Odbacivanje ustavne žalbe u sporu zbog neplaćenih računa za grejanje
Kratak pregled
Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je podnositeljka obavezana da plati dug za grejanje. Sud je ocenio da nižestepeni sudovi nisu proizvoljno primenili pravo, te da su dali dovoljno obrazložene razloge za svoje odluke, uključujući i pravilno tumačenje tereta dokazivanja.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-5319/2010
22.12.2011.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vesne Cigulov iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Vesne Cigulov izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 1215/10 (2009) od 24. marta 2010. godine i presude Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 795/10 od 3. novembra 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Vesna Cigulov iz Zrenjanina je 17. decembra 2010. godine Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnositeljka ustavne žalbe navodi da su u pravnosnažno okončanom parničnom postupku radi isplate duga za isporučenu toplotnu energiju, u kome je imala procesnu poziciju tužene, sudovi pogrešno primenili materijalno i procesno pravo. Dalje navodi da je u tom postupku osporavala aktivnu legitimaciju tužioca, verodostojnost isprave na osnovu koje je određeno izvršenje, a iz koga je proistekao predmetni parnični postupak, kao i osnov i visinu potraživanja tužioca, pozivajući se na odgovarajuće propise iz kojih proizlazi da tužilac nezakonito obavlja komunalnu delatnost isporuke toplotne energije. Po mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, prvostepeni sud je pogrešno primenio pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku. Smatra da je na njene navode, kojima je osporavala osnov i visinu tužbenog zahteva, upravo tužilac bio dužan da pruži dokaze koji bi ih „oborili“. Ističe da je prvostepeni sud primenio oppštinsku odluku koja je prestala da važi, bez navođenja tačnog naziva te odluke i broja opštinskog službenog lista u kome je ta oduka objavljena, te da drugostepeni sud nije obrazložio žalbene navode onako kako to nalaže Zakon o parničnom postupku.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je osporenom presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 1215/10 (2009) od 24. marta 2010. godine, u stavu prvom izreke, delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca DP "GREJANjE" iz Zrenjanina, dok je u stavu drugom izreke održano na snazi rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Zrenjaninu Iv. 1723/09 od 13. februara 2009. godine u delu u kome je tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, obavezana da u roku od osam dana namiri potraživanje tužioca u iznosu od 42.340,32 dinara, sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove izvršenja. U obrazloženju osporene prvostepene presude je navedeno: da je obaveza tužioca bila da tuženoj u toku grejne sezone isporuči toplotnu energiju koja obezbeđuje zagrejanost stana u visini od 20 + - 1 stepeni celzijusovih, a obaveza tužene je bila da tokom čitave godine plaća mesečni iznos utvrđene naknade za grejanje; da je tužilac u toku grejne sezone isporukom toplotne energije obezbeđivao propisanu temperaturu u stanu tužene, s obzirom da se tužena nije obraćala komunalnoj inspekciji sa zahtevom za merenje temperature u stanu; da tužena nije platila račune koje je tužilac uredno ispostavljao na osnovu naknade za grejanje za period januar-decembar 2008. godine; da je predmet parničnog postupka bilo novčano potraživanje tužioca nastalo pružanjem komunalnih usluga tuženoj kao potrošaču, pa pitanje zakonitosti i ovlašćenja za pružanje tih usluga izlazi iz okvira odlučivanja u ovom imovinskom sporu; da je tužilac obavestio tuženu da se ne može odobriti isključenje njenog stana sa sistema daljinskog grejanja, jer bi se time ugrozilo snabdevanje toplotnom energijom ostalih stanova u zgradi; da tužena do zaključenja glavne rasprave nije ponudila bilo kakve dokaze da na zajedničkoj toplotnoj podstanici postoje tehničke mogućnosti za pojedinačna isključenja i da isključenje tužene ne bi uticalo na kvalitet grejanja u prostorima drugih potrošača.
Osporenom presudom Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 795/10 od 3. novembra 2010. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda u pobijanom delu, kojim je delimično održano na snazi rešenje o izvršenju, kao i u pogledu odluke o troškovima postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da prvostepena presuda nije zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka, na koje sud pazi po službenoj dužnosti i na koju je tužilja u žalbi ukazala, te da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo.
4. Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže, pre svega, time što su se sudovi u konkretnom parničnom postupku ograničili isključivo na utvrđivanje povreda materijalnih propisa koje je ona učinila, odbijajući da utvrde povrede propisa koje je učinio tužilac, na šta je podnositeljka u postupku ukazivala.
Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi izneli dovoljno obrazložene razloge za svoj stav o osnovnosti novčanog potraživanja tužioca za isporučenu toplotnu energiju, polazeći u svojoj oceni od nespornih činjenica da podnositeljka ustavne žalbe u spornom periodu nije plaćala naknadu za grejanje, niti je od komunalne inspekcije zahtevala merenje temperature u stanu, čime bi mogla da dokaže da joj toplotna energija nije adekvatno isporučivana u tom periodu. Takođe, prvostepeni sud je izneo jasne razloge o tome da je tužilac delatnost distribucije toplotne energije vršio u skladu sa uslovima propisanim Zakonom o energetici ("Službeni glasnik RS", broj 84/04), ukazavši pri tom da pitanje zakonitosti obavljanja ove delatnosti nije predmet odlučivanja u konkretnom parničnom postupku.
Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je prvostepeni sud pogrešno primenio pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku, što je imalo za posledicu da se ne prihvate njeni navodi kojima je pobijala osnovanost i visinu tužbenog zahteva. Ustavni sud ukazuje na to da je odredbom člana 223. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno. Dakle, teret dokazivanja činjenica od kojih zavisi postojanje nekog prava, važi kako za stranku koja tvrdi da ima neko pravo, tako i za stranku koja to pravo osporava. To znači da je na tuženom da dokaže činjenice koje su od značaja za odbijanje tužbenog zahteva. Kako se u konkretnom parničnom postupku podnositeljka ustavne žalbe pozvala na činjenicu da je bilo moguće isključenje njenog stana sa sistema daljinskog grejanja pre isteka spornog perioda, na njoj je bilo i da predloži dokaze koji bi mogli da uvere sud u istinitost iznete tvrdnje.
Tačan je navod ustavne žalbe da se prvostepeni sud, ocenjujući tvrdnju podnositeljke o mogućnosti isključenja njenog stana sa sistema daljinskog grejanja, pozvao na uslove za otkaz korišćenja toplotne energije propisane Odlukom o snabdevanju toplotnom energijom, koja je prestala da važi. Naime, Odlukom o uslovima i načinu snabdevanja toplotnom energijom ("Službeni list opštine Zrenjanin", broj 1/2008) je propisano da stupanjem na snagu ove Odluke prestaje da važi Odluka o snabdevanju toplotnom energijom ("Službeni list opštine Zrenjanin", broj 5/2002) (član 98.), te da ova Odluka stupa na snagu osmog dana po objavljivanju u "Službenom listu opštine Zrenjanin", a primenjivaće se počev od grejne sezone 2009/2010 godine, odnosno počev od 15. oktobra 2009. godine (član 99.). Iz navedenih odredaba proizlazi da je Odluka o snabdevanju toplotnom energijom, na koju se poziva prvostepeni sud, prestala da važi 14. februara 2008. godine, dok je Odluka o uslovima i načinu snabdevanja toplotnom energijom počela da se primenjuje 15. oktobra 2009. godine. Podnositeljka ustavne žalbe je 20. avgusta 2008. godine obavestila tužioca da otkazuje usluge snabdevanja toplotnom energijom, dakle u vreme kada nije više važila Odluka o snabdevanju toplotnom energijom, dok Odluka o uslovima i načinu snabdevanja toplotnom energijom još nije počela da se primenjuje. Međutim, to ne znači da je podnositeljka ustavne žalbe bila oslobođena obaveze dokazivanja da je bilo moguće isključenje njenog stana sa sistema daljinskog grejanja. Naime, podnositeljka ustavne žalbe se u konkretnom parničnom postupku pozvala na ovu činjenicu, iako je pre pokretanja tog postupka bila obaveštena od strane tužioca o tome da bi se isključenjem njenog stana ugrozilo snabdevanje toplotnom energijom ostalih stanova u zgradi. Sa druge strane, tužilac je kao distributer toplotne energije bio dužan da vrši distribuciju toplotne energije svim kupcima toplotne energije na području na kojem obavlja tu delatnost, u smislu odredbe člana 142. stav 2. Zakona o energetici. Dakle, stan podnositeljke ustavne žalbe nije mogao biti isključen sa sistema daljinskog grejanja bez ikakvih ograničenja. Stoga je ona bila dužna da označi konkretna dokazna sredstva pomoću kojih bi se utvrdila istinitost njenih navoda. Imajući u vidu da podnositeljka to nije učinila do zaključenja glavne rasprave, prvostepeni sud je primenom pravila o teretu dokazivanja, odlučio na njenu štetu.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je Osnovni sud u Zrenjaninu u obrazloženju osporene presude, ceneći sve dokaze izvedene u toku postupka, naveo dovoljne razloge za svoju odluku i zauzet stav o tome zbog čega su se stekli uslovi propisani odredbama relevantnih materijalnih propisa da se podnositeljka ustavne žalbe, kao tužena, obaveže da namiri potraživanje tužioca po osnovu isporučene toplotne energije u spornom periodu. Takve razloge je prihvatio i Viši sud u Zrenjaninu u obrazloženju osporene drugostepene presude. Stoga je Ustavni sud ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju osnova za sumnju da su osporene presude donete proizvoljnom primenom materijalnog i procesnog prava, te da je njima povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na suđenje u razumnom roku obrazlaže time što je prvostepeni sud ročište za glavnu raspravu zakazao tek za 24. mart 2010. godine, iako je Opštinski sud u Zrenjaninu još 27. maja 2009. godine, povodom njenog prigovora, doneo rešenje Iv.1723/09 i dostavio predmet parničnom odeljenju tog suda. Kako se blagovremenim izjavljivanjem prigovora protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave postupak nastavlja kao povodom prigovora protiv platnog naloga, izvršni postupak i iz njega proistekao parnični postupak predstavljaju jedinstven postupak, jer je reč o istom sporu sa istim izvršnim i tužbenim zahtevom. Stoga Ustavni sud smatra da se razumna dužina trajanja predmetnog izvršnog i parničnog postupka ceni od momenta kada je tužilac u svojstvu poverioca podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, tj. od 13. februara 2009. godine. Imajući u vidu da je prvostepeni sud održao samo jedno ročište za glavnu raspravu, nakon čijeg zaključenja je doneo osporenu prvostepenu presudu, te da je navedeni postupak ukupno trajao jednu godinu, 10 meseci i 20 dana, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se potkrepljuje tvrdnja o povredi prava na suđenje u razumnom roku.
S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.
5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević