Odbijanje ustavne žalbe zbog nedozvoljene revizije izjavljene od strane advokata lično

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu advokatice čiju je reviziju Vrhovni kasacioni sud odbacio kao nedozvoljenu jer je izjavila lično. Sud je zaključio da nije bilo povrede prava jer podnositeljka nije obavestila sud o svom svojstvu advokata.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Gordana Ajnšpiler Popović , dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . M . iz Kragujevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. M . izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 6128/20 od 21. januara 2021. godine , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Kragujevca izjavila je Ustavnom sudu, 19. aprila 2021. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 5342/19 od 15. maja 2020. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 6128/20 od 21. januara 2021. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka se istovremeno pozvala i na povredu prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čije postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavni sud ceni u odnosu na član 32. stav 1. Ustava kojim je zajemčeno isto pravo.

Ustavnom žalbom se osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda kojim je odbačena kao nedozvoljena revizija podnositeljke izjavljena protiv osporene drugostepene presude. Osporeno rešenje najvišeg suda je doneto sa obrazloženjem da je reviziju izjavila lično podnositeljka koja nije advokat, zbog čega je revizija nedozvoljena, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine .

Tvrdnja podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zasniva se na tome da je ona advokat i da je ona pisala reviziju.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 5342/19 od 15. maja 2020. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 6128/20 od 21. januara 2021. godine. 2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumenta ciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P. 1098/18, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja M. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 9. marta 2017. godine, preko punomoćnika – advokata N. P, tužbu Osnovnom sud u Kragujevcu protiv Republike Srbije – Višeg suda u Kragujevcu, radi naknade štete .

Osnovni sud u Kragujevcu je presudom P. 1098/18 od 29. avgusta 2019. godine odbio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 5342/19 od 15. maja 2020. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke i potvrdio prvostepenu presudu.

Podnositeljka ustavne žalbe je lično izjavila reviziju i istovremeno opozvala je punomoćje svom dosadašnjem advokatu. U reviziji podnositeljka nije ukazal a na činjenicu da je ona advokat, niti se na reviziji nalazi pečat koji sadrži naziv „advokat“, ime i prezime advokata i adresu sedišta advokatske kancelarije, niti je uz reviziju dostavila dokaz da je ona advokat.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev. 6128/20 od 21. januara 2021. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju, sa obrazloženjem da je reviziju izjavila lično podnositeljka koja nije advokat, zbog čega je revizija nedozvoljena, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20) propisano je: da stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je sama advokat (član 85. stav 6 .); da je revizija nedozvoljena ako revizija nije izjavljena preko punomoćnika advokata, izuzev kada je stranka advokat ( član 410. stav 2. tačka 2)).

Odredbama člana 29. Zakona o advokaturi („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 24/12) propisano je: da advokat ima pečat koji sadrži naziv: „advokat“, ime i prezime advokata i adresu sedišta advokatske kancelarije (stav 1.); da je advokat je dužan da na svaku ispravu, dopis ili podnesak koji je sastavio stavi svoj potpis i pečat (stav 5 .).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnog slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materi jalnog, odnosno procesnog prava.

Ono što se kao ključno pitanje postavlja u konkretnom slučaju jeste da li su postojali zakonom propisani procesni razlozi za odbacivanje revizije , a što predstavlja osnov za utvrđivanje povrede prava na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje. Izjavljivanjem revizije u parničnom postupku obezbeđuje se pravo na pristup Vrhovnom kasacionom sudu. Revizijski postupak je formalniji, procesno zahtevniji, i u njemu se raspravlja i odlučuje isključivo o pravnim pitanjima (videti Odluku Ustavnog suda IU-181/2005 od 28. septembra 2006. godine, „Službeni glasnik RS“, broj 106/06, od 24. novembra 2006. godine) . To stvara potrebu za obaveznim advokatskim zastupanjem pred revizijskim sudom, kako bi se stranci omogućilo kvalitetno zastupanje pred najvišim sudom radi najbolje zaštite njegovih subjektivnih građanskih prava i interesa. Zahtev da podnosioca pred Vrhovnim kasacionim sudom zastupa kvalifikovani pravnik nije sam po sebi suprotan garancijama prava na pravično suđenje i ovaj zahtev je kompatibilan sa karakteristikama Vrhovnog suda kao najvišeg suda (videti presudu Evropskog suda u predmetu Siałkowska protiv Poljske, broj predstavke 8932/05, od 22. marta 2007. godine, stav 106, kao i odluku Ustavnog suda IU-181/2005). Upravo zbog toga su propisana opšta procesna pravila Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine da stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima i da je revizija nedozvoljena ako revizija nije izjavljena preko punomoćnika advokata ( prvi deo člana 85. stav 6. i člana 410. stav 2. tačka 2)).

Od navedenog pravila postoji izuzetak odnosno stranka koja je advokat može sama da se zastupa u postupku po vanrednim pravnim lekovima i može lično , bez zastupanja od strane advokata, in propria persona, da izjavi reviziju (drugi deo člana 85. stav 6. i član a 410. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine). Ustavni sud ocenjuje da je za primenu navedenih zakonski odredbi u konkretnom slučaju od značaja presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Omerović protiv Hrvatske , broj predstavke 22980/09, od 5. decembra 2013. godine u kojoj je utvrđena povreda prava na pristup Vrhovnom sudu koji je odbacio reviziju podnosioca predstavke, sa obrazloženjem da je reviziju podnela stranka koja nije advokat, pri čemu taj sud nije primenio odredbu Zakona o parničnom postupku da reviziju može lično da izjavi stranka koja ima položeni pravosudni ispit (odnosno ako je u pitanju stranka advokat), iako je podnosilac predstavke dostavio u sudski spis potvrdu o tome da je član Hrvatske advokatske komore, što je i Vrhovni sud mogao lako utvrditi pukim pregledom spisa predmeta.

Argumentum a contrario, Ustavni sud ocenjuje da se pravno stanovište koje je zauzeto u presudi Evropskog suda u predmetu Omerović protiv Hrvatske ne može primeniti u konkretnom slučaju, s obzirom na to da podnositeljka koja je lično izjavila reviziju i koja je u navedenoj fazi postupka opozvala punomoćje svom dosadašnjem advokatu nije u reviziji ukazala na činjenicu da je ona advokat (niti je to uradila u prethodnim fazama postupka) , na izjavljenoj reviziji se ne nalazi pečat koji sadrži naziv „advokat“, ime i prezime advokata i adresa sedišta advokatske kancelarije , niti je uz reviziju dostavila dokaz da je ona advokat. Ni u ustavnoj žalbi podnositeljka ne tvrdi da je u postupku , odnosno u fazi po reviziji ukazala na činjenicu da je advokat i da je za to priložila odgovarajući dokaz. Kao što je navedeno, Vrhovni kasacioni sud se bavi isključivo pravnim pitanjima, a pitanje da li je stranka koja je izjavljuje reviziju istovremeno advokat predstavlja činjenično pitanje. Ustavni sud nalazi da ne postoji pravni osnov da najviši sud po službenoj dužnosti ispita da li je stranka koja je lično izjavila reviziju advokat i utvrđivanje takve obaveze značilo bi da se najvišem sudu nameće nesrazmerni procesni teret , što bi dovelo u pitanje ost varivanje zakonske uloge Vrhovnog kasacionog suda u sudskom sistemu u građanskoj stvari, a to je odlučivanje isključivo o pravnim pitanjima, i narušilo bi efikasnost suđenja pred tim sudom.

Ustavni sud je stoga ocenio da su u konkretnom slučaju na ustavnopravno prihvatljiv način primenjene odredbe Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine prilikom odbacivanja podnositeljkine revizije kao nedozvoljene .

6. Polazeći od izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15 i 92/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Podnositeljka ustavne žalbe je osporila i presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 5342/19 od 15. maja 2020. godine

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Prema pravnom stavu Ustavnog suda, u parničnom postupku revizija predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, ali samo kada je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena i kada je izjavljena na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, te činjenice da je u konkretnom slučaju revizija podnositeljke ustavne žalbe odbačena kao nedozvoljena, a da je njen punomoćnik osporenu drugostepenu presudu primio 7. jula 2020. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba podneta 19. aprila 2021. godine neblagovremena u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 5342/19 od 15. maja 2020. godine, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.