Ocena ustavnosti i zakonitosti Odluke Fonda PIO o utvrđivanju doprinosa

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je da je član 4. Odluke Fonda PIO neustavan i nezakonit jer Fond nije ovlašćen da uređuje utvrđivanje doprinosa van slučajeva utvrđivanja svojstva osiguranika. Član 2. stav 2. je ustavan pod uslovom da se obaveštavanje tumači kao izdavanje rešenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Deve Labus iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. februara 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Deve Labus i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2971/06 povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Deva Labus iz Novog Sada je 16. decembra 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7292/10 od 30. septembra 2010. godine, zbog povrede prava iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2971/06.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7292/10 od 30. septembra 2010. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava, jer je Apelacioni sud u Novom Sadu u istovetnim sporovima donosio različite presude „dokazujući da nismo svi isti pred zakon om, izmišljajući čvrste valute i neargumentovano se pozivajući na Zakon o obligacionim odnosima“, a kao dokaz za ovu tvrdnju uz ustavnu žalbu je, osim osporene presude , dostavljena i presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž- 3019/10 od 22. juna 2010. godine. Takođe se navodi da je postupak u kome je doneta osporena presuda pokrenut 1996. godine i da je trajao 14 godina, te nije okončan u razumnom roku. Podnositeljka predlaže da Ustavni sud ukine osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 13621/10, ranije predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2971//06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stambena zadruga Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada je 28. avgusta 199 6. godine podnela Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv podnositeljke ustavne žalbe kao prvotužene i još dve tužene, radi isplate duga , ali je, usled povlačenja tužbe, Opštinski sud u Novom Sadu rešenjem od 29. decembra 1998. godine obustavio postupak u odnosu na drugotuženu i trećetuženu.

Prvostepena presuda Op štinskog suda u Novom Sadu P. 2971/06 je doneta 11 . maja 2007. godine, i njome je u prvom stavu izreke, odbijen primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime duga isplati 1.718.861,26 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31. januara 2006. godine do isplate, dok je drugim stavom izreke usvojen eventualni tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime duga isplati iznos od 1.133.110,76 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. januara 2006. godine pa do isplate, kao i troškove postupka u iznosu od 276.345,00 dinara , u roku od 15 dana.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7292/10 od 30 . septembra 2010. godine delimično je usvojena žalba tužene, te je prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu i delu odluke o troškovima, tako što je eventualni tužbeni zahtev preko iznosa glavnice od 127.067,57 dinara do iznosa od 1.133.110,76 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na razliku ovih iznosa počev od 31. januara 2006. godine odbijen, i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove, dok je u preostalom delu potvrđena prvostepena presuda.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 149/11 od 25. februara 2011. godine odbacio kao nedozv oljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv drugostepene presude.

4. Odredbama člana 21 , st. 1. i 2. Ustava je zajemčeno da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) , koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjivao u toku osprenog postupka bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset godin a, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period od dana podnošenja tužbe sudu 28. avgusta 1996. godine, do okončanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe u osporenom postupku 28. avgusta 1996. godine do donošenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7292/10 od 30. septembra 2010. godine kojom je postupak pravnosnažno okončan prošlo četrnaest godina.

Nadalje, Sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da navedena dužina trajanja postupka ukazuje da osporeni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Tokom postupka je zakazano 12 ročišta, od kojih tri nisu održana. Od početka postupka do njegovog pravnosnažnog okončanja donete su jedna prvostepena presud a i jedna drugostepena presud a.

Prema oceni Ustavnog suda, u parničnom postupku nisu postavljena složena pravna pitanja. Sagledavajući činjenice i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud nalazi da složenost predmeta spora ne može da opravda četrnaestogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavn i sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku, jer je u pitanju bio spor o njenoj obavezi na isplatu duga. Ust avni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela du žem trajanju postupka pred sudom.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju postupka je neažurno postupanje sudova koji više puta tokom parnice nisu bili dovoljno aktivni. Pre svega, prvostepeni sud je u prve dve godine suđenja zakazao samo tri ročišta. Potom je tužilac u podnesku od 21. decembra 1998. godine predložio izvođenje dokaza veštačenjem, a sud je nakon 15 meseci odlučio o iznetom predlogu kada je rešenjem od 23. marta 2000. godine odredio veštačenje ekonomsko-finansijske struke. Iako je veštaku dat rok od 30 dana za obavljanje veštačenja, nalaz sa mišljenjem dostavio je nakon tri godine – 8. aprila 2003. godine , pri čemu sud nije blagovremeno koristio sve zakonom predviđene mogućnosti kako se postupak ne bi nepotrebno odugovlačio . Sud je održao ročište 29. decembra 2003. godine, dakle posle devet meseci, iako nije bilo smetnji da se ono zakaže i održi po dobijanju nalaza veštaka. Sud je i u daljem toku postupka bio neažuran, te je po proteku dve go dine zakazao sledeće ročište za 18. januar 2006. godine. Takođe, iako su, radi odlučivanja o žalbi tužene, spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu 17. jula 200 7. godine, Okružni sud u Novom Sadu je posle dve godine , rešenj em Gž. 4263/2007 od 3. juna 2009. godine, vratio spise prvostepenom sudu radi sprovođenja izviđajnih radnji .

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je zaključio da je neažurno postupanje sudova u najvećoj meri dovelo do toga da je parnični postupak trajao četrnaest godina, čime se znatno odstupilo od standarda razumnog roka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava . Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je saglasno član u 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud nalazi da nema osnova za tvrdnju da je osporenom presudom podnositeljka ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisana. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da joj je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, a s obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe nije tražila naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je odlučio da se štetne posledice povrede prava podnositeljke otklone objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ocena ustavnosti i zakonitosti Odluke Fonda PIO o utvrđivanju doprinosa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti