Odbacivanje ustavne žalbe zbog nastupanja zastarelosti prekršajnog gonjenja

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, navodeći da je drugostepena prekršajna presuda doneta pre nastupanja apsolutne zastarelosti. Datum donošenja odluke, a ne datum njene dostave strankama, relevantan je za računanje roka zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5336/2010
28.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoljuba Rosića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Dragoljuba Rosića izjavljena protiv presude Višeg prekršajnog suda u Beogradu Prž. 8804/10 od 10. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoljub Rosić iz Beograda je 17. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Đorđa Stefanovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude presude Višeg prekršajnog suda u Beogradu Prž. 8804/10 od 10. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan rešenjem Gradskog sudije za prekršaje Up. 80278/09 od 27. februara 2009. godine, izjavio je žalbu Višem prekršajnom sudu u Beogradu, koja je osporenom presudom odbijena kao neosnovana a prvostepeno rešenje je potvrđeno. Kako je dostavljanje osporene presude okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, izvršeno nakon nastupanja apsolutne zastarelosti prekršajnog gonjenja, to podnosilac ističe povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Naime, protiv njega je vođen prekršajni postupak zbog prekršaja koji je "navodno" izvršen dana 21. oktobra 2010. godine, pa je, shodno odredbi člana 76. stav 7. Zakona o prekršajima, ovaj postupak mogao biti vođen samo do 21. oktobra 2010. godine. Kako prema navedenoj odredbi zakona prekršajno gonjenje, u svakom slučaju zastareva u roku od dve godine od dana kada je prekršaj učinjen, to smatra da u ovom roku sud mora, ne samo doneti odluku kojom okončava postupak, već i i izraditi pismeni otpravak te odluke i isti dostaviti strankama. Osporena drugostepena odluka, iako doneta na nejavnoj sednici veća 10. maja 2010. godine, nije dostavljena okrivljenom do 22. oktobra 2010. godine, već je podnosiocu uručena 17. novembra 2010. godine, a njegovom braniocu 18. novembra 2010. godine, pa smatra da je nastupila apsolutna zastarelost prekršajnog gonjenja u ovoj pravnoj stvari. Podnosilac smatra da je sud po službenoj dužnosti morao odmah po nastupanju zastarelosti doneti rešenje kojim se obustavlja prekršajni postupak. Predlaže da Ustavni sud poništi kako prvostepenu, tako i drugostepenu osporenu odluku.

2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije, Ustavni sud je utvrdio: da je presuda Višeg prekršajnog suda u Beogradu Prž. 8804/10 od 10. maja 2010. godine kojom je odbijena kao neosnovana žalba okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, a rešenje Gradskog sudije za prekršaje grada Beograda Up. 80278/09 od 27. februara 2009. godine potvrđeno, doneta na nejavnoj sednici Veća održanoj 10. maja 2010. godine. Ova odluka uručena je okrivljenom 18. novembra 2010. godine.

4. Odredbama Zakona o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 116/08 i 111/09) propisano je: da se prekršajni postupak ne može pokrenuti ako protekne jedna godina od dana kada je prekršaj učinjen (član 76. stav 1.); da izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, za prekršaje iz oblasti carinskog, spoljnotrgovinskog, deviznog poslovanja, javnih prihoda i finansija, prometa roba i usluga, životne sredine i vazdušnog saobraćaja može se posebnim zakonom propisati duži rok zastarelosti gonjenja (član 76. stav 5.); da rok iz stava 5. ovog člana ne može biti duži od pet godina (član 76. stav 6.); da prekršajno gonjenje zastareva u svakom slučaju kad protekne dva puta onoliko vremena koliko se po zakonu traži za zastarelost gonjenja (član 76. stav 7.); da presuda doneta u prekršajnom postupku postaje pravosnažna danom donošenja presude Višeg prekršajnog suda, a rešenje organa uprave danom donošenja presude mesno nadležnog prekršajnog suda (član 87. stav 2.); da rešavajući po žalbi Viši prekršajni sud može žalbu odbaciti, odbiti kao neosnovanu i potvrditi prvostepenu odluku, ili usvojiti, a prvostepenu odluku preinačiti ili ukinuti (član 239. stav 1.); da se odluke Višeg prekršajnog suda donose posle usmenog većanja i glasanja i da je odluka doneta kad je za nju glasala većina članova veća (član 145. stav 1.); da se većanje i glasanje vrši u nejavnoj sednici (član 145. stav 5.).

5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku ustavnosudske zaštite po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih i manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je najpre cenio navode podnosioca ustavne žalbe da, u suštini, u ovom postupku nije pravilno primenjen institut zastarelosti prekršajnog gonjenja i u vezi sa tim konstatuje da je Viši prekršajni sud u Beogradu danom donošenja presude 10. maja 2010. godine pravosnažno okončao ovaj postupak pre nastupanja apsolutne zastarelosti prekršajnog gonjenja za prekršaj koji je učinjen 21. oktobra 2008. godine, pa se ne može smatrati da je osporena presuda zasnovana na proizvoljnoj primeni merodavnog materijalnog prava. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe svoje navode vezuje za dostavljanje presude po isteku dve godine od dana učinjenog prekršaja, o čemu dostavlja dokaz, Ustavni sud ukazuje da je drugostepena presuda doneta u okviru roka od dve godine čijim istekom nastupa zastarelost gonjenja za predmetni prekršaj i da nije od značaja datum dostavljanja osporene presude, kao ni rok izrade njenog pismenog otpravka, jer takva obaveza za Viši prekršajni sud nije propisana Ustavom i ZOP.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe, osim što je nezadovoljan ishodom konkretnog prekršajnog postupka u kome je oglašen krivim i kažnjen, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe zbog nastupanja zastarelosti prekršajnog gonjenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti