Povreda prava na suđenje u razumnom roku i naknada nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina, i dosudio naknadu nematerijalne štete. Glavni razlog za dugo trajanje postupka bila je neefikasnost prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Nedeljkovića iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Nedeljkovića i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 4816/08.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba Dragana Nedeljkovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2682/10 od 21. juna 2011.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Nedeljković iz Kraljeva je 2 8. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika – advokata Žarka Vujovića iz Niša, izjavio ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 3. izreke zbog povrede prava na „delotvorno pravno sredstvo“ zajemčenog odredbama člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke. Podnosilac se istovremeno pozvao i na povredu prava iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, budući da je osporeni postupak do donošenja drugostepene presude kojom je taj postupak pravnosnažno okončan trajao sedam godina. Takođe tvrdi da mu je drugostepenom presudom povređeno pravo na pravno sredstvo. Imajući u vidu navedeno, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, kao i da mu se odredi naknada nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Nišu P. 4816/08 i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 18. oktobra 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane - Vojna Pošta 1097 Niš, radi vraćanja stvari i isplate naknade.

Pred Opštinskim sudom u Nišu, a do donošenja presude tog suda P. 6320/04 od 16. januara 2008. godine, zakazano je ukupno 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 13 održano, na kojima je sproveden dokazni postupak finansijskim veštačenjem koje je dopunjeno i saslušanjem veštaka, tužioca (tri puta) i tri svedoka. Ostalih šest ročišta nije održan o, i to četiri bez krivice tužioca i dva na zahtev punomoćnika tužioca.

Okružni sud u Nišu je rešenjem Gž. 2789/08 od 22. jula 2008. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Nišu P. 6320/04 od 16. januara 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepeni sudom zakazano je ukupno 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je osam održan o, i na kojima je sproveden dokazni postupak finansijskim veštačenjem koje je dopunjeno i saslušanjem tužioca. Ostala četiri ročišta nisu održana, uglavnom zbog neuredne dostave poziva tuženoj.

Presudom Opštinskog suda u Nišu P. 4816/08 od 2. oktobra 2009. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezana tužena da tužiocu plati na ime naknade za korišćenje pekare u Klini, za vremenski period od 5. aprila do 15. juna 1999. godine, iznos od 27.043,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, a za iznos preko dosuđenog do traženog iznosa od 29.151,20 dinara tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan. S tavom drugim, tač. 1. i 2. izreke prvostepene presud e, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da tužiocu v rati određene pokretne stvari , s tim što se tužena mo gla osloboditi ove obaveze isplatom iznosa od 4.500.000,00 dinara, zajedno sa zakonskom zatezno m kamatom, odnosno da na ime izgubljene dobiti za vremenski period od 1. jula 1999. godine do 31. decembra 2006. godine, plati iznos od 3.555.000,00 dinara, zajedno sa zakonskom zate znom kamatom. Stavom trećim izreke prvostepene presude, obavezana je tužena da tužiocu plati troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka, drugostepeni sud je otvorio glavnu raspravu i u periodu od tri meseca održao četiri ročišta, na kojima je sproveo dokazni postupak saslušanjem tužioca, veštaka i dva svedoka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2682/10 od 21. juna 2011. godine preinačena je ožalbena presuda Opštinskog suda u Nišu P. 4816/08 od 2. oktobra 2009. godine, u stavu prvom i stavu drugom, tačka 1. njene izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu plati na ime naknade za korišćenje pekare za period od 5. aprila do 15. juna 1999. godine 7.700,00, odnosno 14.575,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je odbijen zahtev tužioca za iznos preko ovog iznosa do traženog iznosa od 27.043,40 dinara , te je obavezana tužena da vrati tužiocu određene pokretne stvari, s tim što se tužena može osloboditi ove obaveze isplatom iznosa od 4.500.000,00 dinara, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke drugostepene presude odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom tačka 2. i stavu trećem izreke. Stavom trećim izreke drugostepene presude obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškova drugostepenog postupka.

4. Odredbama Ustava , na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Kako su odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih slob oda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka .

Ocenjujući osnovanost istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na parnični postupak koji je osporen , Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude kojom je ovaj postupak prav nosnažno okončan , proteklo skoro sedam godina.

Navedeno trajanje postupka izaziva sumnju da osporeni postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova, kao i značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavljala naročito složena činjenična i pravna pitanja, koja bi zahtevala dugotrajniji sudski postupak.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe ni je doprine o trajanju postupka, imajući u vidu da su se on i nj egov punomoćnik uglavnom uredno odazivali pozivima za ročišta za glavnu raspravu, osim u dva slučaja kada ročišta nisu održana na zahtev punomoćnika podnosioca ustavne žalbe. Takođe, predmet spora je bio značajan za podnosi oca, imajući u vidu da se radilo o potraživanju veće vrednosti.

Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Nišu . Naime, navedeni prvostepeni sud je doneo dve presude, od kojih je jedna ukinuta od strane Okružnog suda u Nišu, a druga je preinačena, i to nakon toga što je Apelacioni sud u Nišu morao da otvori raspravu i ponovo izvede dokaze koje je prvostepeni sud već izveo. Neefikasno i neažurno postupanje prvostepenog suda je došlo do izražaja u ovom postupku i zbog činjenice da je taj sud više puta izvodio iste dokaze (čak je četiri puta saslušao tužioca, da bi na kraju i drugostepeni sud izveo dokaz saslušanjem tužioca).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u po stupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 4816/08, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredb i člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje , a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i značaj raspravljanog prava za podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrp eo zbog neažurnog postupanja nadležnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Polazeći od navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da podnosilac osporenu drugostepenu presudu osporava isključivo u odnosu na odredbu člana 36. stav 2. Ustava.

U tom smislu, Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiva tvrdnja podnosioca da mu je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Naime, Ustavni sud je utvrdio da su podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njenih prava i na zakonu zasnovanih interesa, i to žalba drugostepenom sudu, kao redovno pravno sredstvo, koje je podnosi lac ustavne žalbe i iskoristi o. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog drugostepenog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da izjavljeno pravno sredstvo bude i usvojeno.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je rešio kao u tačk i 3. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46 tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i naknada nematerijalne štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti