Odluka Ustavnog suda o pravu na uvećanu zaradu zaposlenog

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Stav drugostepenog suda da je za uvećanu platu potrebno posebno rešenje ocenjen je kao preterano formalistički.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Raška Stepanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Raška Stepanovića i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5 507/11 od 22. marta 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5507/11 od 22. marta 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 88848/10 od 21. juna 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Raško Stepanović iz Beograda je podneo, 28. juna 2012. godine, preko punomoćnika Gvozdena Otovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5507/11 od 22. marta 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad zajemčenog članom 60. stav 4. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da drugostepeni sud nije primenio materijalno pravo sadržano u Zakonu o obligacionim odnosima, odnosno pravila o naknadi štete; da je osporenom presudom preinačena prvostepena presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev podnosioca; da se podnosilac obratio prvostepenom upravnom organu zahtevom za isplatu razlike u plati za period od 1. januara 2004. do 28. juna 2006. godine, sa zakonskom zateznom kamatom za svaki pojedinačni mesečni iznos od dospelosti do isplate, koji zahtev je odbijen; da je u postupku po žalbi drugostepeni organ oglasio ništavim rešenje prvostepenog organa nalazeći da navedeni zahtev predstavlja zahtev za isplatu naknade štete povodom koga se ne donosi rešenje u skladu sa Zakonom o opštem upravnom postupku, niti se odlučuje po pravilima opšteg upravnog postupka; da je rešenjem drugostepenog organa upućen na pokretanje upravnog spora, ali da isti nije pokrenuo, jer smatra da je u konkretnom slučaju uspeo u postupku po žalbi, imajući u vidu da je prvostepeno rešenje upravnog organa oglašeno ništavim; da smatra da zaštitu svog prava može ostvariti u parničnom postupku po pravilima obligacionog prava, jer upravni organ nije nadležan da odluči o njegovom zahtevu; da je u odnosu na povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, istakao, da je notorna činjenica da je prema Uredbi o platama lica koja vrše funkciju i obavljaju poslove u tužilaštvu za ratne zločine, policijskim službenicima koji su radili u Službi za otkrivanje ratnih zločina kao i on, nisu isplaćivane plate u visini predviđenoj Uredbom; da je rešenjem tužene u spornom periodu bio raspoređen u Službi za otkrivanje ratnih zločina te da mu je po Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za otkrivanje ratnih zločina i navedenoj Uredbi pripadala plata u trostrukom, odnosno dvostrukom iznosu i istakao je da parnični postup ak nije okončan u razumnom roku imajući u vidu da je tužbu podneo 19. januara 2007. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 88848/10 od 21. juna 2011. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocu na ime naknade štete zbog manje isplaćenih zarada za period od 1. januara 2004. do 28. juna 2006. godine isplati ukupan iznos od 1.792.773,64 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke te presude je odbijen prigovor stvarne nenadležnosti suda, dok je stavom trećim izreke obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 197.400,00 dinara. Iz obrazloženja presude proizlazi: da je tužilac u periodu od 15. oktobra 2002. godine do 28. juna 2006. godine bio zaposlen u Službi za otkrivanje ratnih zločina MUP-a u Beogradu-Uprava kriminalističke policije i da mu nije isplaćivana zarada u trostrukom odnosno dvostrukom iznosu shodno odgovarajućim uredbama Vlade Republike Srbije, iz čega prvostepeni sud zaključuje da je tužena odgovorna za štetu; da je na osnovu Uredbe o platama lica koja vrše funkciju i obavljaju poslove u tužilaštvu za ratne zločine i posebnim organizacionim jedinicama državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina iz 2003. godine, odnosno izmene ove uredbe iz 2005. godine bilo predviđeno da se plate zaposlenih obračunavaju u trostrukom, odnosno dvostrukom iznosu koji su ostvarili na funkciji odnosno na poslovima sa kojih su stupili na rad, odnosno da je tužiocu zarada trebala biti isplaćena u trostrukom iznosu za period od januara 2004. godine zaključno sa mesecom juli 2005. godine, shodno Uredbi objavljenoj u „Službenom glasnik u Republike Srbije“, broj 97/03 , koja je stupila na snagu 11. oktobra 2003. godine, odnosno dvostrukom iznosu za period od avgusta 2005. godine zaključno sa junom 2006. godine, a na osnovu izmen a ove uredbe („Službeni glasnik RS“, br. 97/03 i 67/05) , koj e su stupil e na snagu 30. jula 2005. godine i da tužiocu nije dostavljeno rešenje o plati, iako se više puta obraćao zahtevom za isplatu razlike. Prvostepeni sud je na utvrđeno činjenično stanje primenio materijalno pravo , i to odredbu člana 96. Zakona o radu, Uredbu Vlade Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ , br. 97/03 i 67/05) i Pravilnik o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Iz obrazloženja, dalje , sledi da je prvostepeni sud prilikom tumačenja spornih uredbi Vlade Republike Srbije, našao da je članom 2. navedenih uredbi propisano da se zaposlenima u Službi za otkrivanje ratnih zločina Ministarstva unutrašnjih poslova plata obračunava i isplaćuje u trostrukom, odnosno dvostrukom iznosu plate koju su ostvarivali na funkciji, odnosno poslovima sa kojih su stupili na rad, a iz čega proizlazi, da se plata uvećava trostruko, odnosno dvostruko u odnosu na zaradu koju je tužilac ostvarivao na radnom mestu sa kojeg je stupio na rad u Službu za otkrivanje ratnih zločina. Prvostepeni sud je našao da za osnovicu prilikom obračuna zarade za utuženi period treba uzeti platu koju je tužilac ostvarivao na prethodnom radnom mestu, odnosno kao kapetan pogranične policije. Pored toga, odredbom člana 96. Zakona o radu je propisano da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom poslodavac je dužan da mu štetu nadoknadi u skladu sa Zakonom i opštim aktom, dok je odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan da je nadoknadi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Shodno navedenom prvostepeni sud je stao na stanovište da tužilac ima pravo na utužene iznose u skladu sa uredbama Vlade Republike Srbije kojima je određena zarada, odnosno plata, a koje iznose mu tužena nije isplatila , sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa zarade do konačne isplate.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5507/11 od 22. marta 2012. godine je, u stavu prvom izreke, preinačena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 88848/10 od 21. juna 2011. godine i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete, zbog manje isplaćenih zarada za period od 1. januara 2004. do 28. juna 2006. godine isplati ukupan iznos od 1.792.773,64 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijena kao neosnovana žalba tužene i potvrđeno rešenje sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da se Uredbom o platama lica koja vrše funkciju i obavljaju poslove u tužilaštvu za ratne zločine i posebnim organizacionim jedinicama državnih organa u postupku za ratne zločine („Službeni glasnik RS“, br. 97/03 i 67/05), uređuje plata lica koja vrše funkciju, odnosno obavljaju poslove i zadatke u tužilaštvu za ratne zločine, Službi za otkrivanje ratnih zločina-Ministarstva unutrašnjih poslova, Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu i neposredno višeg suda, Posebnog odeljenja za obavljanje administrativno-tehničknih poslova, poslova vezanih za zaštitu svedoka i oštećenih i obezbeđenje uslova za primenu procesnih odredaba Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine i Posebnoj pritvorskoj jedinici Okružnog suda u Beogradu za izdržavanja pritvora određenog u krivičnom postupku za ratne zločine; da tužilac smatra da ima pravo na isplatu zarade na osnovu navedene Uredbe, neposrednom primenom, međutim, kako nema rešenja po kome bi bilo priznato pravo tužiocu na uvećanje plate u trostrukom, odnosno dvostrukom iznosu, na osnovu navedene Uredbe, to je drugostepeni sud stanovišta da je neosnovan zahtev tužioca na isplatu uvećane zarade, kada mu to pravo nije utvrđeno rešenjem tužene; da o takvom pravu ne može odlučivati sud, nego nadležni starešina u organu tužene, kod koga je tužilac bio u radnom odnosu u periodu potraživanja, a sud bi bio nadležan da odlučuje o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene ili isplatu naknade utvrđenu pojedinačnim konačnim pravnosnažnim aktom tužene, koju je tužena neosnovano obustavila ili je neredovno vršila isplatu, ali da to nije slučaj; da je tužilac kako bi zaštitio svoje pravo na isplatu zarade u trostrukom, odnosno dvostrukom iznosu za utuženi period, morao zatražiti zaštitu u upravnom postupku (internu zaštitu) u skladu sa odredbom člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima i da zahteva od tužene, kao poslodavca, donošenje rešenja po kome bi mu bilo priznato pravo na uvećanje plate u trostrukom, odnosno dvostrukom iznosu prema naznačenoj Uredbi i izmeni Uredbe; da se tužilac 1. avgusta 2007. godine obraćao zahtevom za isplatu razlike plate tuženoj, Direkciji policije, i zahtevom za donošenje izmene rešenja o plati priznavanjem prava na isplatu manje isplaćenih plata od 24. januara 2011. godine; da je rešenjem tužene od 25. februara 2011. godine odbijen zahtev tužioca od 4. novembra 2011. godine za priznavanje prava na isplatu razlike u plati za period od 1. januara 2004. do 28. juna 2006. godine, a nakon izjavljene žalbe tužioca Žalbena komisija Vlade Republike Srbije je rešenjem od 6. maja 2011. godine, oglasila ništavim rešenje od 25. februara 2011. godine; da navedeno rešenje sadrži uputstvo o pravnom sredstvu da je rešenje konačno u upravnom postupku i da se protiv njega može pokrenuti upravni spor; da je s obzirom na to da nema dokaza da je tužilac protiv navedenog rešenja pokrenuo upravni spor pred Upravnim sudom, u skladu sa uputstvom o pravnom sredstvu iz navedenog rešenja, bez značaja za drugačije presuđenje činjenica da je tužilac podneo naznačeni zahtev, jer sam tužilac nije preduzeo sva pravna sredstva da zaštiti svoje pravo.

4. Odredbama Ustava, na čije s e povrede ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Zakonom o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina („Službeni glasnik RS“, broj 67/03), koji je počeo da se primenjuje od 9. jula 2003. godine, je propisano da se u ministarstvu nadležnom za unutrašnje poslove radi otkrivanja krivičnih dela iz člana 2. ovog zakona obrazuje Služba za otkrivanje ratnih zločina (u daljem tekstu: Služba) (član 8. stav 1.); da lica koja vrše funkciju, odnosno obavljaju poslove i zadatke, između ostalog u Službi, imaju pravo na platu koja ne može biti veća od trostrukog iznosa plate koju bi ostvarila na funkciji koju su vršila, odnosno poslovima koje su obaljala (član 17. stav 2.); da plate lica iz Službe uređuje Vlada Republike Srbije (član 17. stav 3.).

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina (“Službeni glasnik RS”, broj 135/04) je propisano da se u nazivu Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina ("Službeni glasnik RS", broj 67/03) reči: "protiv učinilaca ratnih zločina" zamenjuju rečima: "za ratne zločine".

Odredbom člana 1. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine (“Službeni glasnik RS”, broj 61/05), od 18. jula 2005. godine, je propisano, između ostalog, da se u stavu 2. član 17. izmenjenog Zakona reč: "trostrukog" zamenjuje rečju: „dvostrukog“.

Odredbom člana 2. stav 2. osnovnog teksta Uredbe o platama lica koja vrše funkciju i obavljaju poslove u tužilaštvu za ratne zločine i posebnim organizacionim jedinicama državnih organa u postupku za ratne zločine („Službeni glasnik RS“, broj 97/03), od 11. oktobra 2003. godine, propisano je da se plata, između ostalog i za lica koja su zaposlena u Službi za otkrivanje ratnih zločina, obračunava i isplaćuje u trostrukom iznosu plate koji su ostvarivali na poslovima sa kojih su stupili na rad.

Odredbom člana 3. Uredbe o izmenama Uredbe o platama lica koja vrše funkciju i obavljaju poslove u tužilaštvu za ratne zločine i posebnim organizacionim jedinicama državnih organa u postupku za ratne zločine („Službeni glasnik RS“, broj 67/05), od 30. jula 2005. godine, izmenjen je član 2. stav 2. Uredbe tako što je reč: „trostrukom“ zamenjen rečju „dvostrukom“.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog, odnosno procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili arbitr erna, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi, u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe rešenjem tužene Republike Srbije-Ministarstvo unutrašnjih poslova od 9. oktobra 2002. godine raspoređen na poslove istraživanja ratnih zločina i traganja za nestalim licima u Odseku za istraživanje ratnih zločina i traganja za nestalim licima, da je rešenjem tužene 25. februara 2004. godine raspoređen na radno mesto šefa odseka za dokumentovanje krivičnih dela u Odeljenju za istraživanje ratnih zločina, rešenjem tužene od 28. decembra 2005. godine je raspoređen na radno mesto šefa Odseka za dokumentovanje krivičnih dela u Službi za otkrivanje ratnih zločina, a rešenjem tužene od 26. juna 2006. godine je raspoređen na radno mesto savetnika za stručno obrazovanje u Upravni za stručno obrazovanje, osposobljavanje i usavršavanje. Navedena Služba, koja je formirana u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, predviđena je odredbom članom 8. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, a odredbom člana 17. stav 3. navedenog zakona je predviđeno da platu zaposlenih službenih lica u Službi uređuje Vlada Republike Srbije. Aktom Vlade Republike Srbije - Uredbom o platama lica koja vrše lica funkciju i obavljaju poslove u tužilaštvu za ratne zločine i posebnim organizacionim jedinicama državnih organa u postupku za ratne zločine (u daljem tekstu Uredba) navedeno je da se ovom uredbom uređuj u plate lica koja vrše funkciju, odnosno obavljaju poslove i zadatke u Službi za otkrivanje ratnih zločina (član 1.). Članom 2. stav 2. Uredbe je izričito navedeno da se plata starešine Službe i zamenika starešine službe i ovlašćenog službenog lica u Službi obračunava i isplaćuje u trostrukom iznosu (do 30. jula 2005. godine), odnosno u dvostrukom iznosu (od 31. jula 2005. godine) plate koju su ostvarili na funkciji, odnosno na poslovima sa kojih su stupili na rad.

Podnosilac ustavne žalbe je u predmetnom parničnom postupku tužbenim zahtevom tražio naknadu štete na ime neisplaćene plate iz člana 2. stav 2. Uredbe, koja predstavlja razliku između ostvarene plate u skladu sa Zakonom o unutrašnjim poslovima, odnosno Zakonom o policiji i iznosa plate koja se utvrđuje u skladu sa članom 2. stav 2. Uredbe za vremenski period od 1. ja nuara 2004. do 28. juna 2006. godine. Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca , jer smatra da o ovom pravu tužioca ne može odlučivati sud, s obzirom na to da tužilac ne može pravo na isplatu zarade na osnovu Uredbe ostvariti neposredno, a da u konkretnom slučaju nema rešenja po kome bi bilo priznato pravo tužiocu na uvećanje plate u trostrukom, odnosno dvostrukom iznosu, odnosno kada mu to pravo nije utvrđeno rešenjem tužene. Pored navedenog, Apelacioni sud u Beogradu smatra da podnosilac prethodno nije iscrpeo postupak interne pravne zaštite u kome bi mu bilo priznato pravo na uvećanje plate u trostrukom, odnosno dvostrukom iznosu prema Uredbi i izmeni Uredbe, bez obzira na to što je po zahtevu podnosioca za isplatu razlike plate za sporni period doneto rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova-Uprave za ljudske resurse 06/2 broj 120-1-123/11 od 25. februara 2011. godine, koje je u postupku po žalbi rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01-283/2011-01 od 6. maja 2011. godine oglašeno ništavim i postalo konačno u upravnom postupku, a protiv koga je podnosilac mogao pokrenuti upravni spor pred Upravnim sudom u roku od 30 dana od dana prijema rešenja. Kako podnosiocu u upravnom postupku nije priznato pravo na uvećanu platu, to je drugostepeni sud zauzeo stanovište da mu u parničnom postupku ne pripada pravo na isplatu naknade štete zbog uvećane plate. Ustavni sud najpre ocenjuje da je odredbom člana 1. navedene Uredbe izričito propisano da se ovom uredbom uređuje plata zaposlenih službenih lica u Službi, što znači da se ovaj materijalnopravni propis kao lex specialis primenjuje u pogledu plata zaposlenih službenih lica u Službi. Zatim, odredbom člana 2. stav 2. Uredbe je propisano da se plata zaposlenih službenih lica Službe obračunava i isplaćuje u trostrukom iznosu (do 30. jula 2005. godine), odnosno u dvostrukom iznosu (od 31. jula 2005. godine) u odnosu na platu koje je to lice imalo pre raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u toj službi. Po oceni Ustavnog suda, sadržina takve odredbe Uredbe nesporno ukazuje na automatsku i bezuslovnu primenu navedenog imperativnog pravila prilikom isplate plate zaposlenom licu u Službi. Drugim rečima, navedena Uredba predstavlja neposredni pravni osnov za isplatu plate podnosiocu, a sam akt nadležnog funkcionera povodom priznavanja navedenog prava u tom slučaju imao bi deklarativno-sprovedbeni karakter.

Podnosilac ustavne žalbe je na osnovu rešenja tužene kojim je raspoređen na rad u Službi stekao pravo na platu iz odredbe člana 2. stav 2. Uredbe, što znači da postoji pojedinačni akt nadležnog funkcionera koji ga ovlašćuje na određeno materijalno pravo iz radnog odnosa – na platu iz navedenog materijalnog propisa. Zatim, odredbom člana 2. stav 2. Uredbe izričito je navedeno da se plata lica u Službi obračunava i isplaćuje u određenom uvećanom iznosu u odnosu na platu koje je to lice imalo pre raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u Službi. Po oceni Ustavnog suda, sadržina navedene odredbe Uredbe tačno određuje platu zaposlenom službenom licu u Službi, te stoga ne postoji potreba za vođenjem posebnog postupka radi utvrđenja njenog tačnog iznosa. Naime, plata iz člana 2. stav 2. Uredbe predstavlja već ostvarenu platu koju je zaposleno službeno lice imalo pre angažovanja u Službi, koja se uvećava u određenom iznosu. Ustavni sud pri tome naglašava da je navedenom odredbom Uredbe tačno određeno u kom iznosu se uveća već ostvarena plata za tačno određeni vremenski period, trostruko uvećanje ranije ostvarene plate do 30. jula 2005. godine, odnosno dvostruko uvećanje ranije ostvarene plate od 31. jula 2005. godine. Na osnovu svega navedenog, ništa nije prepušeno diskrecionoj oceni nadležnog funkcionera prilikom utvrđivanja plate zaposlenom licu u Službi i on je ovlašćen samo da konstatuje elemente potrebne za utvrđenje plate podnosiocu kroz jednu deklaratornu odluku, ali ne i suštinski da odlučuje o tome, pa Ustavni sud nalazi je da je pozivanje Apelacionog suda u Beogradu na rešenja doneta u upravnom postupku i upućivanje podnosioca na upravni spor, bez uticaja , jer odlučivanje upravnih organa po zahtevu podnosioca za isplatu razlike plate, ne može ni predstavljati predmet rešavanja u upravnom postupku. Naime, rešenjem tužene kojim je podnosilac raspoređen u Službi on je stekao pravo na platu iz člana 2. stav 2. Uredbe, a što se tiče same plate, ona je tačno određena Uredbom, tako što je određen sam iznos plate koji se uvećava (ostvarena plata) i koji je obim tog uveđanja u određenim vremenskim periodima (trostruko uvećanje do 30. jula 2005. godine, odnosno dvostruko uvećanje od 31. jula 2005. godine).

S druge strane insistiranje na poštovanju člana 71. navedenog zakona bi predstavlja lo formalistički pristup redovnog suda, jer je podnosiocu ustavne žalbe na osnovu rešenja tužene o raspoređivanju u Službi priznato pravo na platu iz Uredbe, a samom Uredbom je tačno određeno koji iznos plate se uvećava i koliko tačno iznosi uvećanje plate i rešenje nadležnog funkcionera povodom priznavanja prava podnosiocu na uvećanje plate u trostrukom, odnosno u dvostrukom iznosu bi imao samo deklarativni karakter. Ustavni sud ocenjuje da se pravilo iscrpljivanja pravnih sredstava, odnosno pravnih mehanizma ima primeniti sa određenim stepenom fleksibilnosti i bez preteranog formalizma (videti presudu Evropske komisije Ringeisen protiv Austrije , od 16. jula 1971. godine, stav 89, serija A broj 13), a u konkretnom slučaju insistiranje na naveden oj zakonskoj odredbi bi predstavljalo očigledni formalizam na štetu podnosioca.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-7156/2014 od 11. decembra 2014. godine.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud nalazi da je ocena drugostepenog suda, prema kojoj je podnosilac morao da traži zaštitu svog prava u upravnom sporu pred Upravnim sudom u skladu sa uputstvom o pravnom sredstvu iz rešenja drugostepenog organa, te da je u konkretnom slučaju bez značaja činjenica da je tužilac podneo zahtev u upravnom postupku, jer nije preduzeo sva pravna sredstva da zaštiti svoje pravo, zasnovana na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, te da je time podnosiocu učinjena povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava. Imajući napred izneto u vidu, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5 507/11 od 22. marta 2012. godine i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 88848/10 od 21. juna 2011. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, svakome je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Iz navedene sadržine zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je Apelacioni sud u Beogradu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od presude koje se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bile potkrepljene tvrdnje o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Kako parnični postupak nije okončan u celini, to je Ustavni sud zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete odbacio kao preuranjen, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud je imao u vidu navode podnosioca da parnični postupak koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 88848/10 nije okončan u razumnom roku, s obzirom na to da je tužbu podneo 19. januara 2007. godine. Međutim, kako podnosilac nije konkretizovao tvrdnje o neaktivnosti suda u navedenom parničnom postupku, a sprovedene radnje suda u ovom postupku se ne mogu smatrati neaktivnošću, to Ustavni sud nalazi da se ovi paušalno izneti navodi ustavne žalbe očito ne mogu dovesti u vezu sa parničnim postupkom, pa sami tim ni sa povredom prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o pravu na uvećanu zaradu zaposlenog

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti