Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u nezavršenom radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu pokrenutom 2006. godine koji još uvek nije pravnosnažno okončan. Naročito je istaknuta neefikasnost u žalbenom postupku koji je trajao skoro četiri godine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milomira Stankovića iz Prekopčelice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

O b r a z l o ž e nj e

1. Milomir Stanković iz Prekopčelice podneo je 9. aprila 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P1. 863/06 od 2. jula 2007. godine, kao i zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih čl. 21, 32. i 36. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 863/06.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta još 6. januara 2006. godine, da je prvostepena presuda doneta tek 2. jula 2007. godine, a da o žalbi izjavljenoj 29. septembra 2007. godine nije odlučeno do momenta podnošenja ustavne žalbe. Podnosilac je, takođe, naveo da je diskriminisan „od strane funkcionera Opštinskog suda u Lebanu“, gde je i zaposlen, ali „i od strane sudije Opštinskog suda u Leskovcu, što se vidi iz spisa predmeta“, navodeći kao dokaz za ovu tvrdnju presudu Opštinskog suda u Leskovcu P1. 863/06 od 2. jula 2007. godine, žalbu na navedenu presudu i pritužbu upućenu predsedniku Okružnog suda u Leskovcu na koju podnosilac nije dobio odgovor. Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporenu presudu i naredi predsedniku Okružnog suda u Leskovcu da odmah donese presudu kojom će usvojiti tužbeni zahtev i otkloniti sve štetne posledice nastale kršenjem podnosiočevih ustavnih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmete Opštinskog suda u Leskovcu P1. 863/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je, kao tužilac, 6. januara 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Lebanu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde – Opštinski sud u Lebanu. Tužilac je u tužbi naveo da je zaposlen u Opštinskom sudu u Lebanu na poslovima za koje se zahteva srednja stručna sprema, ali da je 21. januara 2005. godine stekao šesti stepen stručne spreme, te da je tražio da bude raspoređen na novo radno mesto u skladu sa novostečenom stručnom spremom, što tuženi nije učinio. Tužbom je traženo da sud obaveže tuženog da tužioca rasporedi na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i da isplati tužiocu razliku u zaradi između zarade koju je ostvario na dosadašnjem radnom mestu i zarade koju bi ostvario na drugom radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, i to za period od 1. marta 2005. godine do 1. januara 2006. godine. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 11/06.

Nakon što je u odgovoru na tužbu tuženi zatražio delegaciju nadležnosti na drugi stvarno nadležni sud, s obzirom na to da je tužilac zaposlen kod postupajućeg suda, Okružni sud u Leskovcu je 5. aprila 2006. godine doneo rešenje VII Su. 36/06, kojim je odredio Opštinski sud u Leskovcu za postupanje u ovom predmetu. Postupak je nastavljen pred Opštinskim sudom u Leskovcu, a predmet je dobio broj P1. 683/06.

U toku ovog postupka Opštinski sud u Leskovcu je zakazao 13 ročišta (za 26. maj, 15. juni, 17. juli, 20. septembar, 20. oktobar, 24. novembar i 13. decembar 2006. godine, 2. februar, 12. mart, 12. april, 14. maj, 12. juni i 2. juli 2007. godine), od kojih je šest održano (15. juna, 20. oktobra, 24. novembra i 13. decembra 2006. godine, 12. juna i 2. jula 2007. godine). Od sedam neodržanih ročišta – dva nisu održana zbog sprečenosti punomoćnika tužioca da prisustvuje ročištu (ročišta zakazana za 26. maj 2006. godine i 12. april 2007. godine), a jedno (zakazano za 14. maj 2007. godine) – jer je tužilac pre početka tog ročišta predao sudu podnesak kojim je „precizirao tužbeni zahtev“ u pogledu traženih novčanih iznosa, te je druga parnična stranka tražila rok da se izjasni na navode iz podneska.

Na ročištu održanom 2. jula 2007. godine Opštinski sud u Leskovcu je zaključio glavnu raspravu i doneo osporenu presudu P1. 863/06, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. U obrazloženju ove presude navedeno je, između ostalog, da je prvostepeni sud, na osnovu provedenih dokaza, utvrdio da je osporeno rešenje o raspoređivanju tužioca zakonito, s obzirom na to da je on raspoređen na radno mesto arhivara za koje se predviđa srednja stručna sprema, koju tužilac poseduje, dok je radno mesto šefa računovodstva jedino radno mesto za koje je predviđena viša stručna sprema, ali ekonomskog smera, što tužilac ne poseduje.

Protiv ove presude tužilac je 20. septembra 2007. godine izjavio žalbu, koju je dopunio podneskom od 2. oktobra 2007. godine. Opštinski sud u Leskovcu doneo je 6. novembra 2007. godine rešenje P1. 863/06, kojim je odbacio navedenu žalbu kao neblagovremenu, navodeći u obrazloženju ovog rešenja da je punomoćnik tužioca navedenu presudu primio 30. avgusta 2007. godine, te da je žalba podneta posle isteka zakonom propisanog roka za njeno podnošenje.

Tužilac je protiv rešenja Opštinskog suda u Leskovcu P1. 863/07 od 6. novembra 2007. godine izjavio žalbu 23. novembra 2007. godine. Rešavajući o žalbi, Apelacioni sud u Nišu doneo je 14. jula 2010. godine rešenje Gž1. 585/10, kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po navedenoj žalbi, te je spise predmeta dostavio Višem sudu u Leskovcu, radi odlučivanja. Viši sud u Leskovcu doneo je rešenje Gž1. 191/10 od 2. septembra 2010. godine, kojim se vraćaju spisi predmeta P1. 863/06 Osnovnom sudu u Leskovcu, radi dopune postupka. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je punomoćnik tužioca u žalbi protiv rešenja osporio da je presudu Opštinskog suda u Leskovcu P1. 863/06 od 2. jula 2007. godine primio 30. avgusta 2007. godine. Spisi predmeta vraćeni su Osnovnom sudu u Leskovcu 6. septembra 2010. godine. Nakon vraćanja spisa u predmetnom parničnom postupku nije preduzeta nijedna parnična radnja.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Lebanu 6. januara 2006. godine, do podnošenja ustavne žalbe 9. aprila 2009. godine, trajao tri godine i tri meseca, kao i da predmetni parnični postupak još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka, od njegovog pokretanja podnošenjem tužbe, pa do danas.

Pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u predmetnom parničnom postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije ni činjenično ni pravno složen.

Ustavni sud je ocenio i da je postavljeni zahtev u predmetnom parničnom postupku za podnosioca ustavne žalbe bio od većeg značaja, s obzirom na to da je tužbom tražio da sud obaveže drugu parničnu stranku da ga rasporedi na poslove za koje se zahteva viša stručna sprema nego na poslu koji obavlja saglasno rešenju o raspoređivanju, kao i da mu isplati određene novčane iznose. Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u izvesnoj meri doprineo navedenoj dužini trajanja postupka, s obzirom na to da dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti punomoćnika tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da prisustvuje zakazanim ročištima, a jedno jer je tužilac podnesak na koji je druga strana morala da se izjasni predao sudu na sam dan održavanja ročišta.

Međutim, analizirajući postupanja sudova pred kojima se vodio predmetni parnični postupak, Ustavni sud je utvrdio da je, pre svega, izuzetno neefikasnim postupanjem parničnih sudova podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Naime, prema oceni Ustavnog suda, nedopustivo je da se o žalbi protiv rešenja kojim je odbačena žalba na presudu, dakle o procesnom aktu, odlučuje skoro četiri godine. U navedenom periodu drugostepeni sud je tek nakon skoro tri godine doneo rešenje kojim je spise predmeta vratio prvostepenom sudu na dopunu postupka, a prvostepeni sud, po prijemu spisa nije preduzeo nijednu parničnu radnju, iako je od momenta prijema spisa proteklo godinu dana.

Imajući u vidu navedeno Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio je ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je prilikom ocene imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Plazonić protiv Hrvatske od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom postupku, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, krećući se u granicama zahteva, a s obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije tražio da mu se usled utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku utvrdi i pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije".

S obzirom na to da predmetni parnični postupak još nije okončan, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se taj postupak okončao u najkraćem roku.

6. U pogledu navoda o povredi načela zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih čl. 21. i 36. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije, niti su navedeni ustavnopravni razlozi kojima se sa stanovišta sadržine označenih Ustavom zajemčenih prava potvrđuju navodi ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u tački 1. izreke.

U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporena presuda Opštinskog suda u Leskovcu P1. 683/06 od 2. jula 2007. godine, Ustavni sud je oceno da je ustavna žalba u tom delu nedopuštena. Naime, saglasno navedenim odredbama člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnog akta državnog organa ili organizacije kojoj su poverena javna ovlašćenja, kada su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom.

Imajući u vidu da parnični postupak u vezi kojeg je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući takođe kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu navedenog i odredaba član 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Slični dokumenti

• Už 3527/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 3487/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete
• Už 2398/2011: Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 3671/2011: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu o uklanjanju dalekovoda
• Už 1841/2009: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 1433/2010: Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 11225/2017: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja pravnosnažne sudske odluke