Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava o odgovornosti poslodavca

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Niži sudovi su proizvoljno tumačili odgovornost društva sticaoca za obaveze društva prenosioca nastale pre statusne promene, zanemarujući relevantne odredbe Zakona o privrednim društvima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Akcionarskog društva ... „I“ Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 202 1. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Akcionarskog društva ... „I.“ Beograd i utvrđuje da je presud om Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 633/19 od 5. aprila 201 9. godine i stavovima od drugog do četvrt og izreke presude Osnovnog suda u N ovom Sadu P1. 2 675/17 od 19. novembra 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 633/19 od 5. aprila 2019. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv drugog, trećeg i četvrtog stava izreke presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 2675/17 od 19. novembra 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Akcionarsko društvo ... „I.“ Beograd podnelo je Ustavnom sudu, 21. maja 201 9. godine, ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 633/19 od 5. aprila 2019. godine i Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 2675/17 od 19. novembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i slobode preduzetništva, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 83. Ustava.

U ustavnoj žalbi se , između ostalog, navodi: da je proizvoljan zaključak parničnih sudova o pasivn oj legitimacij i podnosioca ustavne žalbe ; da u periodu za koji je solidarno sa prvotuženim obavezan na isplatu predmetnih potraživanja, podnosilac ustavne žalbe još uvek nije postojao kao pravni subjekt; da je pravni stav o odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za obaveze prvotuženog, kao društva prenosioca , pogrešno utemeljen na odredbama čl. 147. – 151. Zakona o radu ; da se Zakon o privrednim društvima mora posmatrati kao lex specialis u odnosu na Zakon o radu, s obzirom na to da su njime regulisane pravne posledice statusnih promena; da prvotuženi nema svojstvo pravnog prethodnika, već društva prenosioca, isto kao što ni podnosilac ustavne žalbe nema svojstvo pravnog sledbenika, već društva sticaoca; da aneks ugovora o radu koji je zaključen sa tužiocem ne može biti osnov odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za obaveze pr votuženog, koji i dalje postoji kao pravno lice; da solidarna obaveza nastaje po sporazumu ili po samom zakonu, što znači da izvršena statusna promena izdvajanja uz osnivanje, pri čemu društvo prenosilac zadržava pravni subjektivitet, ne može biti osnov nastanka takve obaveze; da je pr votuženi, kroz Plan statusne promene, čiji je sastavni deo i deobni bilans, prenelo na podnosioca ustavne žalbe jednaku vrednost aktive i pasive, tako da odgovornost podnosioca ustavne žalbe ne postoji ni prema članu 505. Zakona o privrednim društvima; da su Odluka o izdvajanju uz osnivanje, kao i prethodno usvojeni Plan statusne promene, registrovani i objavljeni na zakonom propisani način (član 495. Zakona o privrednim društvima), te, prema tome, učinjeni dostupnim svim zainteresovanim licima, uključujući i zaposlene; da su sudovi morali uzeti u obzir i odredbe Protokola o usvajanju Informacije o sprovedenom postupku statusne promene „Ž.“ a.d. i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava od 24. juna 2016. godine, koji su zaključili ovlašćena lica učesnika statusne promene, a kojim je nedvosmisleno utvrđeno da za obaveze prema zaposlenima koje su nastale do registracije statusne promene isključivo odgovara pr votuženi; da su Protokolom jasno razgraničena prava i obaveze učesnika statusne promene, utoliko što su rezervisanja za sudske sporove, uključujući i one koji su u toku, neto zarade i naknade zarada, poreze i doprinose na zarade i naknade zarada na teret poslodavca i dr. (grupe računa br. 40, 45. i 46.) preneta u početni bilans stanja pr votuženog.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, osporene presude pobija i u delu kojim je samostalno obavezan na isplatu predmetnih potraživanja za period nakon 1. septembra 2015. godine, ukazujući na različito postupanje sudova najviše instance, kao i na proizvoljno tumačenje merodavnog materijalnog prava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporen e akte. Takođe je predloženo da Ustavni sud pravno dejstvo svoje odluke proširi na sve predmete u kojima se podnosilac ustavne žalbe nalazi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji .

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 2675/17 i dokumentaciju koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Lj. N . iz Futoga je 26. decembra 2017. godine, u svojstvu tužilje, podnela Osnovnom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih „Ž.“ a.d. Beograd i Akcionarskog društva ... „I.“ Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi solidarne isplate naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 22. decembra 2014. do 31. avgusta 201 5. godine, kao i samostalnog obavezivanja drugotuženog na isplatu navedenih potraživanja za period od 1. septembra 2015. do 17. februara 2017. godine .

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 2675/17 od 19. novembra 2018. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilje u celini , i to tako što su u stavovima od drugog do četvrtog izreke tuženi solidarno obavezani na isplatu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 22. decembra 2014. do 31. avgusta 2015. godine, dok je u stavu petom izreke drugotuženi samostalno obavezan na isplatu navedenih potraživanja za period od 1. septembra 2015. do 17. februara 2017. godine.

U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je na osnovu obavljenog veštačenja utvrđeno da prvotuženi, nakon donošenja Aneksa kolektivnog ugovora kod poslodavca iz jula 2006. godine, sa početkom primene od 1. januara 2006. godine, nije iskazivao vrednost naknade troškova za ishranu u toku rada, niti vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedene na jedan radni čas, bilo nominalno (u novčanom iznosu), bilo određenim procentom u odnosu na utvrđenu vrednost radnog časa (nisu iskazani u obračunskom listama); da se tužilji, nakon donošenja Aneksa kolektivnog ugovora iz jula 2006. godine, nije uvećala zarada, jer se cena radnog časa nije menjala od novembra 2005. godine, a ukoliko se prihvati da su naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora sadržani u ceni radnog časa, koja je ista za sve zaposlene, isto kao što je i fond časova rada identičan za sve zaposlene, zaključuje se da bi zaposleni sa većim koeficijentom imali srazmerno veću naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, što bi znači lo da predmetne naknade nisu jednake za sve zaposlene; da je drugotuženi naveo da iz Plana statusne promene jasno proizlazi da razlika između vrednosti prenete imovine i obaveza, u okviru statusne promene prvotuženog, iznosi 0 (nula), dok se veštak izjasnio da u nazivu pozicija računovod stvenih kategorija imovina i obaveza nije naveden naziv obaveze koja se odnosi na zarade, tako da nije moguće jasno se odrediti da li su obaveze iz tužbe prenete na drugotuženog, dok se pitanje pomenute razlike verovatno odnosi na kapital; da je veštak takođe naveo da je prilikom veštačenja imao u vidu i Protokol, ali da se vodio računovodstvenom dokumentacijom, te da po opštem ekonomskom načelu bilansiranja , obaveze koje na dan bilansiranja ne postoje u deobnom bilansu ne mogu biti predmet prenosa, s tim što računovodstvena dokumentacija, odnosno vrednosti iskazane u njoj, mogu biti predmet osporavanja i dopunjavanja, jer je bilansna dokumentacija izvedena iz originalne dokumentacije, tako da pri ovom procesu može doći do grešaka; da obaveze moraju biti iskazane u nominalnim vrednostima, sa napomenom da nenavođenje obaveza u bilansu ne znači da one ne postoj e, odnosno da za njih ne postoji pravni osnov i da se obaveze u bilansu drže za adekvatne, dok se iste ne ospore ili ne dopune; da tuženi svoje tvrdnje da su sporne naknade sadržane u vrednosti radnog časa nisu potkrepili bilo kakvom pisanom dokumentacijom, tj. sem paušalnih navoda, nisu dostvili bilo kakav parametar, strukturu ili drugi podatak, čime bi dokumentovali isplatu spornih naknada u periodu iz tužbe, zbog čega je sud nalaz i mišljenje veštaka prihvatio kao jasan, detaljan, sveobuhvatan, dat u skladu sa pravilima struke i rešenjem o veštačenju, kao i izjašnjenje kojim je u celini odgovoreno na primedbe tuženih.

U obrazloženju je dalje navedeno: da je tokom postupka utvrđeno da je tužilja bila u radnom odnosu kod prvotuženog, nad kojim je izvršena reorganizacija, putem statusne promene izdvajanja uz osnivanje tri nova privredna društva, među njima i drugotuženog, nakon čega je tužilja preuzeta od strane drugotuženog; da drugotuženi nije dokazao tvrdnju da nije u obavezi da isplati predmetne naknade za period do dana kada je tužilju preuzeo; da pozivanje na tačku V Plana statusne promene, a u vezi sa nepostojanjem razlike između vrednosti prenete imovine i preuzetih obaveza, bez ukazivanja na strukturu prenetih obaveza, odnosno njihovu specifikaciju, nije dokaz o nepostojanju solidarne obaveze prema tužilji; da iz toga ne proizlazi činjenica da se u ukupnim obavezama koje su prenete na drugotuženog nalaze i predmetne obaveze prema tužilji; da pasivna legitimacija drugotuženog proizlazi iz odredbe člana 452. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao i član a 505. stav 1. tačka 2) Zakona o privrednim društvima; da solidarna obaveza postoji iz razloga što tužilja nije zaključila novi ugovor o radu sa drugotuženim, već samo aneks, na osnovu kojeg je nastavila radni odnos sa poslodavcem sledbenikom, koji je preuzeo ne samo prava, već i obaveze poslodavca prethodnika nastale iz zaključenog ugovora o radu i radnog odnosa; da osim toga, drugotuženi nije isticao činjenice, niti dostavio dokaze da je sa pravnim prethodnikom regulisao individualna prava i stečena prava zaposlenih, pa i tužilje; da je teret dokazivanja ispunjenja obaveze ili činjenica koje utiču na prestanak obaveze na dužniku, a ne na poveriocu, u smislu pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 3. Zakona o parničnom postupku; da tuženi u periodu od 22. decembra 2014. do 31. avgusta 2015. godine, a drugotuženi u periodu od 1. septembra 2015. do 17. februara 2017. godine, tužilji nisu obračunavali i isplaćivali naknadu troškova za ishranu u toku rada, niti regres za korišćenje godišnjeg odmora, pri čemu je za prvi od navedenih perioda utvrđeno posto janje solidarne odgovornosti tuženih.

Postupajući po žalbama tužen ih, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž1. 633/19 od 5. aprila 2019. godine, kojom je žalbe odbio i prvostepenu presudu u celini potvrdio.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da postoji solidarna obaveza tuženih za period do 1. septembra 2015. godine, jer tužilja nije zaključila novi ugovor o radu sa drugotuženim, već ankes ugovora o radu, po kome je nastavila da radi kod poslodavca sledbenika, a poslodavac sledbenik je preuzeo ne samo prava, već i obaveze poslodavca prethodnika koje su nastale iz ugovora o radu i radnog odnosa; da drugotuženi, u konkretnom slučaju, nije dokazao, u smislu člana 231. Zakona o parničnom postupku, da nije u obavezi da naknadi predmetna potraživanja koja su nastala do dana preuzimanja tužilje i opštih akata poslodavca prethodnika; da Protokolom nije određena struktura prenetih obaveza, odnosno njihova specifikacija, tj. nedostaje činjenica o tome da li su u ukupnim obavezama koje su prenete na drugotuženog i obaveze u vezi sa potraživanjima tužilje.

3.2. U Protokolu o usvajanju Informacije o sprovedenom postupku statusne promene „Ž.“ a.d. i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava od 24. juna 2016. godine je, pored ostalog, navedeno: da se usvaja Informacija o sprovedenom postupku statusne promene „Ž.“ a.d. i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava (tačka 1.); da se prihvata početno stanje u poslovnim knjigama na dan 10. avgust 2015. godine za AD ... „I.“, AD ... „S.“ a.d. Beograd, AD ... „S. V .“ i „Ž.“ a.d. posle izdvajanja, iskazano u zaključnim listovima i analitičkim evidencijama, izvedeno po postupku i dokumentima iz tačke 2. ovog Protokola, saglasno usvojenim prncipima i kriterijumima za alokaciju bilansnih pozicija u deobnom bilansu i zapisnički usaglašenih postupaka u razdvajanju računa kojima su implementirani registrovani kriterijumi i principi sa relevantnom dokumentacijom iz informacije (tačka 3.); da će, na osnovu ovog Protokola , Odbor direktora i Skupština „Ž .“ a.d. doneti odluku o usvajanju Informacij e o sprovedenom postupku statusne promene „Ž .“ a.d. i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava, koja će biti akt primopredaje bruto bilansa početnih stanja novoformiranih društava na dan 10. avgust 2015. godine, izvedenih zajedničkim usaglašavanjem između izdvojenih društava, u skladu sa tačkama 2. i 3. ovog Protokola, te da će ova odluka biti dostavljena društvima sticaocima (tačka 7.).

Informacija o sprovedenom postupku statusne promene „Ž.“ a.d. i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava, koja je usvojena Protokolom, sadrži odeljak pod nazivom „Implementacija registrovanih principa i kriterijuma za alokaciju bilansnih pozicija u deobnom bilansu kroz primenjene postupke na razdvajanju računa u izvođenju početnih stanja u poslovnim knjigama izdvojenih društava“. Kod grupe računa broj 40, čiji je naziv „dugoročna rezervisanja“, navedeno je da se rezervisanja za sudske sporove, odnosno sudske sporove u toku, prenose u početni bilans „Ž .“ a.d. posle izdvajanja.

Odbor direktora i Skupština privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd su 27. i 30. juna 2016. godine doneli o dluke kojima su usvoj eni Protokol, Informacij a i bruto bilans i početnih stanja novoformiranih društava na dan 10. avgust 2015. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je preduzetništvo slobodno, a može se ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije (član 83.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 , 54/09 , 32/13 i 75/14) (u daljem tekstu: ZOR), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca (član 147.); da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose (član 148.); da je poslodavac prethodnik dužan da o prenošenju ugovora o radu na poslodavca sledbenika pismenim putem obavesti zaposlene čiji se ugovor o radu prenosi, da ako zaposleni odbije prenos ugovora o radu ili se ne izjasni u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja obaveštenja iz stava 1. ovog člana, poslodavac prethodnik može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (član 149.); da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor (član 150.).

Odredbama Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11 i 83/14 – dr.zakon) (u daljem tekstu: ZPD), koji se primenjivao u konkretnom slučaju , bilo je propisano: da se statusnom promenom društvo (u daljem tekstu: društvo prenosilac) reorganizuje tako što na drugo društvo (u daljem tekstu: društvo sticalac) prenosi imovinu i obaveze, dok njegovi članovi u tom društvu stiču udele, odnosno akcije (član 483. stav 1.); da se društvo može podeliti tako što će deo svoje imovine i obaveza, pored ostalog, preneti na jedno ili više novoosnovanih društava (u daljem tekstu: izdvajanje uz osnivanje), s tim da društvo iz stava 1. ovog člana po sprovedenoj statusnoj promeni nastavlja da postoji (član 489. stav 1. tačka 1) i stav 2.); da radi sprovođenja statusne promene odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, priprema, pored ostalog, nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, kao i sve dokumente iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 490. stav 1. tačka 1)); da se ugovor o statusnoj promeni zaključuje ako u statusnoj promeni učestvuju dva ili više društava , da ugovor iz stava 1. ovog člana, pored ostalog, naročito sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca i njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu, da sastavni deo ugovora iz ovog člana čine - predlog odluke o izmenama i dopunama osnivačkog akta, odnosno statuta društva sticaoca, a ako statusnom promenom nastaje novo društvo predlog osnivačkog akta, kao i predlog statuta tog društva ako je ono akcionarsko društvo, deobni bilans društva prenosioca, u slučaju statusne promene podele ili izdvajanja, spisak članova društva prenosioca, sa navođenjem nominalne vrednosti njihovih udela, odnosno akcija u društvu sticaocu, kao i udela, odnosno akcija koje stiču u društvu sticaocu i spisak zaposlenih u društvu prenosiocu čiji se radni odnos nastavlja u društvu sticaocu (član 491. stav 1, stav 2. tačka 3) i stav 3.); da ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, usvaja plan podele, da plan podele iz stava 1. ovog člana sadrži naročito podatke iz člana 491. stav 2. ovog zakona, da sastavni deo plana podele iz stava 1. ovog člana čine akti i dokumenti iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 492. st. 1. – 3.); da nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele društvo objavljuje na svojoj internet stranici, ako je ima, i dostavlja registru privrednih subjekata radi objavljivanja na internet stranici tog registra najkasnije mesec dana pre dana održavanja sednice skupštine na kojoj se donosi odluka o statusnoj promeni, da nacrti iz stava 1. ovog člana moraju biti objavljeni neprekidno najmanje 60 dana od dana održavanja sednice skupštine na kojoj je doneta odluka o statusnoj promeni, a pristup tim nacrtima mora biti omogućen svim zainteresovanim licima bez obaveze identifikacije i bez naknade, da se objavljivanjem nacrta ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrta plana podele iz stava 1. ovog člana smatra da su i poverioci društva obavešteni o statusnoj promeni (član 495. st. 1, 2. i 6.); da odlukom o statusnoj promeni skupština odobrava plan podele koji je usvojio odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno (član 498. stav 1. tačka 1)); da plan podele stupa na snagu kada ga odlukom iz člana 498. ovog zakona odobri skupština društva koje sprovodi statusnu promenu, osim ako je tim planom predviđeno da stupa na snagu nekog kasnijeg datuma (član 499. stav 2.); da se registracija statusne promene vrši u skladu sa zakonom o registraciji u odnosu na društvo sticaoca i u odnosu na društvo prenosioca (član 504. stav 1).

Odredbama člana 505. ZPD bilo je propisano: da pravne posledice statusne promene nastupaju danom registracije statusne promene u skladu sa zakonom o registraciji i to - imovina i obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca, u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, a društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 1. tač. 1) i 2)); da ako se statusnom promenom društvo prenosilac gasi, nastupaju i sledeće pravne posledice - društvo prenosilac prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije, u zajamna potraživanja između društva prenosioca i društva sticaoca se gase, obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, i društvo sticalac postaje novi dužnik u pogledu tih obaveza, a ako postoji više društava sticalaca, svako od njih supsidijarno odgovara za obaveze koje su u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele prešle na ostala društva sticaoce do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 3. tač. 1) – 3)). Odredbom člana 506. stav 2. ZPD bilo je propisano da za obaveze društva prenosioca prestalog podelom koje ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se tumačenjem tog ugovora, odnosno plana može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti, solidarno odgovara svako društvo sticalac do iznosa razlike između vrednosti imovine koja je na to društvo preneta i obaveza koje je to društvo preuzelo.

Odredbama Zakona o računovodstvu („Službeni glasnik RS“, broj 62/13) bilo je propisano : da redovan godišnji finansijski izveštaj pravnih lica koja primenjuju Međunarodne standarde finansijskog izveštavanja, pored ostalog, obuhvata bilans stanja koji predstavlja pregled imovine, obaveza i kapitala pravnog lica na određeni dan ( člana 2. taka 7) podtačka 1)); da pravna lica i preduzetnici poslovne promene knjiže na računima propisanim kontnim okvirom, da kontni okvir i sadržinu računa u kontnom okviru propisuje ministar nadležan za poslove finansija – za privredna društva, zadruge i preduzetnike (član 13. st. 1. i 2. tačka 1)).

Pravilnikom o Kontnom okviru i sadržini računa u Kontnom okviru za privredna društva, zadruge i preduzetnike („Službeni glasnik RS“, broj 95/14) , koji je donet na osnovu člana 13. stav 2. tačka 1) Zakona o računovodstvu, bilo je propisano: da se odredbe ovog pravilnika odnose na pravna lica koja primenjuju Međunarodne računovodstvene standarde (u daljem tekstu: MRS), odnosno Međunarodne standarde finansijskog izveštavanja (u daljem tekstu: MSFI), pravna lica koja primenjuju Međunarodni standard finansijskog izveštavanja za mala i srednja pravna lica (u daljem tekstu: MSFI za MSP), kao i na mikro pravna lica u skladu sa Zakonom (član 1. stav 3.); da pravna lica i preduzetnici iskazuju stanje i promene imovine, kapitala i obaveza, rashode i prihode i utvrđuju rezultate poslovanja prema sadržini pojedinih računa u Kontnom okviru (član 2.); da se n a računima grupe 40 – Dugoročna rezervisanja iskazuju dugoročna rezervisanja za troškove i rizike koji se priznaju i vrednuju u skladu sa MRS 37 i drugim relevantnim MRS i računovodstvenom politikom, da se na računu 405 – Rezervisanja za troškove sudskih sporova, iskazuju rezervisanja po osnovu postojećih sudskih sporova koji se vode protiv pravnih lica i preduzetnika, a koje je potrebno iskazati u skladu sa MRS 37 i računovodstvenom politikom (član 29. st. 1. i 7.).

Međunarodnim računovodstvenim standardom MRS 37, čiji je prevod utvrđen rešenjem Ministra finasija Republike Srbije broj 401-00-896/2014-16 od 13. marta 2014. godine („Službeni glasnik RS“, broj 35/14), propisano je: da rezervisanje jeste obaveza koja je neizvesna u pogledu roka i iznosa , daobaveza jeste sadašnja obaveza preduzeća koja proizlazi iz prošlih događaja, za čije izmirenje se očekuje da će dovesti do odliva resursa koji sadrže ekonomske koristi iz preduzeća (tačka 10.); da se rezervisanja mogu razlikovati od drugih obaveza kao što su, na primer, obaveze prema dobavljačima i obračunate obaveze, jer je kod njih prisutna neizvesnost u pogledu roka nastanka ili iznosa budućih izdataka koji su potrebni za izmirenje (tačka 11 ).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom (član 228.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom, pre svega, ukazuje na proizvoljnost ocene parničnih sudova da podnosilac ustavne žalbe odgovara za novčane obaveze prema zaposlenima koje je preuzeo od poslodavca prethodnika, a koje su dospele u periodu pre izvršene statusne promene .

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitr erna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud ističe da je većinu ustavnopravnih pitanja, koja se i u ovom predmetu javljaju kao sporna, već raspravio u odlukama Už-10900/2017 od 24. decembra 2018. godine (u daljem tekstu: Odluka od 24. decembra 2018. godine) i Už-5028/2017 od 18. juna 2020. godine (u daljem tekstu: Odluka od 18. juna 2020. godine), donetim po ustavnim žalbama Akcionarskog društva ... „S.“ Beograd. Stoga će određene konstatacije i stavovi iz pomenut ih Odluk a, koji su od značaja za odlučivanje i u ovoj ustavnosudskoj stvari, na ovom mestu biti ponovljeni, uz neophodna prilagođavanja okolnostima konk retnog slučaja.

Podnosilac ustavne žalbe je osnovan u okviru statusne promene privrednog društva „Ž .“ a.d. Beograd, ovde prvotuženog, kojom prilikom su osnovana još dva privredna društva (AD ... „S.“ i AD ... „S. V .“). Reč je, dakle, o statusnoj promeni izdvajanja uz osnivanje, čija se specifičnost ogleda u tome što privredno društvo koje prolazi kroz statusnu promenu (društvo prenosilac) nastavlja da postoji, s tim da deo svoje imovine i obaveza prenosi na novoosnovana društva (društva sticaoci). Kada se, kao u konkretnom slučaju, radi o statusnoj promeni u kojoj učestvuje samo jedno privredno društvo, akt kojim se inicira takav postupak jeste plan podele društva, čiji nacrt kod akcionarskih društava poput „Ž.“ a.d. Beograd priprema odbor direktora, koji ga potom i usvaja. Skuština društva, u formi odluke, odobrava usvojeni plan podele društva. Taj dokument, pored ostalog, sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca, zatim njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu. Deo obavezne dokumentacije uz plan podele predstavlja i deobni bilans.

Odbor direktora privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd je u vezi planirane statusne promene izdvajanja uz osnivanje, 31. marta 2015. godine, usvojio nacrt plana podele, koji je, potom, njegova skupština, Odlukom od 11. maja 2015. godine, odobrila. Kao osnivač privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd, Vlada Republike Srbije je rešenjem od 2. jula 2015. godine dala saglasnost na navedenu odluku. Istog dana, Vlada Republike Srbije je donela odluke o osnivanju tri nova akcionarska društva, koja su nastala iz statusne promene privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd. Rešenje Vlade Republike Srbije od 2. jula 2015. godine, kao i tri odluke o osnivanju od istog datuma, objavljeni su u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 60/15. Statusna promena je nakon toga, tačnije 10. avgusta 2015. godine, registrovana kod Agencije za privredne registre (u daljem tekstu: APR), tako što su tri novoosnovana privredna društva, među njima i podnosilac ustavne žalbe, upisana u registar privrednih subjekata. U okviru realizacije plana podele, podnosilac ustavne žalbe je pristupio preuzimanju zaposlenih, pa je tako 1. septembra 2015. godine sa tužiljom zaključen aneks ugovora o radu, na osnovu kojeg je tužilja nastavi la da obavlja rad na istom radnom mestu kao kod privrednog društva „Ž .“ a.d. Beograd.

Suština obrazloženja osporenih presuda i u ovom ustavnosudskom predmetu ogleda se , pre svega, u stanovištu sudova da je zaključenjem aneksa ugovora o radu sa tužiljom, a ne ugovora o radu, podnosilac ustavne žalbe preuzeo ne samo prava, već i sve obaveze koje su nastale iz ugovora o radu i radnog odnosa kod prvotuženog, kao poslodavca prethodnika, iz čega proizlazi ne samo pasivna legitimacija podnosioca ustavne žalbe u predmetnoj pravnoj stvari, već i njegova obaveza da tuži lji isplati iznose naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, koje su dospel e u periodu pre izvršene statusne promene .

U presudama koj e su bil e predmet ustavnopravne analize u Odlu kama od 24. decembra 2018. i 18. juna 2020. godine, izneto je identično pravno stanovište, koje je, kao i u ovom predmetu, utemeljeno na odredbama ZOR kojima su regulisana prava zaposlenih kod promene poslodavca. Tim odredbama je utvrđena obaveza poslodavca sledbenika, koje svojstvo u konkretnom slučaju ima podnosilac ustavne žalbe, da od poslodavca prethodnika ( prvotuženi) preuzme opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca. Još jedna obaveza poslodavca sledbenika jeste da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor. Što se poslodavca prethodnika tiče, njegova obaveza je da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose, kao i da zaposlenog, čiji se ugovor o radu prenosi, pismenim putem obavesti o promeni poslodavca. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da preuzimanje obaveza poslodavca sledbenika od poslodavca prethodnika, u koje nesumnjivo spadaju i novčana potraživanja zaposlenih, nije izričito propisano odredbama ZOR.

Po shvatanju Ustavnog suda iznetom u Odlukama od 24. decembra 2018. i 18. juna 2020. godine, bez obzira na potrebe poslodavca sledbenika, njegova je dužnost da sva lica koja su zaposlena kod poslodavca prethodnika zadrži u radnom odnosu, preuzimanjem postojećih ugovora o radu. Prema tome, Ustavni sud i u ovom predmetu zaključuje da je, prima facie , ustavnopravno neprihvatljivo pravno stanovište da je zaključenjem aneksa ugovora o radu podnosilac ustavne žalbe prema tuži lji preuzeo i sve obaveze prvotuženog po osnovu radnog odnosa koje su nastale pre izvršene statusne promene, uključujući i neisplaćen e iznose naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, s obzirom na to da zaključenje aneksa predstavlja realizaciju zakonske obaveze podnosioca ustavne žalbe da tužilju zadrži u radnom odnosu.

Ustavni sud je u Odlukama od 24. decembra 2018. i 18. juna 2020. godine dalje konstatovao da odredbe ZOR jesu relevantne kod promene poslodavca koja je rezultat neke statusne promene, ali da je statusna promena institut kompanijskog prava, koji je regulisan odgovarajućim odredbama ZPD, dok se u odredbama ZOR pominje samo kao generički pojam. U vezi sa tim, Ustavni sud je uočio postojanje razlika između statusne promene kod koje dolazi do prestanka (gašenja) privrednog društva nad kojim se statusna promena sprovodi i one u kojoj to društvo nastavlja da egzistira.

ZPD, dakle, pravi jasnu razliku između pravnih posledica u navedena dva slučaja. Ustavni sud smatra da se osnovna razlika ogleda u tome što kod društva prenosioca koje se statusnom promenom gasi, tačnije koje prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije, sve njegove obaveze neizostavno prelaze na društva sticaoce (više njih ili samo jednog), bez obzira na to da li je njihov prenos uređen ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, ili je reč o obavezama koje tim dokumentom nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se njegovim tumačenjem može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti, u kom slučaju solidarno odgovara svako društvo sticalac do iznosa razlike između vrednosti imovine koja je na to društvo preneta i obaveza koje je to društvo preuzelo (član 506. stav 2. ZPD). Društva sticaoci su, dakle, kod ove vrste statusne promene ex lege sukcesori društva prenosioca po pitanju svih njegovih obaveza. Sa druge strane, kada je reč o statusnoj promeni u kojoj društvo prenosilac nastavlja da postoji, za prenos obaveza na društva sticaoce releventan je isključivo ugovor o statusnoj promeni, odnosno plan podele. Na društva sticaoce prelaze samo one obaveze društva prenosioca za koje je to određeno ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele. Pored toga, odredba člana 505. stav 1. tačka 2) ZPD propisuje da društvo sticalac solidarno odgovara sa društvom prenosiocem (koje i dalje postoji) za obaveze koje su po navedenom statusnom dokumentu ostale na strani društva prenosioca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno.

Prvotuženi, kao društvo prenosilac, nakon sprovedene statusne promene izdvajanja uz osnivanje, postoji i dalje kao pravni subjekt, pored tri novoosnovana privredna društva. Sastavni deo Odluke o statusnoj promeni od 11. maja 2015. godine jeste i Plan podele privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd ( Plan statusne promene broj 1930/2015-114-20). Plan podele (u daljem tekstu: Plan), osim označenja nominalne vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društva sticaoce, pri čemu je reč o jednakim vrednostima aktive i pasive za sv a društva stica oce, ne sadrži opis preuzetih obaveza, kao ni način na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti, već samo konstataciju da se na podnosioca ustavne žalbe prenose obaveze koje se odnose na imovinu i obavljanje delatnosti železničkog prevoza robe, bez jasne odrednice da li u te obaveze spadaju i novčana potraživanja zaposlenih koje je podnosilac ustavne žalbe preuzeo od privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd. Planom je za tu svrhu predviđeno zaključenje posebnog ugovora (odeljak V).

Kao u predmetima Už-10900/2017 i Už-5028/2017 , i u ovoj ustavnoj žalbi se ukazuje na činjenicu da je 24. juna 2016. godine između privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd i novoosnovanih privrednih društava zaključen Protokol kojim su sva četiri privredna društva prihvatila Informaciju o sprovedenom postupku statusne promene i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava (u daljem tekstu: Protokol), a kojom su, pored ostalog, u početni bilans privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd (posle izdvajanja) preneta rezervisanja za sudske sporove, odnosno sudske sporove koji su u toku.

Ustavni sud je u Odluci od 24. decembra 2018. godine konstatovao da je Protokol izveden kao dokaz u postupku pred prvostepenim sudom, ali da obrazloženje osporene revizijske presude ne sadrži nijednu konstataciju u vezi sa tim dokumentom i sadržinom Informacije koja je njime prihvaćena. Polazeći od toga da je Planom bilo predviđeno zaključenje posebnog ugovora koji će sadržati opis preuzetih obaveza, kao i način njihovog prenosa i realizacije, Ustavni sud je zaključio da je ocena pravne prirode (karaktera) Protokola, kao i Informacije koja je njime prihvaćena, bila od suštinske važnosti za ishod predmetnog postupka. Samim tim što Vrhovni kasacioni sud nije uzeo u obzir postojanje Protokola, uz ocenu svrhe njegovog zaključenja (da li taj dokument može imati karakter posebnog ugovora koji je Planom bio predviđen), kao i od kakvog je značaja činjenica da je isti nastao nakon što je postupak statusne promene okončan registrovanjem novoosnovanih društava kod APR, Ustavni sud je Odlukom od 24. decembra 2018. godine utvrdio povredu prava podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Presude koje su osporene u predmetu Už-5028/2017 sadržale su ocenu o pravnoj prirodi Protokola. Parnični sudovi su izneli stav da Protokol predstavlja interni akt zaključen između učesnika statusne promene – društva prenosioca i društva sticalaca, koji može biti od značaja samo kod izvršenja ili eventualnih regresnih zahteva između njih. Mišljenje Ustavnog suda bilo je da su parnični s udovi očito izgubili iz vida činjenicu da je za svrhu razvrgnuća aktive i pasive društva prenosioca, između njega i društva sticalaca, Planom bilo predviđeno zaključenje posebnog ugovora . Plan je , preko Odluke od 11. maja 2015. godine kojom je odobren, uz saglasnost osnivača Vlade Republike Srbije (rešenje od 2. jula 2015. godine), proizveo pravno dejstvo, jer je na osnovu njega došlo do osnivanja tri nova akcionarska društva i njihove registracije kod APR. Odredba o naknadnom zaključenju posebnog ugovora je deo Plana i zajedno sa njim proizvodi pravno dejstvo. Prema tome, pitanje da li je konkretna novčana obaveza prešla na podnosioca ustavne žalbe , kao društvo sticaoca , ili za nju i nakon izvršene statusne promene odgovara društvo prenosilac , predstavlja materij u koj u je, saglasno Planu, trebalo urediti posebnim ugovorom između učesni ka statusne promene , a ne aneksom ugovora o radu koji je podnosilac ustavne žalbe zaključio sa tužiocem, kako to i ovde rezonuju parnični sudovi.

Po shvatanju Suda iznetom u Odluci od 18. juna 2020. godine, od ključnog značaja je činjenica da Planom nije bila predviđen a posebna forma za zaključenje ugovora koji će sadržati opis preuzetih obaveza i način na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti, tako da učesnici statusne promene nisu bili ograničeni u pogledu izbora forme u kojoj će takav ugovor zaključiti. Protokolom je prihvaćena Informacija o sprovedenom postupku statusne promene i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava. Informacija se tiče sadržin e početnih bilans a stanja učesnika statusne promene, kako novoformiranih privrednih društava, tako i društva prenosioca , na dan kada je statusna promena registrovana – 10. avgust 2015. godine (tačka 7. Protokola). Polazeći od toga da bilans stanja predstavlja pregled imovine, obaveza i kapitala pravnog lica na određeni dan, a imajući u vidu da su Protokol potpisala ovlašćena lica svih učesnika statusne promene, Ustavni sud je u Odluci od 18. juna 2020. godine zaključ io da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište parničnih sudova po kome Protokol predstavlja interni akt koji proizvodi pravna dejstva samo u odnosu između učesnika statusne promene, ne i prema trećim licima.

Za razliku od napred iznetog, parnični sudovi u osporenim presudama ne isključuju Protokol kao ispravu kojom podnosilac ustavne žalbe može dokazivati činjenice koje sprečavaju ostvarivanje prava tužilje iz perioda pre izvršene statusne promene. Međutim, parnični sudovi nisu stekli uverenje u istinistost tvrdnje da su rezervisanjima za sudske sporove, koja su Protokolom preneta u početni bilans pr votuženog (posle izdvajanja), obuhvaćene i naknade koje se tužbom potražuju, jer Protokolom nije određena struktura prenetih obaveza, odnosno njihova specifikacija.

Ustavni sud konstatuje da su rezervisanja institut koj i je pr opisan Međunarodni m računovodstveni m standard om MRS 37 . U vreme zaključenja Protokola, p rivredna društva koja u finansijskom izveštavanju (računovodstvu) primenjuju standard MRS 37 , prikaz stanja imovine, kapitala i obaveza, rashoda i prihod a i rezultat a poslovanja , vršila su na osnovu Pravilnika o Kontnom okviru i sadržini računa u Kontnom okviru za privredna društva, zadruge i preduzetnike. U članu 29. tog pravilnika bili su navedeni računi iz grupe 40 – Dugoročna rezervisanja , kojima su se iskaz ivala dugoročna rezervisanja za troškove i rizike koji se priznaju i vrednuju u skladu sa MRS 37 i drugim relevantnim MRS i računovodstvenom politikom , a u okviru te grupe, kao osnovni račun 405, bila su rezervisanja po osnovu postojećih sudskih sporova koji se vode protiv pravnih lica i preduzetnika, a koje je potrebno iskazati u skladu sa MRS 37 i računovodstvenom politikom. Polazeći od toga da su rezervisanja u MRS 37 definisana kao obaveze koj e su neizvesn e u pogledu roka nastanka , pri čemu se, po shvatanju Suda, pojam nastanka kod rezervisanja za sudske sporove može dovesti u vezu isključivo sa momentom kada obaveza postaje izvršna ( jer je reč o obavezi koja je utužen a), ili iznosa budućih izdataka koji su potrebni za izmirenje, dok obaveza podrazumeva sadašnj u obavez u preduzeća koja proizlazi iz prošlih događaja, za čije izmirenje se očekuje da će dovesti do odliva resursa koji sadrže ekonomske koristi iz preduzeća , Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište parničnih sudova po kome se Protokolom ne dokazuje tvrdnja da su novčana potraživanja zaposlenih kod prvotuženog, iz period a pre izvršene statusne promene, a povodom kojih su zaposleni pokrenuli sudske sporove, preneta u početni bilans prvotuženog, kao društva prenosioca. Podnosilac tok om parničnog postupka, a i kasnije u ustavnoj žalb i, ukazuje da su u Protokolu, tačnije, u Informaciji koja je njime usvojena, navedena potraživanja sadržana u grupi računa 40 – Dugoročna rezervisanja , i to u okviru osnovnog računa na kome se knjiže rezervisanja po osnovu sudskih sporova. Dakle, ukoliko su neizmirene obaveze prema zaposlenima iz perioda pre statusne promene u Protokol u predstavljene kao rezervisanja, odnosno, kao obaveze čiji su rok nastanka i visina neizvesni, u smislu tačke 10. MRS 37, Ustavni sud zaključuje da iste nisu mogle specificirano biti označene u Protokolu, tačnije, u Informaciji koja je njime usvojena, a na čemu insistiraju parnični sudovi. S druge strane, činjenica da u vreme zaključenja Protokola predmetni spor još uvek nije bio pokrenut ( Pravilnik o Kontnom okviru i sadržini računa u Kontnom okviru za privredna društva, zadruge i preduzetnike u članu 29. predviđa samo r ezervisanja po osnovu postojećih sudskih sporova koji se vode protiv pravnih lica i preduzetnika), nije od posebnog uticaja, jer prema činjenicama i okolnostima konkretnog slučaja, prvotuženi od 1. januara 2006. godine nije iskazivao vrednost naknade troškova za ishranu u toku rada, niti vrednost regresa za korišćenje godišnjeg odmora, bilo nominalno, bilo određenim procentom u odnosu na utvrđenu vrednost radnog časa. Dakle, potraživanja tužilje, u okolnostima konkretnog slučaja, treba posmatrati kao posledic u prošlih događaja, u smislu tačke 10. MRS 37 , za čije izmirenje se u vreme zaključenja Protokola moglo oček ivati da će dovesti do odliva resursa koji sadrže ekonomske koristi iz preduzeća , ukoliko dođe do utuženja .

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporen om presud om Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 633/19 od 5. aprila 2019. godine i stavovima od drugog do četvrtog izreke presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 2675/17 od 19. novembra 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , zbog čega je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odluč ujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 633/19 od 5. aprila 2019. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv drugog, trećeg i četvrtog stava izreke presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 2675/17 od 19. novembra 2018. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi slobode preduzetništva iz člana 83. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica povrede prava .

U vezi sa zahtevom za proširenje dejstva ove odluke na ostale sudske predmete u kojima se podnosilac ustavne žalbe nalazi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud ukazuje da pravno dejstvo svoje odluke može proširiti samo na učesnike postupka u kome je donet akt koji je bi o predmet ustavnosudske kontrole, ukoliko ustavnu žalbu nisu podneli, a nalaze se u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji sa podnosiocem ustavne žalbe .

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi u delu koji se tiče samostalne obaveze podnosioca ustavne žalbe na isplatu predmetnih potraživanja, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće:

- da je sadržina ustavne žalbe gotovo identična sadržini ustavne žalbe koju je podnelo Akcionarsko društvo za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd, a povodom koje je Ustavni sud formirao predmet Už-4636/2019;

- da su osporene presude, razlozi na kojima se te presude zasnivaju, kao i obrazloženja zauzetih pravnih stavova i ocena, takođe bitno slični.

8. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, polazeći od razloga iznetih u obrazloženju R ešenja Už-4636/2019 od 3. juna 2020. godine, koje je takođe objavljeno na internet stranici Suda, i ovu ustavnu žalbu u navedenom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke .

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava o odgovornosti poslodavca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti