Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupcima deeksproprijacije

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Upravni, vanparnični i parnični postupci u vezi sa deeksproprijacijom i naknadom trajali su skoro 19 godina, prvenstveno zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ. iz N. S, Z. P. i S. R, obe iz B. i M. Đ. iz C, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Đ, Z. P, S. R. i M. Đ. i utvrđuje da je upravnom postupku koji je vođen u predmetu pred Odeljenjem za urbanizam, stambeno -komunalne poslove i zaštitu životne sredine Opštine Kula broj 05-465-1/93, kao i u vanparničnom i parničnom postupku koji su vođeni u predmet ima Opštinskog suda u Kuli 1R. 54/95 i Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P. 16/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete , i to: M. Đ. u iznosu od 400 evra, a M. Đ, Z. P. i S. R. svakom u iznosu od po 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. Đ, Z. P, S. R. i M. Đ. izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P. 16/10 od 9. novembra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 874/12 od 9. maja 2012. godine.

4. Ukida se Rešenje Ustavnog suda Už-5322/2012 od 9. maja 2012 . godine o odlaganju izvršenja rešenja Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli I. 2362/12 od 5. novembra 2012. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Đ. iz N. S, Z. P. i S. R, obe iz B. i M. Đ. iz C, preko punomoćnika A. V, advokata iz N. S, podneli su Ustavnom sudu 28. juna 2012. godine ustavnu žalbu, koja je više puta dopunjena, protiv presude Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P. 16/10 od 9. novembra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 874/12 od 9. maja 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama član a 32. stav. 1, član a 36. i član a 58. stav 2. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su se vodili povodom eksproprijacije i deeksproprijacije predmetnih nepokretnosti.

Podnosioci ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su pr ethodile sudskom sporu u kome su donete osporene presude i detaljno obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe , navod e: da je u postupku eksproprijacije predmetnih nepokretnosti i isplate naknade primenjen metod utvrđivanja građevinske vrednosti nekretnina uz obavezu predaje stana u visini od 10% tako utvrđene vrednosti; da je nakon deeksproprijacije Opština Kula po izvršenoj preparcelaciji zadržala deo parcele koji je bio obuhvaćen rešenjem o deeksproprijaciji; da je u parničnom postupku za povraćaj isplaćene eksproprijacijske naknade primenjen metod obračuna isplate primljene naknade u iznosu današnje tržišne vrednosti predmetnih nepokretnosti, što je metodološki neprihvatljivo sa stanovišta pravila postupka i nepravično, budući da se u slučaju deeksproprijacije vrednost naknade za eksproprijaciju, koju vlasnik treba da vrati, mora utvrditi po istim pravilima i kriterijumima koji su se primenjivali kod određivanja naknade za eksproprisane nepokretnosti; da je Vrhovni sud Srbije u rešenju Rev. 604/06 od 5. novembra 2006. godine dao jasne obavezujuće smernice kako i na koji način treba da se utvrdi tražena naknada za deeksproprisane nepokretnosti sa obaveznim uračunavanjem stana koji se u osporenoj drugostepenoj presudi i ne pominje; da su osporenim presudama obavezani da vrate primljenu eksproprijacionu naknadu utvrđenu prema današnjim vrednostima eksproprisanih nekretnina u celini, bez umanjenja obaveze Opštine Kula zbog nedavanja stana odgovarajuće vrednosti i umanjenja za zadržani deo zemljišta koje je bilo predmet deeksproprijacije, ali nije moglo biti vraćeno podnosiocima zbog preparcelacije; da su istakli svoje protivpotraživanje radi prebijanja dugova u obliku prigovora, a ne protivtužbe, ali ga postupajući sud nije razmatrao; da su, u konkretnom slučaju, upravni, vanparnični i parnični postupci trajali 34 godine, čime im je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Polazeći od svega navedenog, podnosioci smatraju da su im povređena označena prava, pa predlažu da im se utvrdi naknada nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Takođe predlažu i da im se utvrdi naknada materijalne štete u visini vrednosti stana koji čini sastavni deo naknade za eksproprisane nekretnine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P. 16/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Radi izgradnje fiskulturno-sportske sale i sportskih terena, Opština Kula je 1978. godine pokrenula postupak eksproprij acije, te je katastarska parc ela broj 1746 ekspropisana u potpunosti uz naknadu, i to rešenjem Uprave za geodetsko-imovinsko pravne poslove CO Kula br. 05-465-28/78 od 28. februara 1978 godine, i preneta u društvenu svojinu u korist opštine Kula.

Vlasnici eksproprisane nepokretnosti su 19. avgusta 199 3. godine, Skupštini opštine Kula - Upravi za geodetske i imovinsko-pravne poslove podneli zahteve za poništaj rešenja o eksproprijaci br. 05-465-28/78 od 28. februara 1978 godine.

Deekspropijacija je sprovedena rešenjem Odeljenja za urbanizam, stambeno-komunalne poslove i zaštitu životne sredine Opštine Kula broj 05-465-1/93 od 14. marta 1994. godine, kojim je poništeno rešenja o eksproprijaciji Uprave za geodetsko-imovinsko pravne poslove CO Kula broj 05-465-28/78 od 28. februara 1978 godine u delu koji se odnosi na nekadašnju katastarsku parcel u br oj 1746, sada broj 3066/1, u dok je u preostalom delu rešenje ostalo na snazi.

Opština Kula je podneskom od 27. novembra 1995. godine vanparničnom odeljenju Opštinskog suda u Kuli dostavi la predlog radi utvrđenj a visin e naknade za deekspropisanu nepokretnost , povodom kojeg je formiran predmet 1R. 54/95.

Vanparnično odeljenje Opštinskog suda u Kuli je 17. januara 1996. godine navedeni predlog dostavilo parničnom odeljenju tog suda, povodom kojeg je formiran predmet P. 17/96.

Postupajući po rešenju Opštinskog suda u Kuli P. 17/96 od 25. januara 1996. godine, kojim je povodom navedenog predloga taj sud obavezao Opštinu Kula da opredeljeno navede tužbeni zahtev prema tuženima i činjenice na kojima taj zahtev zasniva, te da predloži dokaze iz kojih će se utvrditi tačnost tih činjenica, zatim da označi tužioca i tužene i vrednost spora, Opština Kula je 6. februara 1996. godine Opštinskom sudu u Kuli podnela tužbu protiv tuženih M. Ć, M. Đ, Z. Đ, S. R. i Z. P, radi utvrđenja i vraćanja naknade za eksproprijaciju.

Rešenjem P. 420/01 od 24. decembra 2001. godine određeno je spajanje tog parničnog postupka sa postupkom u predmetu P. 602/01 po protivtužbi tuženih M. Ć, M. Đ, S. R. i Z. P. protiv tužioca. Tuženi su povukli protivtužbu podneskom od 29. marta 2002. godine, pa je na ročištu za glavnu raspravu od 23. maja 2002. godine rešenjem utvrđeno da je protivtužba povučena.

Pred Opštinskim sudom u Kuli , do donošenja presude tog suda P. 420/01 od 23. maja 2002. godine, zakazano je ukupno 20 ročišta za glavnu raspravu od kojih je deset održano, a na kojima je sproveden dokazni postupak finansijskim veštačenjem i saslušanjem tuženih i veštaka . Ostalih deset ročišta nije održan o, i to sedam na zahtev stranaka radi vansudskog poravnanja i tri na zahtev tužioca.

Presudom Opštinskog suda u Kuli P. 420/01 od 23. maja 2002. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezani su tuženi da srazmerno svojim suvlasničkim delovima na ime povraćaja naknade koju su primili za eksproprisanu katastarsku parcelu broj 3066/1 kuća i dvorište, površine 10 ari 51m2 , u K.O. Crvenka I isplate tužiocu određene novčane iznose sa kamatom po stopi utvrđenoj saveznim zakonom , računajući kamatu od 30. septembra 1999. godine do isplate, a preostali deo tužbenog zahteva je odbijen. Ova prvostepena presuda tuženima je dostavljena 16. i 17. marta 2005. godine.

Presudom Okružnog suda u Somboru Gž. 735/05 od 14. novembra 2005. godine odbijene su žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Opštinskog suda u Kuli P. 420/01 od 23. maja 2002. godine.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 604/06 od 15. novembra 2006. godine ukinute su navedene presude Okružnog sudu Somboru i Opštinskog suda u Kuli i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u ukinutom delu, sa obrazloženjem da je, radi pravilne primene materijalnog prava, prvostepeni sud trebalo da utvrdi koliko je naknada za eksproprisanu nepokretnost iznosila u odnosu na punu tržišnu vrednost sporne nepokretnosti u vreme eksproprijacije, da bi se u istoj srazmeri, prema sadašnjoj tržišnoj vrednosti deeksproprisane nepokretnosti, odredila visina naknade koja treba da se vrati.

U ponovnom postupku zakazano je ukupno 34 ročišta za glavnu raspravu od kojih je 19 održano, a na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem veštaka, jednog svedoka i više puta ponovljenim (tri puta) građevinskim veštačenjem, uz dopunu i korekciju veštačenja. Ostalih 15 ročišta nije održano, uglavnom na zahtev veštaka, odnosno zbog nedolaska veštaka ili nedostvljanja nalaza i mišljenja veštaka (deset).

Osporenom p resudom Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P. 16/10 od 9. novembra 2011. godine, stavom prvim izreke , utvrđeno je da ne postoji potraživanje tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, prema tužiocu Opštini Kula istaknuto u prigovoru radi prebijanja, u iznosu od 1.491.326,00 dinara , na ime duga za razliku do pune tržišne cene za građevinsko zemljište površine 1747 m2 koje je tužilac zadrža o za sebe , kao i u iznosu od 94.155,00 dinara na ime troškova tuženih za priključenje na kanalizacionu mrežu. Stavovima od drugog do četvrtog izreke ove presude obavezani su : tuženi prvog reda da tužiocu , na ime duga radi vraćanja preostalog iznosa naknade primljene za eksproprisanu nepokretnost - katastarsku parcelu broj 3066/1 kuća i dvorište , u površini od 10 ari i 51 m 2, u KO Crvenka isplati iznos od 382.503,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. jula 2011. godine, tužena drugog reda da po istom osnovu isplati tužiocu iznos od 382.503,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. jula 2011. godine, tužena trećeg reda da po istom osnovu isplati iznos od 688.507,12 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. jula 2011. godine i tužena četvrtog reda da po istom osnovu isplati tužiocu iznos od 382.503,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. jula 2011. godine, sve navedeno u roku od 15 dana, pod pretnjom izvršenja. Stavom petim izreke navedene presude obavezani su tuženi da tužiocu solidarno isplate parnične troškove u iznosu od 644.864,44 dinara, u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude, pod pretnjom izvršenja.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 874/12 od 9. maja 2012. godine odbijene su žalbe tuženih pa je ožalbena presuda Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P. 16/10 od 9. novembra 2011. godine potvrđena.

Osporeni parnični postupak je u dva navrata prekidan, i to: rešenjem od 7. septembra 2000. godine zbog smrti tužene Z . Đ, s tim da je postupak nastavljen rešenjem od 10. jula 2001 . godine kada su na mesto tužene pok. Z . Đ. kao tuženi stupili preostali tuženi; rešenjem P. 36/07 od 16. novembra 2007. godine zbog smrti tuž enog M. Đ, s tim da je postupak nastavljen rešenjem od 11. marta 2008. godine, kada je na mesto tuženog M . Đ. u parnicu stupila tužena M. Đ, kao njegov naslednik.

Takođe, rešenjem Opštinskog suda u Kuli P. 19/96 od 24. decembra 1998. godine utvrđeno je da parnični postupak miruje. U obrazloženju rešenja je navedeno da je na zahtev zakonskog zastupnika tužioca utvrđeno mirovanje postupka, budući da niko od uredno pozvanih tuženih nije pristupio na zakazano ročište. Tužilac je podneskom od 13. aprila 1999. godine tražio da se postupak u ovom predmetu nastavi.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje utvrđeno je : da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.) ; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti ni ža od tržišne (član 58. stav 2.).

5. U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupcima koji su se vodili povodom eksproprijacije i deeksproprijacije određenih nepokretnosti, Ustavni sud ukazuje da upravni postupak koji je 1978. godine vođen p ovodom eksproprijacije nepokretnosti ne predstavlja, kako to pogrešno smatraju podnosioci ustavne žalbe, sastavni deo kasnije vođeno g upravnog postupka deeksproprij acije, odnosno vanparničnog i parničnog postup ka koji su vođen i u ve zi naknade za deeksproprijaciju, te se stoga ne može ni ceniti njihovo trajanje kao jedinstveni postupak. Naime, upravni postupak kojim je izvršena eksproprijacija određene nepokretnosti uz naknadu je okončan rešenjem od 2. febru ara 1978. godine, dok su nakon toga vođeni novi postupci , i to upravni postupak sada povodom deeksproprijacije dela nepokretnosti koji je prethodno bio ek sproprisan i vanparnični i parnični postup ak koji su vođen i povodom naknade za deekspropri sanu nepokretnost. Kako su kasnije vođeni upra vni i vanparnični i parnični postupci povodom deeksproprijace predmetne nepokretnosti, to se po oceni Ustavnog suda dužina trajanja ti h postupaka mora jedinstveno ceniti, budući da sporni odnos nije okončan pred upravnim organom, nego je svoj epilog dobio pred redovnim sudom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je upravni postupak deeksproprijacije predmetne nepopkretnosti otpočeo 19. avgusta 199 3. godine, podnošenjem Skupštini opštine Kula - Upravi za geodetske i imovinsko-pravne poslove zahteva za poništaj rešenja o eksproprijaci , i da je parnični postupak, koji je usledio nakon upravnog, odnosno vanparničnog postupka pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 874/12 od 9. maja 2012. godine .

Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da su upravni , kao i vanparnični i parnični postupci koji su se vodili povodom deeksproprijacije ukupno trajali skoro 1 9 godina.

Navedeno trajanje upravnog i sudskih postup aka samo po sebi ukazuje da nisu okončani u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja navedenih postupaka, mora se poći od činjenice da on zavisi od niza činilaca i da se postojanje tih činilaca mora proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranci u postupku, postupanje upravnih organa i sudova koji vode postupke i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se odlučuje za podnosioce, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumnosti dužine trajanja postupaka i određuju da li su ti postupci okončani u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud je zaključio da je u navedenim postupcima bilo potrebno utvrditi da li ima zakonskih uslova da se poništi pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji u delu koji se odnosi na predmetnu nepokretnost, zatim da se utvrdi pra vična novčan a naknad a za nepokretnost koj a je deeksproprisana. Ustavni sud napominje da je upravni postupak trajao nešto više od pola godine, da je vanparnično odeljenje Opštinskog suda u Kuli u roku manjem od dva meseca od prijema predloga radi utvrđivanje visine naknade za deekspropoisanu nepokretnost taj predlog dostavilo parničnom odeljenju tog suda na dalje postupanje, a da je parničn i postup ak koji je usledio nakon vođenog upravnog postupka i dostave navednog predloga trajao preko 16 godina , pri čemu je predmet tog sudskog postupka bio utvrđivanje visine naknade za deeksproprisanu nepokretnost.

Ustavni sud smatra da se nije radilo o složenim pravnim i činjeničnim pitanjima koja bi opravdala trajanje parničnog postupka preko 16 godina, na šta ukazuje i da je sproveden dokazni postupak saslušanjem tuženih, veštaka i jednog svedoka, kao i finansijskim i građevinskim veštačenjima.

Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe, odnosno njihovi pravni prethodnici svojim radnjama delimično doprineli dužini trajanja postupaka. Ovo stoga što sedam ročišta nije održano, pored ostalog, i na njihov zahtev radi vansudskog poravn anja do kojeg nije došlo, kao i zbog mirovanja postupka koje je određeno zbog njihovog nedolaska . Ustavni sud je zaključio da su podnosioci ustavne žalbe imali legitimni interes da se osporeni postupci okončaju u razumnom roku.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda prevashodno dovelo do neopravdano i nerazumno dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije i spisa predmeta utvrdio da je prva prvostepena presuda doneta nakon više od šest godina od pokretanja parničnog postupka, a da je pismeni otpravak te presude dostavljen strankama posle skoro tri godine od donošenja, da bi nakon toga ona bila ukinuta od strane revizijskog suda. Takođe je i u ponovnom postupku prvostepenom sudu trebalo skoro pet godina da donese novu presudu. Pri tom je na 29 održanih ročišta za glavnu raspravu od ukupno 54 zakazanih, sproveo dokazni postupak saslušanjem tuženih, veštaka i jednog svedoka, kao i finansijskim i građevinskim veštačenjima. Procesna efikasnost prvostepenog suda narušena je u određenoj meri i zbog činjenice da u toku trajanja prvostepenog postupka ukupno deset ročišta nije održano na zahtev veštaka, odnosno nedolaska veštaka ili nedostvaljanja nalaza i mišljenja, iako su sudu na raspolaganju stajale procesne mere kojim bi se moglo uticati na dužinu trajanja postupka kao što je novčano kažnjavanje. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ne mogu na teret prvostepenom sudu staviti periodi u kojima je postupak bio prekinut zbog smrti nekog od tuženih do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka, odnosno period mirovanja postupka zbog nedolaska tuženih, niti sedam ročišta koja se nisu održala na zahtev parničnih stranaka, a radi postizanja vansudskog poravnanja.

Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete, i to M. Đ. u iznosu od 400, a preostalim podnosiocima ustavne žalbe svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpe li podnos ioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka , doprinos podnosilaca ustavne žalbe i njihovih pravnih prethodnika dužini trajanja postupka i momenat stupanja u parnicu M. Đ. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos i predstavlja ju adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe prevashodno pretrpe li zbog nedelotvornog i nemarnog postupanja prvostepenog suda . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Imajući u vidu da se podnetom ustavnom žalbom osporava i upravni postupak - eksproprijacija koji je okončan 1978. godine , dakle pre stupanja na snagu Ustava iz 2006. godine , Ustavni sud je ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Razmatrajući navode ustavne žalbe koji se odnose na osporene presude, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci ustavne žalbe navode o povredi označenih prava, u suštini, obrazlažu tvrdnjom da prilikom veštačenja na okolnost vrednosti deeksproprisane nepokretnosti nije korišćena ista metodologija koja je bili primenjena i prilikom utvrđivanja vrednosti predmetne nepokretnosti prilikom njene eksproprijacije.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na osporene presude, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe, nezadovolj ni ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu označenih prava , od Ustavnog suda zapravo traže da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni osnovanost tužbenog zahteva koj i je tužilac u predmetnoj parnici postav io prema tuženima . Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povrede označenih ustavn ih prava, podnosi oci ustavne žalbe obrazlaž u, pre svega, nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odnosno da osporavaju valjanost zaključaka postupajućih sudova o izvedenim dokazima - veštačenjem , koje Ustavni sud ne može ocenjivati u postupku po ustavnoj žalbi.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označen ih prava, te je stoga u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Kako je Ustavni sud odlučio o podnetoj ustavnoj žalbi, stekli su se uslovi da se ukine Rešenje ovog suda Už-5322/2012 od 9. maja 2012 . godine o odlaganju izvršenja rešenja Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli I. 2362/12 od 5. novembra 2012. godine, te je odlučio kao u tački 4. izreke, saglasno članu 56. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.