presude niko od stranka u postupku nije izjavljivao žalbu, te je postala pravnosnažna 26. maja 2004. godine.

Podnosilac je 26. aprila 2006. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog ASM "VEMOS ESTABLISHMENT" iz Beograda, radi naknade štete u visini od 6.000.000,00 dinara na ime neisplaćene zarade, regresa, toplog obroka, prevoza i doprinosa za PIO sa zakonskom zateznom kamatom, u roku od 15 dana od pravosnažnosti presude.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 2687/06. Po prispeću odgovora na tužbu, prvo ročište je zakazano za 6. oktobar 2006. godine, na koje je pristupio punomoćnik tužioca. Ročište nije održano jer punomoćnik tužioca nije dobio odgovor na tužbu, a podneskom od 18. decembra 2006. godine punomoćnik tužioca je precizirao tužbeni zahtev. Na sledećem zakaznom i održanom ročištu 23. januara 2007. godine punomoćniku tužioca je naloženo da u roku od 30 dana uredi petitum tužbe i dostavi dokaze, te se izjasni da li traži naknadu štete ili isplatu zarade, a sve pod pretnjom odbačaja tužbe.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2687/06 od 22. februara 2007. godine tužba je odbačena, jer punomoćnik tužioca nije postupio po nalogu suda u ostavljenom roku. Punomoćnik tužioca je podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje 4. juna 2007. godine, a ročište po predlogu je zakazano i održano 2. oktobra 2007. godine. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu suda P. 2687/06 od 6. decembra 2007. godine odbačen je predlog za povraćaj u pređašnje stanje kao neuredan. Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 11. marta 2008. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5388/08 od 3. juna 2009. godine vratio predmet P. 2687/06 prvostepenom sudu radi dopune postupka - da se izvrši izviđanje, saslušanjem advokata N.K. na okolnosti čiji je potpis na punomoćju (bez datuma u originalu združeno uz primerak tužbe), kao i da tužioca pozove da predloži dokaz da nije njegov potpis na naznačenom punomoćju, a ako nije njegov potpis da mu se uruče rešenja P. 2687/06 od 22. februara 2007. godine i P. 2687/06 od 6. decembra 2007. godine. Spisi predmeta su vraćeni 1. jula 2009. godine.

Tokom 2009. godine bila su zakazana dva ročišta za glavnu raspravu. Na jednom održanom ročištu sud je odredio da se pozove N.K, a nakon njenog saslušanja odredi grafološko veštačenje. Drugo zakazano ročište nije održano jer na ročište nisu pristupili tužilac, iako je uredno pozvan, i svedok, za koga nije bilo dokaza da je uredno pozvana.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a predmet je dobio broj P. 57302/10. Do vraćanja spisa Višem sudu u Beogradu radi odlučivanja o žalbi tužioca na rešenje kojim je odbačen predlog za povraćaj u pređašnje stanje, pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu zakazano je osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih su održana dva, a preostalih šest je odloženo, i to: dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a četiri jer nije bilo uredne dostave poziva za svedoka N.K, iako je sud tražio adrese za svedoka preko Advokatske Komore u Beogradu i MUP više puta, te slao pozive i preko pozivara na tri adrese koje su se pojavljivale u informacijama. Na ročištu održanom 26. septembra 2012. godine određeno je izvođenje dokaza grafološkim veštačenjem potpisa tužioca na punomoćju, te naloženo tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, da uplati predujam za troškove veštačenja u roku od osam dana pod pretnjom propuštanja otklanjanjem izvođenja navedenog dokaza, a 26. septembra 2012. godine ročište za sprovođenje izviđajnih radnji je završeno i konstatovano da nije bilo moguće sprovesti dokaz veštačenjem na okolnost autentičnosti potpisa tužioca zbog odsustva volje tužioca da izvrši predujam troškova za veštačenje, kao i zato što je sud iscrpeo sve mogućnosti pribavljanja adrese svedoka, a tužilac nije dostavio tačnu adresu za svedoka na koju bi bilo moguće izvršiti dostavu poziva za N.K.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 136/13 od 3. aprila 2013. godine potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2687/06 od 6. decembra 2007. godine i odbio kao neosnovanu žalbu tužioca. Spisi predmeta vraćeni su 24. maja 2013. godine prvostepenom sudu radi uručenja drugostepene odluke.

Podnosilac je, pored navedenog spora, pokrenuo još jedan spor radi naknade štete pred istim sudom, zbog neisplaćene zarade, regresa, toplog obroka i prevoza. Ovaj spor po tužbi od 23. maja 2007. godine pravnosnažno je okončan 4. februara 2011. godine, pre podnošenja ustavne žalbe. Naime, rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3472/07 od 23. novembra 2007. godine odbačena je tužba u ovoj pravnoj stvari zbog litispendencije. Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 1044/2010 od 4. februara 2011. godine je potvrđeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3472/07 od 23. novembra 2007. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.125/04 i 111/09) , koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje na predmetni parnični postupak, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) .

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja postupka.

Podnosilac, u suštini, ustavnom žalbom osporava trajanje parničnog postupka radi naknade štete koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 57302/10 u vreme podnošenja ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je utvrdio: da je 26. aprila 2006. godine pokrenut parnični postupak podnošenjem tužbe podnosioca, radi naknade štete i da je u vreme odlučivanja u ovoj ustavnosudskoj stvari u toku uručenje rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 136/13 od 3. aprila 2013. godine kojim je potvrđeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2687/06 od 6. decembra 2007. godine kojim se odbacuje predlog za vraćanje u pređašnje stanje od 4. juna 2007. godine, kao neuredan.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je skoro sedam godina do donošenja pravnosnažne odluke kojom se odbacuje predlog za povraćaj u pređašnje stanje, kao neuredan.

Navedeno trajanje ovog parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, skoro sedmogodišnje trajanje postupka povodom odluke da li je podneta uredna tužba, odnosno da li je bio uredan predlog za povraćaj u pređašnje stanje, ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

U ovom sporu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a za podnosioca ustavne žalbe svakako je ovaj spor za naknadu štete na ime neisplaćenih primanja iz radnog odnosa i neuplaćenih doprinosa vezanih za radni odnos koji mu je nezakonito prestao, imao nesumnjiv egzistencijalni i materijalni značaj. Ipak, iako je podnosilac izostao samo sa jednog ročišta i više puta urgirao za zakazivanje ročišta, na njegovoj strani u izvesnoj meri ima doprinosa dužini trajanje postuka, jer je, najpre, neregulisanim odnosom sa punomoćnikom proizveo spornu situaciju - da li je dao ili nije dao punomoćje advokatu N.K. za zastupanje u ovoj parnici, da bi kasnije, konačno, ne želeći da uplati predujam troškova za veštačenje, odustao od raspravljanja sporne situacije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da je postupanje prvostepenog suda, najpre Drugog opštinskog u Beogradu, pa zatim Prvog osnovnog u Beogradu, dovelo do njegovog neopravdano i nerazumno dugog trajanja. Na neefikasno i nedelotvorno postupanje sudova, te nepreduzimanje svih procesnih mera na koje je ovlašćen, nedvosmisleno ukazuje činjenica da je dopuna postupka radi sprovođenja izviđajnih radnji trajala preko pet godina. Iako se sud više puta obraćao nadležnim organim povodom adrese svedoka, ipak je tokom prve dve godine zakazao samo po dva ročišta godišnje. Tokom 2011. godine od četiri ročišta nije održano nijedno, i to dva zbog sprečenosti posutupajućeg sudije. Bez obzira, što je, prevashodno, uzrok neodržavanja ročišta bila nemogućnost uručenja poziva svedoku, na strani suda je bila obaveza da preduzima sve mere da se postupak efikasno okonča.

Saglasno iznetom, Ustavni sud je našao da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer o njegovoj tužbi nije rešeno u okviru prihvaćenih standarda. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu dela ustavne žalbe u kome je podnosi lac naveo da mu je "u postupku nezakonitog izbacivanja s posla koji traje već dvadesetu godinu i ne nazire mu se kraj" od strane suda povređeno načelo sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te pravo na rad iz člana 60. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema procesnih uslova za vođenje postupka. Naime, podnosilac se samo formalno pozvao na povredu označenih ustavnih načela i prava, a da pri tome n ije nav eo nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje , osim nezadovoljstva trajanjem postupka radi naknade štete, što je Ustavni sud već ocenio kod utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku. Takođe, Ustavni sud ukazuje na neosnovanost navoda podnosioca da postupak u vezi sa nezakonitim prestankom radnog odnosa traje 20 godina, s obzirom na to da je postupak u vezi sa nezakonitim prestankom radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno okončan još 26. maja 2004. godine, njegovim vraćanjem na rad, što znači aktima pre donošenja Ustava. Za drugu parnicu, radi naknade štete, koja je u vreme podnošenja ustavne žalbe još uvek trajala, preuranjeno je isticanje povrede prava na pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje da odredbe čl. 1. i 3. Ustava ne jemče konkretna ljudska ili manjinska prava ili slobode, već je reč o načelima u skladu sa kojima se sva zajemčena prava i slobode ostvaruju, te nj ihova povreda može nastupiti samo kao posledica povrede određenog Ustavom garantovanog prava ili slobode. Stoga se Sud nije upuštao u ocenu navoda podnosioca da su sudovi prilikom vođenja osporen og postupka povredili ov a načel a.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti