Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko 14 godina. Nalaže se ponavljanje žalbenog postupka i dosuđuje naknada štete od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2430/10 od 23. septembra 2010. godine , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3679/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Novom Sadu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja O dluke Ustavnog suda, ponovi postupak po žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3679/05 od 15. januara 2007. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, je 20. decembra 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2430/10 od 23. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo , zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3679/05.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Opštinski sud u Novom Sadu delimičmo usvojio tužbeni zahtev podnosioca i obavezao tuženog da podnosiocu isplati iznos od 917.063,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. januara 2007. godine pa do isplate, a odbio je deo tužbenog zahteva preko dosuđenog pa do traženog iznosa od 2.272.464,31 dinara; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu odbijena žalba podnosioca, a delimično usvojena žalba tuženog i preinačena prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev podnosioca preko iznosa od 395.652,26 dinara pa do obavezanog iznosa od 917.063,95 dinara; da podnosilac smatra da mu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja, jer bi u protivnom bilo zaobiđeno načelo legaliteta; da je nalazom veštaka utvrđeno da dug tuženog prema tužiocu iznosi upravo onako kako je opredeljen tužbenim zahtevom; da je postupak pred sudovima trajao više od 14 godina, bez ikakvog doprinosa i krivice podnosioca.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su mu osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređena prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo , zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, utvrd i da mu je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3679/05 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i da mu u tvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3679/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 23. avgusta 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih G. P, Z. P. i T. S , radi isplate duga. Predmet je zaveden pod brojem P. 4877/96.

Tužba je dostavljena tuženom trećeg reda 22. oktob ra 1996. godine.

Postupajući sudija je 6. novembra 1996. godine doneo rešenje P. 4877/96, kojim je naložio punomoćniku t užioca da dostavi tačnu adresu tuženog prvog reda , s obzirom na to da mu tužba nije mogla biti dostavljena na označenu adresu.

Tužilac je podneskom od 11. decembra 1996. godine dostavio adresu tuženog prvog reda.

Postupajući sudija je 7. oktobra 1997. godine doneo rešenje P. 4877/96, kojim je naložio punomoćniku tužioca da dostavi tačnu adresu za tuženu drugog reda , s obzirom na to da joj tužba nije mogla biti dostavljena na označenu adresu.

Tužilac je podneskom od 18. novembra 1997. godine dostavio tačnu adresu tužene drugog reda.

Tužba je dostavljena tuženoj drugog reda 25. novemb ra 1997. godine, a tuženom prvog reda 25. decembra 1997. godine.

Postupajući sudija je dostavnom naredbom od 9. marta 2001 . godine zakazao prvo ročište za glavnu raspravu za 23. maj 2001. godine.

U toku postupka pred Opštinskim sudom u Novom Sadu zakazano je ukupno šest ročišta za glavnu raspravu (23. maja i 8. novembra 2001. godine , 19. marta i 27. septembra 2002. godine, 22. januara i 12. maja 2003. godine). Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 23. maj i 8. novembar 2001. godine i 19. mart 2002. godine nisu održana, jer tuženom prvog reda nije mogao biti uručen poziv zbog netačne adrese; ročište zakazano za 22. januar 2003. godine nije održano na molbu tužioca.

Tužilac je podneskom od 11. juna 2001. godine povukao tužbu u odnosu na tužene Z. P. i T. S.

Postupajući sudija je 16. novembra 2001. godine doneo rešenje P. 4877/96, kojim je naložio punomoćniku tužioca da dostavi tačnu adresu za tuženog prvog reda.

Tužilac je podneskom od 12. decembra 2001. godine dostavio adresu tuženog prvog reda.

Postupajući sudija je dopisom od 20. marta 2002. godine zatražio od Ministarstva unutrašnjih poslova da dostavi sudu tačnu adresu tuženog.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je dopisom od 14. maja 2002. godine dostavilo sudu tačnu adresu tuženog.

Opštinski sud u Novom Sadu je 12. maja 2003. godine doneo rešenje P. 4877/96, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, te je odredio da će postupak biti nastavljen na predlog parničnih stranaka.

Tužilac je podneskom od 15. septembra 2003. godine predložio da se nastavi parnični postupak.

Tužilac je podneskom od 16. oktobra 2003. godine prihvatio priznanje tužbenog zahteva dato od strane tuženog na ročištu za glavnu raspravu održanom 12. maja 2003. godine.

Opštinski sud u Novom Sadu je 30. decembra 2003. godine doneo rešenje P. 4877/96, kojim je odredio nastavak parničnog postupka u ovoj pravnoj stvari. Predmet je dobio novi broj P. 10202/03.

Opštinski sud u Novom Sadu je 30. decembra 2003. godine doneo presudu na osnovu priznanja P. 10202/03, kojom je obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 47.760,84 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. avgusta 1996. godine, kao dana utuženja, pa do isplate.

Okružni sud u Novom Sadu je 31. marta 2004. godine, odlučujući o žalbi tuženog, doneo rešenje Gž. 1396/04, kojim je uvažio žalbu tuženog, ukinuo presudu na osnovu priznanja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 10202/03 od 30. decembra 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu predmet je dobio novi broj P. 3535/04 i zakazano je ukupno pet ročišta za glavnu raspravu ( 9. septembra 2004. godine, 24. februara 2005. godine , 17. marta i 22. maja 2006. godine i 15. januara 2007. godine ).

Opštinski sud u Novom Sadu je 9. septembra 2004. godine, na predlog tužioca, odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju koje se odnosi na način utvrđivanja visine potraživanja tužioca.

Tužilac je podneskom od 23. septembra 2004. godine predložio da se nastavi parnični postupak.

Opštinski sud u Novom Sadu je na ročištu održanom 24. februara 2005. godine doneo rešenje da se nastavi parnični postupak. Predmet je dobio novi broj P. 3679/05. Sud je na istom ročištu, na predlog parničnih stranaka, doneo rešenje P. 3679/05, kojim je odredio zastoj postupka u ovoj pravnoj stvari.

Tužilac je podneskom od 1. decembra 2005. godine zatražio da se nastavi parnični postupak.

Opštinski sud u Novom Sadu je na ročištu održanom 17. marta 2006. godine doneo rešenje da se nastavi parnični postupak. Sud je na istom ročištu odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je 22. maja 2006. godine dostavio sudu pisani nalaz i mišljenje.

Opštinski sud u Novom u Sadu je 31. avgusta 2006. godine doneo rešenje P. 3679/05, kojim je odredio zastoj postupka u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da je pred Vrhovnim sudom Srbije pokrenut postupak radi rešavanj a spornog pravnog pitanja u predmetima u kojima se kao tužilac pojavljuje SZRU „Tehničar“.

Opštinski sud u Novom Sadu je 15. januara 2007. godine doneo presudu P. 3679/05, kojom je u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 917.063,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. januara 2007. godine do isplate, a odbio zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa pa do traženog iznosa od 2.272.464,31 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 22. maja 2006. godine pa do isplate, a u stavu drugom izreke odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su tužilac i tuženi 25. juna 1991. godine zaključili ugovor o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja; da je tuženi na ime dobijenog nenamenskog zajma vršio otplatu zajma u mesečnim ratama i to 8. jula 1991. godine 8.353,00 dinara (475,95 DM), 13. avgusta 1991. godine 8.333,00 dinara (363,09 DM); 18. septembra 1991. godine 8.333,00 dinara (286,36 DM), 18. oktobra 1991. godine 8.333,00 dinara (226,44 DM), 25. novembra 1991. godine 8.333,00 dinara (172,88 DM ), 3. januara 1992. godine 17.048,60 dinara (224,32 DM), 27. januara 1992. godine 8.416,50 dinara (73,19 DM), 25. februara 1992. godine 833,00 dinara (6,17 DM), 20. aprila 1992. godine 9.253,00 dinara (22,57 DM), 7. maja 1992. godine 833,00 dinara (1,63 DM), 15. avgusta 1992. godine 2.040,00 dinara (7,29 DM), 7. septembra 1992. godine 1.450,00 dinara (5 DM) i 12. novembra 1992. godine 1.900,00 dinara (3,17 DM); da je 1. jula 1992. godine izvršena denominacija za jednu nulu, nakon čega je usledila uplata od strane tuženog i to 19. jula 1992. godine 300,00 dinara (1,57 DM), 14. avgusta 1992. godine 300,00 dinara (0,98 DM), 15. septembra 1992. godine 300,00 dinara (1,03 DM), 15. oktobra 1992. godine 300,00 dinara (0,71 DM), 16. novembra 1992. godine 300,00 dinara (0,40 DM), 15. decembra 1992. godine 300,00 dinara (0,22 DM), 20. januara 1993. godine 300,00 dinara (0,10 DM), 16. marta 1993. godine 300,00 dinara (0,01 DM) i 16. aprila, 17. maja i 19. juna 1993. godine od po 300,00 dinara (0 DM); da je prema navedenom tuženi izmirivao nominalne obaveze, a nakon poslednje isplate izvršene 10. juna 1993. godine, došlo je do knjigovodstvenog nestanka glavnog duga u nominalnom iznosu; da je na dan uplate depozita 24. juna 1991. godine vrednost depozita iskazana u DM kao konvert ibilnoj valuti, prema tržišnom kursu DM, iznosila 6.191,95 DM, da je vrednost kredita (na dan odobravanja kredita 25. juna 1991. godine) iznosila 30.864,20 DM, a osiguranja 370,37 DM; da je ukupna vrednost otplata koje je tuženi izvršio na dan 11. avgusta 1993. godine iznosila 1.870,22 DM, prema tržišnom kursu DM za svaku pojedinačnu uplatu na dan uplate; da je na dan poslednje uplate 11. avgusta 1993. godine dug tuženog iznosio 22.431,66 DM, odnosno 11.469,12 evra (1 evro je iznosio 1,95583 DM), što iskazano prema zvaničnom kupovnom kursu prema vrednostima na dan presuđenja u ovoj pravnoj stvari iznosi 917.063,95 dinara, koliko iznosi i stvarni dug tuženog; da je sud smatrao da se jedino konvertovanjem svih međusobnih davanja u DM kao čvrstu valutu u uslovima hiperinflacije, može uspostaviti ravnoteža u međusobnim davanjima, tj. ispoštovati načelo ekvivalentnosti međusobnih davanja; da je sud smatrao tužbeni zahtev tužioca osnovanim do visine dosuđenog iznosa, s obzirom na to da je u toku postupka utvrdio da je narušen princip ekvivalentnosti međusobnih davanja na štetu tužioca; da se u konkretnom slučaju ima primeniti odredba člana 15. Zakona o obligacionim odnosima, iako tuženi nije svojim ponašanjem narušio načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, jer nije zadocnio sa ispunjenjem obaveze, s obzirom na to da se za nastalu situaciju krivica ne nalazi ni na strani tužioca, koji je postupao saglasno načelu poštenja i ekvivalentnosti uzajamnih davanja; da je sud odbio tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa, jer tužilac može zahtevati isplatu dinarske protivvrednosti deviznog kursa iskazano isključivo prema vrednostima na dan presuđenja, a ne i pre toga, kao i zakonsku zateznu kamatu od presuđenja pa do isplate, s obzirom na to da tuženi pada u docnju danom utvrđivanja visine njegovog duga, a to je dan donošenja pre sude.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 23. septembra 2010. godine, odlučujući o žalbi tuženog, doneo osporenu presudu Gž. 2430/10, kojom je odbio ž albu tužioca, a delimično usvojio žalbu tuženog i preinačio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3679/05 od 15. januara 2007. godine u usvajajućem delu odluke, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca preko iznosa glavnice od 395.652,26 dinara pa do obavezanog iznosa od 917.063,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. januara 2007. godine pa do isplate, a potvrdio prvostepenu presudu u preostalom delu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da sud nalazi da je pogrešna primena materij alnog prava rezultirala nepravilnim zaključkom o visine obaveze tuženog; da su, u konkretnom slučaju, obaveze obe parnične stranke bile određene u dinarima, pa su, na osnovu odredbe člana 394. Zakona o obligacionim odnosima, one u domaćoj valuti jedino i mogle biti ispunjene; da je tuženi zaključno sa 11. avgustom 1993. godine, kada je isplatio 26 od ukupno 60 rata, uredno izmirivao ugovorom preuzetu obavezu, bez protivljenja tužioca; da se tužilac, u uslovima visoke inflacije, nije koristio pravom na raskid ugovora z bog promenjenih okolnosti (čl. 133. do 135. Zakona o obligacionim odnosima) ili zbog nemogućnosti ispunjenja (član 137. stav 2. navedenog zakona), kao i da je tužilac propustio da se koristi pravom na raskid ugovora, iako je izostala uplata dve uzastopne rate; da s obzirom na to da tužilac nije tražio raskid ugovora, nije bilo mesta primeni regulative iz člana 132, u vezi sa članom 15. Zakona o obligacionim odnosima, kojom se prvostepeni sud, bez sumnje, rukovodio uspostavljajući ekvivalenciju međusobnih davanja stranaka; da je, naime, prvostepeni sud svodio na čvrstu valutu prestacije obe stranke u momentu ispunjenja pojedinačnih obaveza, pa je nakon prebijanja tako dobijenih iznosa , dobijenu razliku u čvrstoj valuti konvertovao u dinarsku protivvrednost na dan presuđenja i taj iznos dosudio tužiocu; da među strankama nije sporno da se zbog hiperinflacije preostali dug tužene ne može iskazati u novim dinarima, pa je za predmetni spor relevantna materijalno-pravna regulativa sadržana u odredbi člana 137. stav 2, u vezi sa članom 15. Zakona o obligacionim odnosima; da je sud stanovišta da je kod ugovora koji je za predmet imao obaveze izražene u domaćoj valuti, polazište za obračun neisplaćenog čvrsta valuta; da, međutim, kako ugovor nikada nije raskinut i nema preobražaja prava nastalih saglasnošću volja ugovornih strana, a tužilac je primao uplate do 11. avgusta 1993. godine bez ikakvih primedbi, visina neizmirene obaveze predstavlja razliku između iznosa datog zajma i zbira neisplaćenih rata i datog depozita, sve iskazano u čvrstoj valuti; da je, u konkretnom slučaju, tužilac isplatio tuženom ukupno 26 rata i preostao mu je za isplatu iznos u protivvrednosti od 34 rate od po 475,95 DM, što ukupno iznosi 16.182,03 DM; da kada se od ovako dobijenog iznosa oduzme uplata depozita u iznosu od 6.191,95 DM i uplata na ime osiguranja u iznosu od 370,37 DM, potraživanje tužioca iznosi 9.619,98 DM, odnosno 4.933,32 evra; da je na dan donošenja prvostepene odluke 15. januara 2007. godine vrednost jednog evra iznosila 80,20 dinara, te je osnovano potraživanje tužioca, preračunato u domaću valutu, u iznosu od 395.652,26 dinara; da je ovakvim obračunom uspostavljena narušena ekvivalencija međusobnih davanja usled dejstva hiperinflacij e, pa je imajući u vidu sve izneto Apelacioni sud doneo odluku kao u izreci.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 2. novembra 2010. godine doneo rešenje Gž. 2430/10, kojim je ispravio presudu tog suda Gž. 2430/10 od „23. oktobra 2010. godine“ i to tako što u zaglavlju i u uvodu presude umesto „23. oktobra 2020. godine“ stoji „23. septembra 2010. godine“.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1.); da kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje šta drugo (član 394.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je u analazi konkretnog pravnog slučaja pošao od odredbe člana 394. ZOO kojom je propisano da kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje šta drugo. Dakle, ZOO se u principu opredelio za načelo monetarnog nominalizma, a ne valorizma.

Međutim, načelo monetarnog nominalizma nema apsolutni karakter, s obzirom na to da postoje i druga načela obligacionog prava, koje takođe treba poštovati. Naime, u uslovima visoke inflacije može doći do obezvređivanja novčanog potraživanja poverioca do te mere da je ugroženo osnovno načelo obligacionog odnosa, a to je jednaka vrednost uzajamnih davanja. Dakle, u uslovima enornmne inflacije načelo monetarnog nominalizma se sukobljava sa načelom jednake vrednosti davanja u obligacionim odnosima, ali i sa načelom pravičnosti. Da bi se uspostavila ravnoteža jednakih vrednosti uzajamnih davanja između poverioca i dužnika, kao i radi ostvarenja načela pravičnosti, poveriocu se priznaje pravo na valorizaciju novčanog potraživanja. Naime, plaćanje nominalnog iznosa duga u uslovima hiperinflacije ne oslobađa tuženog obaveze da isplata mora predstavljati i ekvivalent stvarne vrednosti njegovog duga prema tužiocu. Devizna valorizacija od nastanka do izmirenja obaveze obezbeđuje u konkretnom slučaju primenu načela jednakih vrednosti uzjamnih davanja u smislu člana 15. ZOO.

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Novom Sadu je smatrao da se tužilac nije koris tio pravom na raskid ugovora, te da stoga nema mesta restituciji kao građanskopravnoj sankciji prema članu 132. ZOO.

Ovakav stav Apelacionog suda u Novom Sadu Ustavni sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim. Naime, po oceni Ustavnog suda, činjenica što tužilac nije tražio raskid ugovora, ne može se u uslovima hiperinflacije pripisati u krivicu tužiocu, niti ovo može biti osnov za oslobođenje tuženog od obaveze stvarne naknade, odnosno od obaveze uspostavljanja ravnoteže jednakih vrednosti uzajamnih davanja. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, u delu u kome je delimično usvojena žalba tuženog i preinačena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3679/05 od 15. januara 2007. godine, rezultat ustavnopravno neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe ( Ustavni sud je isti pravni stav zauzeo u Odluci Už-3736/2010 od 12. jula 2012. godine).

Pri tome, Ustavni sud smatra neosnovanim navod podnosioca ustavne žalba da mu pripada i pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja. U konkretnom slučaju, tuženi je vratio zajam podnosiocu pre padanja u docnju u nominalnom novčanom iznosu u tadašnjim dinarima. Stoga se ne može smatrati da je tuženi bio u docnji pre presuđenja, s obzirom na to da tuženi pada u docnju danom utvrđivanja visine njegovog duga, a to je dan donošenja presude.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2430/10 od 23. septembra 2010. godine , u delu u kome je delimično usvojena žalba tuženog i preinačena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3679/05 od 15. januara 2007. godine u usvajajućem delu odluke, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 23. avgusta 1996. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2430/10 od 23. septembra 2010. godine . Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao 14 godina i jedan mesec, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar bila činjenično i pravno složena. Najpre, u toku parničnog postupka se, kao sporno, postavilo pitanje metodologije obračuna duga, te je parnični postupak više puta bio u prekidu, odnosno u zastoju. Naime, parnični postupak je bio u prekidu od 12. maja pa do 30. decembra 2003. godine i od 9. septembra 2004. godine pa do 24. februara 2005. godine, a u zastoju od 24. februara 2005. godine pa do 17. marta 2006. godine i od 31. avgusta 2006. godine pa do 15. januara 2007. godine. Takođe, ni jedno ročište za glavnu raspravu zakazano u periodu od 23. maja 2001. godine pa do 19. marta 2002. godine nije održano, jer tuženi prvog reda nij e obavestio sud o promeni boravišta, te mu poziv za ročište nije mogao biti uručen.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je oceni da je podnosilac, kao tužilac, u izvesnoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, podnosilac ustavne žalbe u tužbi nije naveo tačne adrese tuženih. Stoga je parnica, u konkretnom slučaju, počela da teče tek 25. decembra 1997. godine, odnosno nakon jedne godine i četiri meseca od podnošenja tužbe, kada je tužba dostavljena svim tuženim.

Ocenjujući postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku, Ust avni sud je našao da je nedolotvorno postupanje sudova prevashodni razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Naime, iako su još 25. decembra 1997. godine bile ispunjene procesne pretpostavke za zakazivanje ročišta za glavnu raspravu, prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano tek za 23. maj 2001. godine, odnosno nakon skoro tri i po godine. Takođe, drugostepeni sud je odlučio o žalbi izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3679/05 od 15. januara 2007. godine tek nakon tri godine i sedam meseci od dana podnošenja žalbe.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3679/05 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je i u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge kojima bi potkrepio svoju tvrdnju o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. sta v 2. Ustava. Stoga je Sud u tom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u trećem delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu da je povreda Ustavom zajemčenog prava podnosioca ustavne žalbe takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njega u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se štetne posledice utvrđene povrede prava otklone tako što će Apelacioni sud u Novom Sadu, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke , ponoviti postupak po žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3679/05 od 15. januara 2007. godine.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, objektivne teškoće ko je su doprinele produžavanju parničnog postupka , kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe dugom trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08 - ispravka i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti