Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko osam godina nakon prve odluke Ustavnog suda. Uzrok kašnjenja je konstantno vraćanje predmeta na ponovno odlučivanje. Dosuđena je naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. P . iz Kuršumlije, D . N . iz Beograda, Z . Z . i Ž . P, ob ojice iz N, opština Inđija, B. K . iz D, opština Ljubovija, I . M . iz Kragujevca i R . V . iz B, opština Lajkovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. P, D . N, Z . Z, Ž . P, B . K, I . M . i R . V . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beogr ad u predmetu broj 120-5744/21-1 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 8 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. P . iz Kuršumlije, D . N . iz Beograda, Z . Z . i Ž . P , objica iz N, opština Inđija, B. K . iz D, opština Ljubovija, i I. M . iz Kragujevca podneli su Ustavnom sudu, 3. maja 2018. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnes cima od 2. jula 2019. godine, 10. januara i 25. juna 2020. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, „u postupcima koji su vođeni pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-893/08 , Žalbenom komisijom Vlade u predmet u broj 120-01- 337/2008-1, Upravnim sudom u predmetima U. 5923/10 (2008), U. 17659/12 i U. 3088/14, Ustavnim sudom u predmetu Už-3 285/2010 i u postupku koji je u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je vođen do donošenja presude Upravnog suda U. 5923/10 (2008) od 25. juna 2010. godine, kojom je isti bio pravnosnažno okončan, postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-3285/2010 i postupka koji se vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-3285/2010 od 5. decembra 2012. godine. Povodom navedene ustavne žalbe formiran je predmet Už-5337/2018.

R. V . je 18. oktobra 2018. godine, preko istog punomoćnika, podneo ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 10. januara 2020. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u istim postupcima kao i u prethodno podnetoj ustavnoj žalbi . Povodom navedene ustavne žalbe formiran je predmet Už-11840/2018.

U navedenim ustavnim žalb ama i nj ihovim dopunama je detaljno opisan tok upravnog postupka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca od 22. avgusta 2008. godine, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca. Istaknuto je da prvostepeni organ ne postupa po nalozima drugostepenog organa, da drugostepeni organ neće sam da sprovede postupak i reši stvar, iako je po zakonu to morao da uradi, kao i da Upravni sud odbija da sam reši stvar u sporu pune jurisdikcije i vraća predmet na upravni postupak.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Ustavni sud je, saglasno članu 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio predmet Už-11840/2018 sa predmetom Už-5337/2018 i postupak vodio pod brojem ranije formiranog predmeta Už- 5337/2018.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd broj 120-5744/21-1 i dokumentacije priložene uz ustavne žalbe i njihove dopune, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

4.1. Podnosioci ustavne žalbe su 22. avgusta 2008. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Postupak koji je pokrenut i vođen povodom navedenog zahteva bio je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 5923/10 (2008) od 25. juna 2010. godine, kojom je odbijena tužba podnosilaca ustavne žalbe.

Podnosilac Zoran Zec je 9. jula 2010. godine protiv označene presude podneo ustavnu žalbu, koja je Odlukom Ustavnog suda Už-3285/2010 od 5. decembra 2012. godine usvojena, te je utvrđeno da je tom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Istom odlukom je naloženo Upravnom sudu da u roku od 60 od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-337/2008-01 od 17. oktobra 2008. godine. Navedena odluka Ustavnog suda dostavljena je 27. decembra 2012. godine Upravnom sudu.

4.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud je, na sednici održanoj 24. aprila 2013. godine, doneo presudu U. 17659/12, kojom je ponovio postupak završen pravnosnažnom presudom tog suda od 25. juna 2010. godine, ukinuo navedenu presudu, uvažio tužbu podnosilaca, poništio drugostepeno rešenje od 17. oktobra 2008. godine i predmet vratio tuženom organu na ponovno odlučivanje .

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, doneo rešenje broj 120-01-302/2013-01 od 17. juna 2013. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno prvostepeno rešenje od 26. avgusta 2008. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 120-3370/13 od 24. septembra 2013. godine odbio kao neosnovan zahtev podnosilaca, dok je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-768/2013-01 od 30. decembra 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosilaca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda U. 3088/14 od 25. aprila 2016. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje iz razloga što u okviru perioda za koji su podnosioci tražili isplatu uvećane zarade u vidu dodataka na platu po navedenim osnovima nije razdvojeno vreme u kome se primenjivao pravni režim Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03) i vreme u kome se primenjivao pravni režim Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 63/09, 92/11 i 64/15).

Drugostepeni organ je potom rešenjem broj 120-01-214/2016-01 od 8. juna 2016. godine usvojio žalbu podnosilaca, p oništio prvostepeno rešenje od 24. septembra 2013. godine i vratio predmet na ponovni postupak.

U daljem toku postupka, rešenja prvostepenog organa broj 120-4284/16 od 22. septembra 2016. godine, broj 120-2001/2017 od 28. marta 2017. godine, broj 120-2865/2017 od 28. jula 2017. godine, broj 120-131/2018 od 29. decembra 2017. godine, broj 120-4560/18 od 5 . juna 2018. godine, broj 120-7602/18 od 4. oktobra 2018. godine, broj 120-1406/19 od 26. februara 2019. godine, broj 120-3526 od 24. maja 2019. godine, broj 120-5999 od 29. avgusta 2019. godine, broj 117-7292/19 od 10. decembra 2019. godine i broj 120-2777/20 od 8. maja 2020. godine, kojima je zahtev podnosilaca odbijen kao neosnovan, poništena su rešenjima dru gostepenog organa broj 120-01-1351/2016-01 od 7. decembra 2016. godine, broj 120-01-379/2017-01 od 30. maja 2017. godine, broj 120-01-679/2017-01 od 29. septembra 2017. godine, broj 120-01-168/2018-01 od 22. februara 2018. godine, broj 120-01-1162/2018-01 od 30. jula 2018. godine, broj 120-01-1321/2018-01 od 14. novembra 2018. godine, broj 120-01-2052/2019-01 od 15. aprila 2019. godine, broj 120-01-2288/2019-01 od 17. jula 2019. godine, broj 120-01-2617/2019-01 od 21. oktobra 2019. godine, broj 120-01-69/2020-01 od 31. januara 2020. godine i broj 120-01-287/2020-01 od 22. juna 2020. godine , kojima su usvojene žalbe podnosilaca i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Rešenja prvostepenog organa broj 120-5744/20 od 14. jula 2020. godine i 120-5744/20-1 od 23. oktobra 2020. godine, kojima je zahtev podnosilaca odbačen kao nedozvoljen, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-492/2020-01 od 11. septembra 2020. godine i broj 120-01-17/2021-01 od 19. januara 2021. godine, kojima su usvojene žalbe podnosilaca i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Rešenjem prvostepenog organa broj 120-5744/21 od 4. februara 2021. godine odbijen je zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 27. juna 2006. do 1. jula 2008. godine, dok je u pogledu zahteva za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 1. jula 2005. do 26. juna 2006. godine određeno da će o njemu biti naknadno odlučeno.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-196/2021-01 od 12. aprila 2021. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Prvostepeni organ je doneo dopunsko rešenje broj 120-5744/21-1 od 21. maja 2021. godine kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 1. jula 2005. do 26. juna 2006. godine.

Podnosioci su izjavili žalbu protiv navedenog dopunskog rešenja prvostepenog organa .

5. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 18/16 i 95/18 - autentično tumačenje) propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe koje se odnose na poništavanje pobijanog rešenja i odlučivanje o žalbenom zahtevu ili upravnoj stvari bile su sadržane i u članu 232. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10).

6. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 9. jula 2010. godine, povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-3285/2010 od 5. decembra 2012. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, meritorno cenio samo period od 27. decembra 2012. godine, kada je Odluka Ustavnog suda Už-3285/2010 od 5. decembra 2012. godine dostavljena Upravnom sudu. Saglasno svojoj dosadašnjoj praksi, Ustavni sud je u okviru navedenog perioda, koji traje osam i po godina, upravni postupak i upravni spor, posmatrao kao jedinstvenu celinu.

Ustavni sud je konstatovao da je rešenjem prvostepenog organa od 4. februara 2021. godine, koje je postalo konačno, odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. do 1. jula 2008. godine, dok je dopunskim rešenjem prvostepenog organa od 21. maja 2021. godine, odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 1. jula 2005. do 26. juna 2006. godine, a predmet se u tom delu nalazi u fazi odlučivanja o žalbi podnosilaca.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što se postupak vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda .

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u Odluci Ustavnog suda Už-3285/2010 od 5. decembra 2012. godine, zasnovanoj na pravnom shvatanju ovog suda izraženom u Odluci Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine. Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu od 1. jula 2005. godine do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok bi podnosiocima za period od 1. jula 2006. do 1. jula 2008. godine pripadalo pravo na uvećanje plate u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama ukoliko bi se utvrdilo da im koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje nadležnog suda i upravnih organa, Ustavni sud je najpre našao da je Upravni sud 24. aprila 2013. godine doneo presudu u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-3285/2010 od 5. decembra 2012. godine, čime nije značajnije odstupio od roka u kome je to bio dužan da učini. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da su u nastavku postupka doneti još jedna presuda Upravnog suda, 17 rešenja drugostepenog i 16 rešenja prvostepenog organa. Iz toga se jasno može uočiti da posmatrani postupak obeležava kontinuirano vraćanje predmeta na ponovno rešavanje prvostepenom organu, koji ne postupa po primedbama iz drugostepenih rešenja. U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i odredbe člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske , broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Ustavni sud je posebno imao u vidu da je prvostepeni organ, nakon što je poništeno 14 rešenja tog organa, kojima je zahtev podnosilaca u celini bio odbijen ili odbačen , počeo odvojeno da odlučuje o delu zahteva koji se odnosi na period od 1. jula 2005. do 26. juna 2006. godine i o delu zahteva koji se odnosi na period od 27. juna 2006. do 1. jula 2008. godine, pri čemu je oba dela zahteva odbio kao neosnovana.

Kada je u pitanju ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da žalba i tužba zbog „ćutanja uprave“ nisu namenjene za ispravljanje pomenutog nedostatka upravnog postupka, te podnosioci nisu mogli doprineti da osporeni postupak u kome se izvršava Odluka Ustavnog suda kraće traje.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-5744/21-1, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, neefikasno postupanje upravnih organa, životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu ESLjP izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije , od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

9. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka pokrenutog povodom zahteva podnosilaca od 22. avgusta 2008. godine, koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 5923/10 (2008) od 25. juna 2010. godine , Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je konstatovao da je presuda Upravnog suda U. 5923/10 (2008) od 25. juna 2010. godine svakako dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe pre 9. jula 2010. godine, kada je protiv navedene presude podneta ustavna žalba u predmetu Už-3285/2010.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da su ustavne žalbe izjavljene 3. maja i 18. oktobra 2018. godine, a potom spojene u jedan predmet, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-3285/2010, Ustavni sud ukazuje na to da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda do kojih je došlo aktima i radnjama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, što, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da se ustavnom žalbom osporavaju akti ili radnje Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, zbog čega ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

11. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti