Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu AZR „Mega-Taksi“ i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko šest godina. Istovremeno, Sud je odbio kao neosnovanu žalbu izjavljenu protiv meritorne presude Privrednog apelacionog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5321/2010
27.06.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi AZR „Mega-Taksi“ iz Kraljeva, vlasnika Bratislava Trujića iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba AZR „Mega-Taksi“, vlasnika Bratislava Trujića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Kraljevu u predmetu P. 840/07.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba AZR „Mega-Taksi“, vlasnika Bratislava Trujića izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 12703/10 od 20. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. AZR „Mega-Taksi“, vlasnika Bratislava Trujića iz Kraljeva , je 27. decembra 2010. godine, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Kraljevu u predmetu P. 840/07 i protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 12703/10 od 20. oktobra 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava i načela ekonomsko g uređenja utvrđenog odredbom člana 82. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog , istakao: da je na osnovu sprovedenog tendera sa opštinom Kraljevo zaključio ugovor o uklanjanju nepropisno parkiranih vozila; da je opština Kraljevo 2004. godine jednostrano raskinula ugovor i time podnosiocu nanela štetu, nakon čega je podneo tužbu Trgovinskom sudu u Kraljevu; da je nepravilan stav drugostepenog suda u osporenoj presudi da nema štetnih radnji tužene, te da je podnosilac treba lo da u drugom postupku utvrđuje nezakonitost akta tužene o raskidu ugovora; da kod činjenice da je jedna ugovorna strana jednostrano raskinula ugovor i da je time pričinila štetu drugoj ugovornoj strani, ta druga ugovorna strana ima pravo da traži naknadu štete u skladu sa odredbom člana 135. Zakona o obligacionim odnosima; da se u konkretnom slučaju radi o obligacionopravnoj odgovornosti, pri čemu podnosilac nije bio dužan da inicira sprovođenje postupka ocene zakonitosti jednog upravnog akta, niti je isti pravno relevantan za rešenje obligacionopravnog odnosa; da je istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, s obzirom da parnični postupak traje od 2005. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trgovinskog suda u Kraljevu P. 840/07, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 29. marta 2004. godine Trgovinskom sudu u Kraljevu tužbu protiv Opštine Kraljevo, radi naknade štete, kojom je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete zbog neizvršavanja ugovora o poveravanju poslova na uklanjanju nepropisno parkiranih vozila u gradu Kraljevu isplati iznos od 2.350.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate.

Prvo ročište za glavnu raspravu nije održano 17. maja 2004. godine, usled nedolaska punomoćnika parničnih stranaka. Na ročištu održanom 29. juna 2004. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, a nalaz sudskog veštaka je dostavljen sudu 7. septembra 2004. godine.

Nakon toga su održana ročišta 13. oktobra, 17. novembra i 20. decembra 2004. godine - na kome je ponovo određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke . Nakon ročišta održanog 14. septembra 2005. godine je dostavljen nalaz sudskog veštaka.

Pred prvostepenim sudom su održana ročišta 20. oktobra i 18. novembra 2005. godine, a na ročištu od 21. decembra 2005. godine je zaključena glavna rasprava.

Zbog ekonomičnosti postupka, sud je parnicu P. 1295/04 spojio sa parnicom P. 467/04 , shodno odredbi člana 314. Zakona o parničnom postupku, radi jednovremenog odlučivanja o tužbenom i protivtužbenom zahtevu. U navedenom postupku P. 1295/04 , tuženi-protivtužilac je tražio da sud raskine ugovor zaključen između parničnih stranaka od 20. septembra 2001. godine, kao i aneks istog od 16. januara 2002. godine. Protivtužbenim zahtevom je takođe tražio da sud obaveže tužioca-protivtuženog i privredno društvo JKP „Čistoća“ da mu isplate iznose na ime pripadajućeg dela naknade iz ugovora koja tuženom-protivtužiocu do dana podnošenja protivtužbe nije plaćena.

Nakon zaključenja glavne rasprave na ročištu održanom 6. marta 2006. godine je ponovo zaključena glavna rasprava.

Presudom Trgovinskog suda u Kraljevu P. 467/04-1 od 6. marta 2006. godine je u stavu prvom izreke, obavezan tuženi opština Kraljevo da tužiocu AZR „Mega-Taksi“ , vlasnika Bratislava Trujića na ime naknade štete zbog ometanja izvršavanja ugovornih obaveza iz ugovora o poveravanju poslova na uklanjanju nepravilno parkiranih vozila u Kraljevu isplati taksativno navedene iznose , sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu isplati troškove parničnog postupka.

Presudom Trgovinskog suda u Kraljevu P. 467/04-2 od 6. marta 2006. godine je, u stavu prvom izreke , utvrđeno da je ugovor o poveravanju poslova na uklanjanju nepropisno parkiranih vozila u gradu Kraljevu od 20. septembra 2001. godine kao i aneks istog ugovora od 16. januara 2002. godine između opštine Kraljevo, AZR „Mega-Taksi“ iz Kraljeva, vlasnika Bratislava Trujića kao prvotuženog i drugotuženog JKP „Čistoće“ iz Kraljeva raskinut 14. oktobra 2004. goidne. Stavom drugim izreke presude je obavezan prvotuženi, AZR „Mega-Taksi“, vlasnika Bratislava Trujića da tužiocu na ime duga zbog neizvršavanja ugovornih obaveza isplati iznos od 118.800,00 dinara kao pripadajući deo naknade po ugovoru, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. novembra 2004. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude je obavezan drugotužen i JKP „Čistoća“ da tužiocu opštini Kraljevo na ime duga zbog neizvršavanja ugovornih obaveza isplati iznos od 543.791,00 dinara kao pripadajući deo naknade po ugovoru sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. novembra 2004. godine do isplate, a stavom četvrtim izreke obavezani su tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 5407/06 od 20. avgusta 2007. godine, u stavu prvom izreke , ukinu o presud u Trgovinskog suda u Kraljevu P. 467/04-1 od 6. marta 2006. godine. Stavom drugim izreke presude je ukinu o presud u Trgovinskog suda u Kraljevu P. 467/04-2 od 6. marta 2006. godine u stavu prvom, drugom i četvrtom izr eke u delu u kome je prvotuženi obavezan da plati tužiocu Opštini Kraljevo 1/3 iznosa od 129.402,00 dinara na ime parničnih troškova. Stavom trećim izreke presude je odlučeno da se predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je održano ročište 17. oktobra 2007. godine na kome je određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem, a rešenjem sa ročišt a od 14. jula 2008. godine su iz spisa predmeta izdvojeni spisi po tužbi tužioca opštin e Kr aljevo protiv tužene JKP „Čistoća“ i formiran je novi predmet, po kome je rasprava zaključena, a odlučeno je presudom na osnovu priznanja, a rasprava po tužbi tužioca AZR „Mega-Taksi“, vlasnika Bratislava Trujića protiv opštine Kraljevo i po protivtužbi opštine Kraljevo i tuženog AZR „Mega Taksi“ , vlasnika Bratislava Trujića je nastavljena.

Nakon toga su održana ročišta 6. oktobra, 5. novembra, 10. decembra i 29. decembra 2008. godine - na kome je zaključena glavna rasprava.

Presudom Trgovinskog suda u Kraljevu P. 840/07 od 29. decembra 2008. godine je obavezan tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom na ime naknade štete u vidu izmakle dobiti isplati iznos od 2.310.044,29 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taksativno navedene iznose od dana dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke presude je usvojen protivtužbeni zahtev tužioca-protivtuženog da tuženom-protivtužiocu na ime duga isplati iznos od 118.800,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. novembra 2004. godine. Stavom trećim izreke presude je odbačen kao nedozvoljen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca u delu kojim je tražio da sud utvrdi da je ugovor o poveravanju poslova na uklanjanju nepropisno parkiranih vozila u gradu Kraljevu od 20. septembra 2001. godine , kao i aneks istog ugovora od 16. januara 2002. godine zaključen između opštine Kraljevo, AZR „Mega-Taksi“ i JKP „Čistoća“ , raskinut 14. oktobra 2004. godine. Stavom četvrtim izreke presude je obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 131.000,00 dinara.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 871/10 od 28. jula 2010. godine, vratio spise predmeta P. 840/07 Trgovinskom sudu u Kraljevu, radi otklanjanja procesnih nedostataka.

Rešenjem Privrednog suda u Kraljevu P. 840/07 od 25. avgusta 2010. godine je ispravljena presuda Trgovinskog suda u Kraljevu P. 840/07 od 29. decembra 2008. godine u stavu prvom izreke i to tako što umesto reči:“... na iznos od 21.632,600 dinar“, treba da stoji: ''na iznos od 21.632,16 dinara''. Navedena presuda je ispravljena i u stavu trećem izreke, na petoj strani presude, i to tako što umesto reči: “Odbacuje se protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca u delu kojim je tražio“, treba da stoji: ''Odbacuje se protivtužba tuženog-protivtužioca u delu protiv tužbenog zahteva kojim je tražio...''.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 12703/10 od 20. oktobra 2010. godine, u stavu prvom izreke , delimično odbio žalbu tuženog-protivtužioca i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Kraljevu P. 840/07 od 29. decembra 2008. godine, ispravljenu rešenjem istog suda od 25. avgusta 2010. godine u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke presude je preinačena presuda Trgovinskog suda u Kraljevu P. 840/07 od 29. decembra 2008. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 25. avgusta 2010. godine u stavu prvom izreke u kome je tuženi-protivtužilac obavezan da tužiocu-protivtuženom isplati iznos od 2.310.044,29 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je tražio da mu tuženi-protivtužilac isplati izno s od 2.310.044,29 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na taksativno navedene iznose od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke presude je preinačena presuda Trgovinskog suda u Kraljevu P. 840/07 od 29. decembra 2008. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 25. avgusta 2010. godine u stavu drugom izreke u kome je obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu na ime duga isplati iznos od 118.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. novembra 2004. godine do isplate, tako što je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se obaveže tužilac-protivtuženi da mu na ime duga isplati iznos od 118.800,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. novembra 2004. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke presude je preinačeno rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 94.750,00 dinara. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da tužilac tužbeni zahtev za naknadu štete zasniva na činjenici da je po osnovu zaključka Izvršnog odbora Skupštine opštine Kraljevo od 7. decembra 2001. godine i zaključka tuženog od 25. marta 2004. godine, onemogućen od strane tuženog da obavlja delatnost po ugovoru o poveravanju poslova na uklanjanju nepropisno parkiranih vozila u gradu Kraljevu od 20. septembra 2001. godine, kao i aneksu istog ugovora od 16. januara 2002. godine. Iako nije izričito propisano čl . 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima da se pod štetnom radnjom podrazumeva protivpravna radnja, postojanje štetne radnje podrazumeva protivpravnost iste, jer kod deliktne odgovornosti mora postojati protivpravni postupak koji povlači odgovornost i pravnu sankciju, i to postupak štetan po tuđa imovinska dobra. Na tužiocu je u konkretnom slučaju teret dokazivanja da je pretrpeo štetu u vidu izostalog očekivanog prihoda i visinu štete, da je šteta posledica štetne radnje tuženog, kao i da između štete i radnji tuženog postoji uzročno-posledična veza. Članom 8. stav 4. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa je propisano da ugovor zaključuju Vlada Republike Srbije, odnosno izvršni organ jedinica lokalne samouprave ili autonomne pokrajine uz saglasnost Vlade Republike Srbije i preduzeće, odnosno preduzetnik koji obavlja delatnost od opšteg interesa pre otpočinjanja obavljanja te delatnosti. Iz citirane zakonske odredbe proizlazi da je saglasnost Vlade Republike Srbije prethodni uslov za otpočinjanje obavljanja delatnosti po ugovoru o poveravanju poslova na uklanjanju nepropisno parkiranih vozila u gradu Kraljevu zaključenom 20. septembra 2001. godine. Predmetni zaključak tuženog je donet upravo u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, te se zato donošenje zaključka ne može smatrati štetnom radnjom, jer u konkretnom slučaju ne postoji protivpravnost u donošenju istog. Donošenjem zaključka tuženog, tužiocu nije pričinjena šteta, koja se ogleda u neobavljanju poslova na uklanjanju nepropisno parkiranih vozila u periodu od decembra zaključno sa januarom 2002. godine, jer ovu delatnost tužilac nije mogao da obavlja bez prethodne saglasnoti Vlade Republike Srbije. Zaključak Skupštine opštine tuženog od 25. marta 2004. godine, po svojoj pravnoj formi, predstavlja upravni akt i istim je odrđena privremena obustava rada specijalnog vozila pauka u vlasništvu tužioca do okončanja postupka preispitivanja odredbi ugovora i Odluke o parkiranju motornih v ozila i održavanju parking prostora. Tužilac u konkretnom slučaju nije priložio dokaze da je navedeni zaključak kao upravni akt bio predmet ispitivanja zakonitosti i pravilnosti istog u upravnom postupku po izjavljenom pravnom leku tužioca ili po službenoj dužnosti, niti je zakonitost i pravilnost istog ispitivana u upravnom sporu. Ocena zakonitosti i pravilnosti ovog zaključak kao upravnog akta se u skladu sa Zakonom o opštem upravnom postupku vrši po službenoj dužnosti, ili po izjavljenom pravnom leku stranke, odnosno u skladu sa Zakonom o upravnom sporu po tužbi za poništaj upravnog akta. Predmetni zaključak nije ukinut, poništen, oglašen ništavim, niti stavljen van snage pravnosnažnom odlukom u upravnom sporu, odnosno pravnosnažnom odlukom drugostepenog organa u upravnom postupku. Zato se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da tuženi nije mogao da donosi odluke kojim jednostrano ometa tužioca u obavljanju ugovorenih obaveza, odnosno da nije mogao doneti zaključak o privremenom obustavljanju rada specijanog vozila pauka u vlasništvu tužioca. Kako u odgovorajućem postupku nije utvrđena nezakonitost, odnosno protivpravnost zaključka tuženog kao upravnog akta, to znači da nije bilo štetne radnje tuženog, a odsustvo protivpravnosti podrazumeva odsustvo štetne radnje tuženog, pa u vezi s tim nema osnovne pretpostavke za dosuđenje naknade štete, odnosno uzročno-posledične veze između štetne radnje tuženog kao štetnika i umanjenja imovine tužioca. Drugostepeni sud je u odnosu na protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca koji predstavlja potraživanje duga po osnovu ispunjenja ugovornih obaveza, a ne potraživanje nakn ade štete u vidu izgubljene dobiti, utvrdio da tuženi u konkrentom slučaju nije priložio dokaze da je tokom 2002, 2003. i 2004. godine bilo započetih, a neizvršenih radnji uklanjanja nepropisno parkiranih motornih vozila, te da bi u vezi sa tim postojala obaveza tužioca o prenosu tuženom dela naplaćenih naknada. Imajući u vidu da je tužilac uspeo u sporu po istaknutom protivtužbenom zahtevu, istom pripadaju parnični troškoovi za parnične radnje preduzete do 9. januara 2006. godine, kada je tužilac istakao opredeljen zahtev za troškove.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da ekonomsko uređenje u Republici Srbiji počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika svojine (član 82. stav 1.).

Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ( "Službeni glasnik RS", broj 25/2000 od 17. jula 2000. godine) u osnovnom tekstu koji je stupio na snagu osmog dana od dana objavljivanja i važio do stupanja na snagu izmena ovog zakona, objavljenih u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 25/02), bilo je propisano : da se prava , obaveze i odgovornosti između javnih preduzeća ili preduzeća sa većinskim učešćem državnog kapitala, koja obavljaju delatnost od opšteg interesa i države, odnosno jedinice lokalne samouprave ili autonomne pokrajine, uređuju aktom o osnivanju, a pojedina prava i obaveze mogu se urediti i ugovorom u skladu s ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje obavljanje delatnosti od opšteg interesa, da se prava , obaveze i odgovornosti između drugih oblika preduzeća ili preduzetnika, koji obavljaju delatnost od opšteg interesa i države, odnosno jedinice lokalne samouprave ili autonomne pokrajine, uređuju ugovorom u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje obavljanje delatnosti od opšteg interesa, da ugovor iz st. 1. i 2. ovog člana, zaključuju Vlada Republike Srbije, odnosno izvršni organ jedinice lokalne samouprave ili autonomne pokrajine uz saglasnost Vlade Republike Srbije i preduzeće, odnosno preduzetnik koji obavlja delatnost od opšteg interesa, pre otpočinjanja obavljanja te delatnosti." (član 8. stav 1, 2. i 4.)

Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/2000, 25/02, 107/05, 108/05 i 123/07 ) bilo je propisano : da je j avno preduzeće, preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili autonomna pokrajina (član 1. stav 1.); da se prava, obaveze i odgovornosti između javnih preduzeća ili privrednih društava sa većinskim učešćem državnog kapitala, koja obavljaju delatnost od opšteg interesa i države, odnosno jedinice lokalne samouprave ili autonomne pokrajine, uređuju aktom o osnivanju, a pojedina prava i obaveze mogu se urediti i ugovorom u skladu s ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje obavljanje delatnosti od opšteg interesa, da se prava, obaveze i odgovornosti između drugih oblika preduzeća ili preduzetnika, koji obavljaju delatnost od opšteg interesa i države, odnosno jedinice lokalne samouprave ili autonomne pokrajine, uređuju ugovorom u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje obavljanje delatnosti od opšteg interesa, da ugovor iz st. 1. i 2. ovog člana, zaključuju Vlada Republike Srbije, odnosno izvršni organ jedinice lokalne samouprave ili autonomne pokrajine i preduzeće, odnosno preduzetnik koji obavlja delatnost od opšteg interesa, pre otpočinjanja obavljanja te delatnosti (član 8. stav 1, 2. i 4. ).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/2004, 111/09 i 36/11 ) bilo je propisano stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) ; da ako pred istim sudom teče više parnica između istih lica ili u kojima je isto lice protivnik raznih tužilaca ili raznih tuženih, sve ove parnice mogu se rešenjem suda spojiti radi zajedničkog raspravljanja, ako bi se time ubrzalo raspravljanje ili smanjili troškovi. Za sve spojene parnice sud može doneti zajedničku presudu, da sud može odrediti da se odvojeno raspravlja o pojedinim zahtevima u istoj tužbi i po završetku odvojenog raspravljanja može doneti posebne odluke o tim zahtevima (član 314.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 29. marta 2004. godine i da je pravnosnažno okončan 20. oktobra 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak do donošenja drugostepene presude traj ao šest godina i sedam meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati šesnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, ni njegov punomoćnik, svojim radnjama nisu doprineli dugom trajanju parničnog postupka, osim odlaganja pripremnog ročišta zakazanog za 17. maj 2004. godine.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je prvostepeni sud u toku postupka izvršio spajanje pranice pod brojem P. 1295/04 po tužbi tuženog sa parnicom P. 647/04 po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, u skladu sa odredbom člana 314. Zakona o parničnom postupku. Međutim, ukoliko je prvostepeni sud odlučio da o spojenim parnicama ne donese zajedničku presudu, sud je bio dužan da spojene parnice razdvoji odgovarajućim rešenjem, te da potom u razdvojenoj parnici zaključi glavnu raspravu i donese odluku. U predmetnom slučaju se ne radi o situaciji iz člana 314. stav 2. Zakona o parničnom postupku, već se radi o tome da je prvostepeni sud po zaključenju glavne rasprave, dve ma odluk ama, koje je numerisao suprotno Sudskom poslovniku , odlučio u jednoj pravnoj stvari. Imajući u vidu navedeno, spisi predmeta su dostavljeni po žalbama i tužioca i tuženog po obe presude Višem trgovinskom sudu, koji je nakon više od jedne godine i pet meseci doneo rešenje kojim je ukinuo prvostepenu presudu P. 467/04-1 od 6. marta 2006. godine i presudu P. 467/04-2 od 6. marta 2006. godine u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke i spise predmeta vrato prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku, nakon donošenja druge presude, drugostepeni sud je odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, rešenjem vratio spise predmeta prvostepenom sudu nakon jedne godine i sedam meseci, radi otklanjanja procesnih nedostataka, koje je prvostepeni sud otklonio rešenjem o ispravci presude.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnih sudova u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovo delu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o povredi prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u odnosu na osporenu presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 12703/10 od 20. oktobra 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio:

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Prema utvrđenim činjenicama, Ustavni sud konstatuje da je predmet tužbenog zahteva tužioca naknada štete , koja je nastupila usled postupanja tuženog, odnosno donošenja zaključka Izvršnog odbora Skupštine opštine Kraljevo od 7. decembra 2001. godine i zaključka od 25. marta 2004. godine, jer je tužilac onemogućen od strane tuženog da obavlja delatnost po ugovoru o poveravanju poslova na uklanjanju nepropisno parkiranih vozila u gradu Kraljevu od 20. septembra 2001. godine, kao i aneksu istog ugovora od 16. januara 2002. godine. Zahtev protivtužbe predstavlja potraživanje duga po osnovu ispunjenja ugovornih obaveza tužioca. Imajući u vidu odredbu člana 8. stav 4. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, za zaključenje ugovora između tužioca, ovde podnosioca i tuženog je bila neophodna saglasnost Vlade Republike Srbije kao prethodni uslov za otpočinjanje obavljanja delatnosti po ugovoru o poveravanju poslova na uklanjanju nepropisno parkiranih vozila u gradu Kraljevu zaključenom 20. septembra 2001. godine. Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud u osporenoj presudi utvrdio da donošenjem zaključka tuženog tužiocu nije pričinjena šteta, koja se ogleda u neobavljanju poslova na uklanjanju nepropisno parkiranih vozila u periodu od decembra zaključno sa januarom 2002. godine, jer ovu delatnost tužilac nije mogao da obavlja bez prethodne saglasnosti Vlade Republike Srbije. Pored toga, zaključak tuženog od 25. marta 2004. godine, po svojoj pravnoj formi predstavlja upravni akt i istim je određena privremena obustava rada specijalnog vozila pauka u vlasništvu tužioca do okončanja postupka preispitivanja odredbi ugovora i Odluke o parkiranju motornih vozila i održavanju parking prostora. Naime, tužilac prema nalaženju drugostepenog suda u toku postupka nije dokazao da je pretrpeo štetu u vidu izostalog očekivanog prihoda i visinu štete, da je šteta posledica štetne radnje tuženog, kao i da između štete i radnji tuženog postoji uzročno posledična veza. U odnosu na protivtužbeni zahtev koji predstavlja potraživanje duga po osnovu ispunjenja ugovornih obaveza, a ne potraživanje naknade štete u vidu izgubljene dobiti, tuženi u konkretnom slučaju nije priložio dokaze da je tokom 2002, 2003. i 2004. godine bilo započetih, a neizvršenih radnji uklanjanja nepropisno parkiranih motornih vozila, da bi u vezi sa tim postojala obaveza tužioca o prenosu tuženom dela naplaćenih naknada.

Ustavni sud konstatuje da je Privredni apelacioni sud odlučujući o podnetim žalb ama, dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto, po nj egovoj oceni, nije osnovan tužbeni zahtev podnosi oca, sa detaljnim, jasnim i preciznim razlozima svojih stavova. U ustavnoj žalbi se ne nude nikakvi dokazi i argumenti, različiti od onih koje su podnosioci već isticali u žalbi protiv prvostepen e presud e, a na koje je odgovorio drugostepeni sud. Stoga je Ustavni sud ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11 i 18/13- Odluka US ), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud je takođe utvrdio da osporenom presudom nije povređena odredba člana 82. stav 1. Ustava, kojim su uređena načela ekonomskog uređenja Republike Srbije.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti