Povreda prava na suđenje u razumnom roku uprkos doprinosu podnosioca

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak trajao devet godina i četiri meseca. Podnosiocu je, uzimajući u obzir i njegov doprinos odugovlačenju, dosuđena naknada nematerijalne štete od 200 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5332/2010
24.04.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Damjanca iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Damjanca i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3127/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Damjanac iz Niša podneo je Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koja je dopunjena mnogobrojnim podnescima, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3127/11, kao i zbog „etničke diskriminacije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3127/11, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je kao tužilac podneo 6. novembra 2003. godine tužbu tadašnjem Prvom opštinskom sudu u Beogradu, protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova, radi isplate na ime amortizacije za putničko vozilo, na ime zarade i na ime prevoza na relaciji Niš-Beograd.

Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 8961/03.

U toku parničnog postupka donete su dve prvostepene presude i jedna dopunska prvostepena presuda, jedno rešenje kojim se tužba smatra povučenom, jedno ukidajuće rešenje, tri drugostepena rešenja kojima se vraćaju spisi predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka i dve drugostepene presude.

Kako na ročište koje je zakazano za 13. mart 2006. godine nije pristupio tužilac, a uredno je pozvan, a zakonski zastupnik tužene nije hteo da se upusti u raspravljanje, to je Prvi opštinski sud u Beogradu doneo rešenje P. 8961/03 od 13. marta 2006. godine kojim se tužba smatra povučenom, a koje rešenje je ukinuto rešenjem Okružnog suda u Beogradu GžI. 4617/06 od 8. marta 2007. godine, jer nisu bili ispunjeni uslovi za donošenje navedenog procesnog rešenja.

Nakon toga, Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo prvu po redu presudu P. 3285/07 od 19. oktobra 2007. godine, kojom je odbijen u celosti tužbeni zahtev tužioca.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude zakazano je 13 ročišta, od kojih četiri nije održano: ročište zakazano za 29. mart 2005. godine nije održano zbog nove raspodele predmeta i izbora novih sudija; ročište zakazano za 31. maj 2005. godine nije održano, jer je Vrhovni sud Srbije tražio da se povodom izjavljenih zahteva za zaštitu zakonitosti tužioca koji su podneti direktno tome sudu , podnesci označeni kao zahtev za zaštitu zakonitosti dostave Republičkom javnom tužiocu i da se nakon toga spisi predmeta dostave Vrhovom sudu Srbije; ročište zakazano za 21. decembar 2005. godine nije održano, jer nisu pristupili tužilac niti tuženi, a nije bilo dokaza o urednoj dostavi poziva; ročište zakazano za 17. maj 2007. godine nije održano jer nije pristupio tužilac, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan i na kraju ročište zakazano 5. septembar 2007. godine nije održano zbog generalnog štrajka u pravosuđu.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude tužilac je u pet navrata neposredno i direktno podnosio podneske označene kao zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Srbije protiv Prvog opštinskog suda u Beogradu, zbog povrede ravnopravnosti građana. Povodom navedenih podnesaka tužioca označenih kao zahtev za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud Srbije je dopisima u četiti navrata vraćao navedene podneske tužioca Prvom opštinskom sudu tražeći da prvostepeni sud postupi u skladu za zakonskim odredbama koje propisuju postupak po ovom vanrednom pravnom sredstvu. Vrhovni sud Srbije je dopisom od 6. jula 2005. godine obavestio Prvi opštinski sud u Beogradu da nisu ispunjeni uslovi za ulaganje vanrednih pravnih sredstava, jer ni prvostepena odluka nije doneta. Nakon toga, tužilac je od Prvog opštinskog suda u Beogradu tražio da se njegov poslednji podnesak označen kao zahtev za zaštitu zakonitosti tretira kao običan podnesak.

Tužilac je protiv prve po redu presude izjavio žalbu 31. oktobra 2007. godine, koji je dopunjavana naknadnim podnescima četrnaest puta. U toku žalbenog postupka rešenjima Okružnog suda u Beogradu GžI. 5892/07 od 12. decembra 2007. godine i GžI. 584/08 od 9. jula 2008. godine predmet je vraćen na dopunu postupka prvostepenom sudu, jer dopune žalbe od 6. decembra 2007. godine , odnosno od 19. juna 2008. godine nisu dostavljene suprotnoj stranci na odgovor, dok je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu GžI. 939/10 od 10. februara 2010. godine predmet vraćen prvostepenom sudu radi ispravke presude, koja je ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2408/10 od 31. marta 2010. godine. Osporena žalbena prvostepena presuda je presudom Apelacionog suda u Beogradu GžI. 5380/10 od 19. januara 2011. godine delimično potvrđena a delimično ukinuta.

Nakon toga predmetu je dodeljen novi broj P. 3127/11.

Drugu po redu prvostepenu presudu P. 3127/11 od 23. maja 2011. godine doneo je Prvi osnovni sud u Beogradu, kojom je usvojen tužbeni zahtev u predmetnom delu. Do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je i održano dva ročišta za glavnu raspravu.

Zakonski zastupnik tužene je protiv navedene prvostepene presude 2. juna 2011. godine izjavio žalbu Apelacionom sudu u Beogradu.

Povodom žalbe tužene održana je rasprava pred drugostepenim sudom 7. maja 2012. godine, na kojoj je odlučeno da se zastane sa raspravom sve dok prvostepeni sud ne donose dopunsku presudu po zahtevu tužioca iz podneska od 10. juna 2011. godine. Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo dopunsku presudu P. 3127/11 od 8. juna 2012. godine i rasprava pred drugostepenim sudom je nastavljena 1. novembra 2012. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom GžI. 3916/12 od 21. februara 2013. godine usvojio žalbu tužene i preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužebni zahtev u predmetnom delu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na parnični postupak čije se trajanje osporava, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 6. novembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je postupak pravnosnažno okončan 21. februara 2013. godine , donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu GžI. 3916/12. Dakle , ukupno je trajao devet g odina i četiri meseca.

Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka trajanja postupka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, odnosno period od dana kada je podnosilac preuzeo parnicu.

U tom smislu, Ustavni sud nalazi da prethodno navedeno trajanje postupka već samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala obimniji dokazni postupak i da je odlučivanje o pravima iz radnog odnosa, odnosno o pravima u vezi sa radnim odnosom bilo od izuzetnog značaja za samog podnosioca ustavne žalbe u konkretnom postupku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe u ovom postupku, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, i pored nesumnjivog interesa da se spor okonča u razumnom roku, svojim postupanjem i ponašnjem u konkretnom postupku u značajnoj meri doprineo njegovom dugom trajanju. Ustavni sud ističe da je stranka koja se poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku dužna da pokaže ličnu ažurnost u preduzimanju procesnih radnji koje su za nju bitne, a prvenstveno da se uzdrže od onih radnji koje mogu očigledno i direktno dovesti do odugovlačenje postupka. Parnična radnja podnosioca ustavne žalbe koja je direktno uticala na odugovlačenje postupka jeste lično i direktno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Srbije u nekoliko navrata, i to u procesnoj situaciji kada ni prvostepena odluka u postupku nije doneta. Navedena radnja podnosioca ustavne žalbe najpre je dovela do neodržavanja ročišta zakazanog za 31. maj 2005. godine, jer je prvostepeni sud kome su vraćeni podnesci označeni kao zahtev za zaštitu zakonitosti treba lo da postupi po nalozima Vrhovnog suda Srbije, a što je podrazumevalo da se spisi predmeta dostave Republičkom javnom tužiocu, a zatim Vrhovnom sudu Srbije koji je samo običnim dopisom odlučio da iz spisa predmeta proizlazi da nema uslova za odlučivanje, jer ne postoji ni prvostepena odluka. Na kraju je i sam podnosilac ustavne žalbe tražio da se njegov zadnji podnesak označen kao ''zahtev za zaštitu zakonitosti'' tretira kao običan podnesak.

Takođe, treba napomeniti da je podnosilac žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3285/07 od 19. oktobra 2007. godine dopunjavao podnescima čak 14 puta, i to nakon isteka žalbenog roka. Rok za izjavljivanje žalbe protiv parnične odluke je prekluzivan rok, te se žalba i kao sve njene dopune mogu podnositi sudu do isteka žalbenog roka, a podnosilac ustavne žalbe je sve dopune žalbe protiv navedene presude podnosio sudu nakon isteka žalbenog roka. Stoga Ustavni sud nalazi da za vraćanje spisa predmeta u toku žalbenog postupka prvostepenom sudu na dopunu postupka u dva navrata, jer dopune žalbe nisu dostavljene suprotnoj strani na odgovor, podjednaku odgovornost snose sud , koji je doduše imao procesnu dužnost da dostavi dopune žalbe tuženoj , i sam podnosilac ustavne žalbe, jer je predmetne dopune žalbe podneo redovnom sudu nakon isteka žalbenog roka.

Ustavni sud je zaključio da je neefikasno postupanje nadležnih sudova, i to pre svega suda pred kojima je vođen prvostepeni postupak, takođe doprinelo njegovom neopravdano dugom trajanju. Pod neefikasnim postupanjem Ustavni sud prvenstveno podrazumeva činjenicu da četiri zakazana ročišta nisu održana isključivo zbog odgovornosti prvostepenog suda. Zatim prvostepeni sud je doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom iako za to nisu bili ispunjeni procesni uslovi, te je navedeno pogrešno postupanje nadležnog prvostepenog suda imalo za posledicu bespotrebno produženje ovog postupka. Dalje, u toku žalbenog postupka u kome se ispitivala zakonitost prve po redu presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3285/07 od 19. oktobra 2007. godine, drugostepeni sud je tri puta vraćao prvostepenom sudu spise predmeta na dopunu postupka, u dva slučaja zbog nedostavljanja dopune žalbe suprotnoj parničnoj stranci na odgovor, za šta podjednaku odgovornost snos e prvostepeni sud i sam podnosilac ustavne žalbe, a u trećem slučaju radi ispravke prvostepene presude , za šta je isključivo odgovoran prvostepeni sud. Na kraju, neefikasnost prvostepenog suda ogleda se u tome da je drugostepeni sud morao da zastane sa rasprav ljanjem po žalbi izjavljenoj protiv druge po redu prvostepene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3127/11 od 23. maja 2011. godine, jer prvostepeni sud nije odlučio o svim zahtevima podnosioca , što je imalo za posledicu da prvostepeni sud naknadno donosi dopunsku presudu čije je donošenje bi lo uslov nastavka postupka rasprave pred drugostepenim sudom po predmetnoj žalbi.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke, te je na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđivanje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i samo postupanje podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi sa navodima o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo na osnovu kog ličnog svojstva mu je povređeno navedeno načelo, niti je za to pružio odgovarajuće dokaze.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u ostalom delu, Ustavni sud ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da nakon i umesto nadležnih sudova, odnosno drugih državnih organa, sprovodi postupak i rešava sporne odnose, već samo da ispituje da li su nadležni organi pojedinačnim aktima koje su doneli i radnjama koje su preduzeli, a koji se ustavnom žalbom osporavaju, podnosiocu ustavne žalbe povredili ili uskratili označeno ustavno pravo ili slobodu. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i deo zahteva podnosioca o kome Ustavni sud treba da odluči, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u tom delu , zbog nenadležnosti da po njoj postupa i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku uprkos doprinosu podnosioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti