Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je utvrdio da su razlozi za pritvor, opasnost od bekstva i teške okolnosti dela, bili relevantni i dovoljni, te da postupak nije bio nerazumno dug s obzirom na složenost predmeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Milan Marković, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Marinka Vučetića iz Pljevalja, Republika Crna Gora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Marinka Vučetića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 415/11 od 1. septembra 2011. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje K ž2.Po1. 257/11 od 27. septembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Marinko Vučetić iz Pljevalja, Republika Crna Gora, podneo je Ustavnom sudu 28. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Maje M. Atanasković, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 415/11 od 1. septembra 2011. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 257/11 od 27. septembra 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na ograničeno trajanje pritvora, prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, kao i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 21. st. 1. i 2 , člana 31. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da su mu označena prava i načelo povređen i time što se u osporenim rešenjima ponavljaju razlozi za produženje pritvora i što „uprkos vremenskoj distanci od godinu dana i osam meseci jedne te iste formulacije navedene u rešenju o određivanju pritvora su se zadržale sve do poslednjeg rešenja o produženju pritvora“; da „jedini napredak u odnosu na prethodna prvostepena rešenja, a u vezi sa individualizacijom razloga, predstavlja konačno prihvatanje da Marinko Vučetić iako državljanin Republike Crne Gore ima centar životnih i poslovnih aktivnosti u Republici Srbiji“; da je pre donošenja osporenih rešenja Apelacioni sud u Beogradu-Posebno odeljenje više puta ukidao prvostepena rešenja o produženju pritvora smatrajući da razlozi za produženje pritvora nisu valjano obrazloženi; da je prvostepeni sud propustio da ceni dužinu trajanja pritvora, s obzirom da protekom vremena posebno teške okolnosti dela gube na značaju; da je obrazloženje iz osporenog prvostepenog rešenja „apsolutno identično“ obrazloženju ranije donetog prvostepenog rešenja koje je Apelacioni sud u Beogradu ukinuo; da se „Apelacioni sud poslužio razlozima iz prvostepenog rešenja, onim koje je taj isti sud prethodno pet puta proglasio neprihvatljivim“ i da „neobjašnjivo, najednom prihvata razloge prvostepenog suda za produženje pritvora“; da r azlozi za produženje pritvora koje su redovni sudovi izneli u pobijanim pojedinačnim aktima nisu ni dovoljni niti relevantni da opravdaju ovako dugo lišavanje slobode“; da „opasnost od bekstva nije konkretizovana, već je ostala na visokom stepenu apstraktne bojazni“ i „da je teško zamisliti tešnju povezanost nekog lica sa teritori jom jedne države od ove koju ima Marinko Vučetić sa teritorijom Republike Srbije, pa je očigledno da je njegov isključivi centar životnih, porodičnih i poslovnih aktivnosti jedino Republika Srbija, a da ga sa Republikom Crnom Gorom vezuje samo činjenica rođenja i državljanstva“; da su okolnosti kojima se obrazlaže produženje pritvora iz tačke 5) člana 142. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku „isključivo kvalifikatorne, a od strane redovnih sudova uzete kao posebno teške okolnosti krivičnog dela koje opravdavaju pritvor po ovom osnovu“; da je „Apelacioni sud u Beogradu-Posebno odeljenje, postupajući kao drugostepeni sud, u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama doneo potpuno različite odluke u postupku kontrole pritvora koji je određen protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih lica, u periodu od marta do septembra meseca 2011. godine“, iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo na pravično suđenje i dodaje da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku „jer je prvi put je „uspeo“ da iznese svoju odbranu pred prvostepenim većem tek 6. septembra 2011. godine, dakle punih 18 meseci nakon njegovog lišenja slobode“; da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i načelo zabrane diskriminacije, jer je o d samog početka krivičnog postupka podnosilac ustavne žalbe u pogledu osnova za određivanje pritvora, doveden u neravnopravan položaj u odnosu na druge okrivljene“, budući da je „Marinko Vučetić prema optužnici kao sedmo optuženi smešten na samo dno hijerarhijske lestvice navodne kriminalne grupe“ i da sa druge strane „postoje okrivljeni kojima je optužnicom namenjena daleko značajnija uloga u organizaciji kriminalne grupe i koji se terete da su „oprali" drastično veće sume „prljavog" novca... a kojima, suprotno logici kriterijuma koji je primenjen na Vučetić Marinka, pritvor nije određen po ovom zakonskom osnovu“, te da je dvojici okrivljenih iako su državljani Republike Hrvatske pritvor ukinut dok „bojazan redovnih sudova da će Marinko Vučetić pobeći ili se sakriti počiva prvenstveno na činjenici državljanstva“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih načela i prava, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete i objavi odluku u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje VIII Su. 52/12-20 od 17. aprila 201 2. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje u predmetu K.Po1. 273/10, u vreme podnošenja ustavne žalbe, vodio se krivični postupak protiv više optuženih lica, među kojima je i podnosilac, zbog krivično g del a udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. Krivičnog zakonika i produženog krivično g del a pranje novca iz člana 231. stav 4. u vezi sa st. 2. i 1 , u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika.

Nakon sprovedene istrage koja je trajala nepunih pet meseci (računajući od 11. marta 2010. godine kada je istražni sudija Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje doneo rešenje o sprovođenju istrage), Tužilaštvo za organizovani kriminal je 6. avgusta 201 0. godine protiv podnosilaca ustavne žalbe i ostalih lica podiglo optužnicu Kt. 17/10.

Navedena optužnica je stupila na pravnu snagu 22. oktobra 2010. godine, naredba o zakazivanju glavnog pretresa je doneta 29. novembra iste godine, a glavni pretres je započeo 14. februara 2011. godine.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor

Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru od 9. marta 2010. godine do 31. januara 201 2. godine.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Ki.Po1. 282/10 od 11. marta 2010. godine, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 1), 3) i 5) ZKP. Pritvor je određen i protiv drugih osumnjičenih lica.

Tokom trajanja istražnog postupka i nakon podizanja optužnice pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe i prema drugim okrivljenim licima produžavan.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.P o1. 415/11 od 1. septembra 20 11. godine pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 1) i 5) ZKP, dok je pritvorski osnov iz člana 142. stav 2. tačka 3) ZKP „otpao“ .

Obrazlažući razloge za produženje pritvora iz člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP prema podnosiocu ustavne žalbe, Viši sud u Beogradu-Posebno odeljenje je u osporenom rešenju naveo: da postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe kao pripadnik organizovane kriminalne grupe koja je delovala u međunarodnim razmerama imao veoma česte kontakte i blisku saradnju upravo sa licem za koje postoji osnovana sumnja da je organizator te kriminalne grupe (D.Š.) i da je te kontakte, prema navodima iz spisa ostvarivao kao direktor THU „Palić“, te da „dovodeći u vezu navedene činjenice sa nespornim podatkom sadržanim u spisima predmeta da se optuženi D.Š. nalazi u bekstvu... kao i činjenica da postoji osnovana sumnja da je ova kriminalna grupa izvršila „pranje“ više desetina miliona evra nelegalnog novca, a najveći deo tog novca do sada nije pronađen, sud je mišljenja da bi upravo taj novac za koji postoji osnovana sumnja da je i dalje dostupan kako optuženom D.Š. kao organizatoru tako i njegovim bliskim saradnicima, optuženi u slučaju puštanja na slobodu iskoristili za bekstvo i skrivanje od državnih organa Republike Srbije, a radi izbegavanja krivičnog gonjenja za dela za koja je zakonom predviđena visoka zatvorska kazna“. Prvostepeni sud je dodao i da „na ovakav zaključak suda kada je u pitanju Marinko Vučetić, dodatno ukazuje i činjenica da on nema državljanstvo Republike Srbije, već isključivo državljanstvo Republike Crne Gore, te da bi uz sve navedeno, ovu činjenicu dodatno iskoristio za skrivanje od državnih organa Republike Srbije“, te da i pored toga što je kao centar svojih životnih aktivnosti opredelio Republiku Srbiju, navedene okolnosti „predstavljaju osobite okolnosti koje opravdavaju bojazan da bi u slučaju boravka na slobodi mogao pobeći“.

Obrazlažući razloge za produženje pritvora iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP prema podnosiocu ustavne žalbe, Viši sud u Beogradu-Posebno odeljenje je u osporenom rešenju naveo: da je za krivično delo koje se podnosiocu ustavne žalbe stavlja na teret zaprećena kazna zatvora preko deset godina, a da postoje posebno teške okolnosti krivičnog dela koje se ogledaju u tome što iz spisa predmeta proizilazi da postoji osnovana sumnja da je podnosilac krivična dela počinio „u okviru kriminalne grupe koja je nelegalan novac dobijen od preprodaje opojne droge, investirala u kupovinu, uzimanje pod zakup i preuzimanje pojedinih preduzeća, poljoprivrednog zemljišta i drugih nepokretnosti... kao i da su finansirali poslovanja tako kupljenih i preduzetih preduzeća u cilju prevođenja tog novca u legalne tokove i prikrivanje njegovog nezakonitog porekla i stvarnih vlasnika, vršili konverziju imovine – deviznog novca i to u velikom novčanom iznosu...“, te da „ove činjenice i to da se radi o izuzetno velikim novčanim iznosima, koji višestruko prevazilaze zakonski minimum za postojanje kvalifikovanog oblika ovog krivičnog dela, a posebno postojanje osnovane sumnje u vezi sa poreklom tog novca, to jest da je proistekao iz neovlašćenog prometa opojnih droga, za koje je opšte poznato koliko su štetne za život i zdravlje ljudi, nesumnjivo potvrđuju stav ovog veća da postoje posebno teške okolnosti izvršenja krivičnog dela...“.

Konačno, prvostepeni sud je našao da u odnosu na podnosioca ustavne žalbe više ne postoje razlozi za produženje pritvora propisani odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP.

Branilac podnosioca ustavne žalbe je protiv osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.P o1. 415/11 od 1. septembra 20 11. godine izjavio žalbu.

Apelacioni sud u Beogradu-Posebno odeljenje je 27. septembra 20 11. godine doneo osporeno rešenje Kž2.Po1. 257/11, kojim je, pored ostalog, odbio kao neosnovanu žalbu branioca podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno da: u odnosu na podnosioca ustavne žalbe i dalje stoje razlozi za zadržavanje u pritvoru u smislu odredbe člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP „budući da okrivljeni Marinko Vučetić nema državljanstvo Republike Srbije već ima državljanstvo Republike Crne Gore, te navedena činjenica u povezanosti sa postojanjem osnovane sumnje da je okrivljeni kao član organizovane kriminalne grupe koja je delovala u međunarodnim razmerama čiji je vođa okrivljeni Darko Šarić koji se nalazi u bekstvu, i da postoji osnovana sumnja da deo novca za koji se sumnjiči ova organizovana kriminalna grupa da je „prala" predstavljaju okolnosti koje ukazuju na okolnost da bi okrivljeni puštanjem na slobodu mogao pobeći na koji način bi postao nedostupan državnim organima Republike Srbije i otežao nesmetano vođenje ovog krivičnog postupka, a kako to pravilno zakučuje prvostepeni sud u obrazloženju pobijanog rešenja“. Dalje je navedeno da „p o nalaženju Apelacionog suda u Beogradu i dalje stoje zakonski razlozi za produženje pritvora prema okrivljenima A.K, P.M i Marinku Vučetiću, propisani odredbom člana 142 . stav 1. tačka 5 ) ZKP, budući da je za krivično delo pranje novca iz člana 231. stav 4 . u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakonika koje se napred navedenim okrivljenima stavlja na teret zaprećena kazna zatvora preko deset godina, kao i da postoji posebno teške okolnosti izvršenja krivičnog dela koje se ogledaju u činjenici da su okrivljeni osnovano sumnjivi da su krivično delo počinili u okviru organizovane kriminalne grupe koja je nelegalan novac dobijen od preprodaje opojne droge, investirala u kupovinu, uzimanje pod zakup i preuzimanje pojedinih preduzeća, poljoprivrednog zemljišta i drugih nepokretnosti u više mesta i gradova na teritoriji Republike Srbije, kao i da su finansirali postojanje tako kupljenih i preuzetih preduzeća u cilju prevođenja tog novca u legalne tokove i prikrivanja njegovog nezakonitog porekla i stvarnih vlasnika, vršili konverziju imovine-deviznog novca i to u velikim novčanim iznosima koji pojedinačno uzeti prema svakom od okrivljenih višestruko prevazilaze imovinski cenzus za postojanje kvalifikovanog oblika krivičnog dela pranja novca, koje posebno teške okolnosti u povezanosti sa postojanjem osnovane sumnje da su okrivljeni osnovano sumnjivi da su preveli u legalne tokove angažovanjem većeg broja lica kako u zemlji tako i u inostranstvu veći novčani iznos i to okrivljeni A.K. 390.500,00 evra i 2.038.435,00 dinara, P.M. iznos od 4.386.800,00 evra i 200.628.901,00 dinara i okrivljeni Marinko Vučetić 403.400,00 evra, koje sve napred navedene okolnosti i po nalaženju ovog suda imajući u vidu izuzetno visoke novčane iznose kao i činjenicu da isti kako je već napred navedeno prelaze postojanje kvalfikovanog oblika krivičnog dela a posebno postojanje osnovane sumnje da je napred navedeni novac proistekao iz neovlašćenog prometa opojnih droga za koje je opšte poznato koliko su štetne za život i zdravlje ljudi nesumnjivo potvrđuju stav koji opravdava dalje zadržavanje napred navedenih okrivljenih u pritvoru po navedenom zakonskom osnovu“. Apelacioni sud u Beogradu-Posebno odeljenje je posebno cenio žalbene navode branioca Marinka Vučetića, ovde podnosioca ustavne žalbe i našao je da su isti neosnovani, jer: „ prilikom odlučivanja o zakonskom osnovu iz člana 142. stav 1 . tačka 1 ) ZKP za zadržavanje okrivljenog Marinka Vučetića u pritvoru, Apelacioni sud u Beogradu je imao u vidu napred navedeni stav da osnov po kome je pritvor određen tokom vremena gubi na intenzitetu, te da u različitim fazama postupka nema isti intenzitet, što se odnosi i na ovog okrivljenog, ali je našao da prema njemu nema mesta otklanjanju navedenog osnova budući da se radi o državljaninu Crne Gore, dakle on nema državljanstvo Republike Srbije, koja činjenica u povezanosti sa drugim napred navedenim okolnostima opravdava njegovo dalje zadržavanje u pritvoru po ovom osnovu“ i jer „imajući u vidu napred navedene razloge za produženje pritvora po zakonskom osnovu iz člana 142. stav 1 . tačka 5 ) ZKP žalbene navode branilaca okrivljenog A.K, branioca okrivljenog P.M. i branioca okrivljenog Marinka Vučetića u kojima se ističe da ne postoje posebno teške okolnosti izvršenja krivičnog dela, da iste predstavljaju element krivičnog dela, da prvostepeni sud nije izveo pravilan zaključak kada je našao da prema okrivljenima treba produžiti pritvor po napred navedenom zakonskom osnovu i da prilikom donošenja pobijanog rešenja nije postupao po nalozima Apelacionog suda iz prethodnog rešenja kojim je ukinuto rešenje Višeg suda-Posebno odeljenje, Apelacioni sud ocenio neosnovanim imajući u vidu da je prvostepeni sud donoseći pobijano rešenje dao jasne i uverljive razloge na kojima je zasnovao svoju odluku, a koju kao pravilno utvrđenu u potpunosti prihvata i ovaj sud i nalazi da istima pravilnost, a ni zakonitost pobijanog rešenja nije dovedena u pitanje, a ovo iz razloga što okolnosti koje je prvostepeni sud naveo prilikom donošenja pobijanog rešenja ne predstavljaju elemente krivičnog dela kako to navode branioci u svojim žalbama već predstavljaju posebno teške okolnosti izvršenja krivičnog dela, imajući pri tom u vidu činjenicu da se radi o višemilionskim iznosima za koje su okrivljeni osnovano sumnjivi da su „prali“, kao i da je za navedeno krivično delo propisana kazna zatvora preko deset godina, zbog čega su ispunjena oba uslova za produženje pritvora po navedenom zakonskom osnovu.

Iz odgovora Višeg suda u Beogradu VIII Su. 52/12-20 od 17. aprila 201 2. godine proizlazi da je podnosiocu ustavne žalbe pritvor ukinut 31. januara 201 2. godine, kada je i pušten da se brani sa slobode, a nakon pravnosnažnosti rešenja tog suda K.Po1. 273/10 od 13. januara 2012. godine kojim je određeno jemstvo.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2. ); da, pored ostalog, sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, a da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je : da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, kao i da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da u će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 142. stav 1. ZKP propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako , pored ostalog: se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)); je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno preko pet godina za krivično delo sa elementom nasilja i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)).

Odredbama člana 146. ZKP koje su, takođe, od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari bilo je propisano: da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika (stav 1.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu (stav 2.); da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.).

U skladu sa članom 401. stav 1. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno.

Odredbama člana 231. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) propisano je krivično delo pranje novca, i to tako što je za kvalifikovani oblik ovog krivičnog dela u stavu 4. zaprećena kazna zatvora od dve do dvanaest godina i novčana kazna .

5. U odnosu na istaknute povrede prava iz člana 31. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.Po1. 415/11 od 1. septembra 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž2.Po1. 257/11 od 27. septembra 2011. godine, nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koje se pozvao.

Ustavni sud je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opavdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju primerenu hitnost u vođenju postupka. Polazeći od navedenog, kao i od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. Krivičnog zakonika i produženo krivično delo pranje novca iz člana 231. stav 4. u vezi sa st. 2. i 1 . u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima produžen na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 1) i 5) ZKP, odnosno zbog postojanja okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva i zbog postojanja posebno teških okolnosti krivičnog dela. Ustavni sud je ispitivao da li osporeni akti sadrže relevantne i dovoljne razloge koji bi opravdali produženje pritvora po ov im zakonskim osnovima i da li je nadležni sud pokazao očekivanu ažurnost u vođenju postupka.

U odnosu na navedene pritvorske razloge, u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.P o1. 415/11 od 1. septembra 20 11. godine je, pored ostalog, navedeno da postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe kao pripadnik organizovane kriminalne grupe koja je delovala u međunarodnim razmerama imao veoma česte kontakte i blisku saradnju upravo sa licem za koje postoji osnovana sumnja da je organizator te kriminalne grupe (D.Š.) i da je te kontakte, prema navodima iz spisa ostvarivao kao direktor THU „Palić“, te „dovodeći u vezu navedene činjenice sa nespornim podatkom sadržanim u spisima predmeta da se optuženi D.Š. nalazi u bekstvu... kao i činjenica da postoji osnovana sumnja da je ova kriminalna grupa izvršila „pranje“ više desetina miliona evra nelegalnog novca, a najveći deo tog novca do sada nije pronađen, sud je mišljenja da bi upravo taj novac za koji postoji osnovana sumnja da je i dalje dostupan kako optuženom D.Š. kao organizatoru tako i njegovim bliskim saradnicima, optuženi u slučaju puštanja na slobodu iskoristili za bekstvo i skrivanje od državnih organa Republike Srbije, a radi izbegavanja krivičnog gonjenja za dela za koja je zakonom predviđena visoka zatvorska kazna“. Prvostepeni sud je dodao i da „na ovakav zaključak suda kada je u pitanju Marinko Vučetić, dodatno ukazuje i činjenica da on nema državljanstvo Republike Srbije, već isključivo državljanstvo Republike Crne Gore, te da bi uz sve navedeno, ovu činjenicu dodatno iskoristio za skrivanje od državnih organa Republike Srbije“, te da i pored toga što je kao centar sv ojih životnih aktivnosti opredelio Republiku Srbiju, navedene okolnosti „predstavljaju osobite okolnosti koje opravdavaju bojazan da bi u slučaju boravka na slobodi mogao pobeći“. Takođe, navedeno je da je za krivično delo koje se podnosiocu ustavne žalbe stavlja na teret zaprećena kazna zatvora preko deset godina, a da postoje posebno teške okolnosti krivičnog dela koje se ogledaju u tome što iz spisa predmeta proizilazi da postoji osnovana sumnja da je podnosilac krivična dela počinio „u okviru kriminalne grupe koja je nelegalan novac dobijen od preprodaje opojne droge, investirala u kupovinu, uzimanje pod zakup i preuzimanje pojedinih preduzeća, poljoprivrednog zemljišta i drugih nepokretnosti... kao i da su finansirali poslovanja tako kupljenih i preuzetih preduzeća u cilju prevođenja tog novca u legalne tokove i prikrivanja njegovog nezakonitog porekla i stvarnih vlasnika, vršili konverziju imovine – deviznog novca i to u velikom novčanom iznosu...“, te da „ove činjenice i to da se radi o izuzetno velikim novčanim iznosima, koji višestruko prevazilaze zakonski minimum za postojanje kvalifikovanog oblika ovog krivičnog dela, a posebno postojanje osnovane sumnje u vezi sa poreklom tog novca, to jest da je proistekao iz neovlašćenog prometa opojnih droga, za koje je opšte poznato koliko su štetne za život i zdravlje ljudi, nesumnjivo potvrđuju stav ovog veća da postoje posebno teške okolnosti izvršenja krivičnog dela...“. Konačno, prvostepeni sud je našao da u odnosu na podnosioca ustavne žalbe više ne postoje razlozi za produženje pritvora propisani odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP. Ovakav zaključak prvostepenog suda je Apelacioni sud u Beogradu u osporenom drugostepenom rešenju ocenio jasnim, dovoljnim i prihvatljivim , detaljno se izjašnjavajući iz kojih razloga je našao da su izjavljene žalbe protiv prvostepenog rešenja neosnovane.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da su Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje i Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje osporena rešenja zasnovali na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupili u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe po označenim zakonskim osnovima. Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu su svoje odluke argumentovano obrazložili, navodeći, pored osnovane sumnje da je podnosilac ustavne žalbe učinio krivična dela koja su mu optužnicom stavljena na teret, sve okolnosti koje, u konkretnom slučaju, opravdavaju dalje zadržavanje podnosioca u pritvoru iz razloga predviđenih članom 142. stav 1. tač. 1) i 5) ZKP. Po oceni Ustavnog suda, dati razlozi su relevantni i dovoljni i nisu posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja.

Ustavni sud je posebno cenio navode podnosioca da se, sa jedne strane, neki od optuženih nikada nisu nalazili u pritvoru, a da je, sa dr uge stane, pojedinim optuženima koji su se nalazili u pritvoru isti ukinut. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, sasvim je očigledno da podnosilac ustavne žalbe nije imao nejednak sudski tretman. Činjenica da pojedinim optuženim licima pritvor nije određen, a da su neki od optuženih pušteni da se brane sa slobode, nikako ne znači da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno ustavom zajemčeno pravo. U konkretnom slučaju, nadležni sudovi su odlučujući o pritvoru prema svakom od okrivljenih pojedinačno, primenili princip individualizacije ove procesne mere u skladu sa objektivnim, ali i subjektivnim okolnostima vezanim za ličnost konkretnog optuženog lica. To podrazumeva da se pritvor ne mora odrediti i produžiti prema svim optuženim licima, niti po istim pritvorskim osnovima, kao i da sva pritvorena lica ne moraju da provedu u pritvoru isti vremenski period, te da ukidanje pritvora prema jednom ili više optuženih ne dovodi automatski do puštanja na slobodu svih saoptuženih u istom krivičnom predmetu. Istovremeno, Ustavni sud ukazuje da je Viši sud u Beogradu-Posebno odeljenje pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe ukinuo, kada su se za to stekli zakonom propisani uslovi.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe do podnošenja ustavne žalbe 28. oktobra 20 11. godine, nalazio u pritvoru jednu godine i više od sedam meseca, računajući od 9. marta 20 10. godine kada je lišen slobode, kao i da mu je pritvor ukinut 31. januara 201 2. godine.

Ustavni sud smatra da sprovedene radnje u krivičnom postupku koji se pred Višim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje vodi protiv podnosioca ustavne žalbe ukazuju da je nadležni sud postupao s potrebnom ažurnošću. Naime, istraga je završena u roku od pet meseci, podizanjem optužnice. Optužnica je stupila na pravnu snagu u roku od dva meseca od njenog podizanja, a naredba o zakazivanju glavnog pretresa je doneta mesec dana nakon toga. Glavni pretres je započeo jedanaest meseci nakon započinjanja krivičnog postupka, a četiri meseca nakon stupanja na snagu optužnice. Imajući u vidu složenost predmetnog krivičnog postupka, kako zbog brojnosti okrivljenih i svedoka, tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koje nadležni prvostepeni sud treba da raspravi i oceni, te potom donese odluku, te naročito činjenicu da se lica koja su osnovano sumnjiva da su glavni organizatori pranja velikih iznosa novca stečenog krijumčarenjem i prodajom znatnih količina kokaina nalaze u bekstvu, Ustavni sud smatra da dinamika kojom je sud do sada postupao, ukazuje na primerenu hitnost u vođenju krivičnog postupka, koja zadovoljava utvrđene standarde. Najzad, Sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i da je nadležni sud, kada je utvrdio da su prestali svi zakonski osnovi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru, pritvor ukinuo i on je pušten na slobodu, iako je u tom trenutku postupak protiv njega bio još uvek u fazi glavnog pretresa. Stoga ni navod podnosioca ustavne žalbe da se razlozi za produženje pritvora u osporenim rešenjima ponavljaju i da se ne elaboriraju novi razlozi i okolnosti koji bi upućivali da je produženje pritvora neophodno, u konkretnom slučaju, nije od značaja za drugačiju odluku Suda.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim rešenjima naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, kao i da je krivični postupak do sada vođen sa primerenom hitnošću , te da podnosiocu nije povređeno pravo iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava , niti pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Povodom istaknute povrede načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud ukazuje da odredbe člana 21. Ustava ne sadrže garancije nijednog određenog ljudskog prava ili slobode, već predstavljaju načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sve Ustavom zajemčene ljudske i manjinske slobode i prava, iz čega sledi da do povrede načela zabrane diskriminacije može doći samo u vezi sa povredom nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Pošto je Ustavni sud prethodno ocenio da osporenim aktima podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno nijedno od zajemčenih prava koj a je u ustavnoj žalbi istakao, to nema osnova ni za tvrdnje podnosioca da je osporenim akt ima po bilo kom osnovu diskriminisan.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu odbio u celosti kao neosnovanu.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti