Odluka Ustavnog suda o nepostojanju povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu kao neosnovanu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da je podnositeljka svojim ponašanjem prvenstveno odgovorna za dugo trajanje parničnog postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5339/2010
22.05.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milice Aksentijević iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milice Aksentijević izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 12763/11, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milica Aksentijević iz Kragujevca je 20. decembra 2010. godine Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 935/10.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je podnela tužbu u ovoj parnici 16. avgusta 1999. godine, da su u ovom predmetu povređena njena navedena ustavna prava i da “je sudija V.G. pristrasno postupala, dajući umešaču uputstva da njen ugovor o poklonu stana treba poništiti po osnovu rušljivosti“. Predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i naloži Osnovnom sudu u Kragujevcu da u roku od šest meseci donese presudu u ovoj pravnoj stvari.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nj eno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, v.f. predsednika Osnovnog suda u Kragujevcu je 5. aprila 2013. godine dostavio na uvid spise predmeta prvostepenog suda P. 12763/11 i odgovor na ustavnu žalbu u kome je izložio najosnovnije informacije vezane za ovaj parnični postupak, ističući da je podnositeljka prvenstveno doprinela dužini trajanja parnice, s obzirom na to da je veliki broj ročišta odloženo na njenu molbu i da je ona više puta tražila isključenje i izuzeće postupajućih sudija i predsednika suda.

Pored toga, Ustavni sud je izvršio uvid u spise traženog predmeta, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari: da je tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela 16. avgusta 1999. godine tužbu Opštinskom sudu u Kragujevcu protiv tužene Jelice Španović, radi utvrđenja prava svojine na stanu koji se nalazi u Ulici Kopaonička br. 3/31 u Kragujevcu, a koji je tužilja stekla po osnovu ugovora o poklonu zaključenim sa pravnim prethodnikom tužene kao poklonodavcem, te da je nakon toga tužena – protivtužilja podnela protivtužbu protiv tužilje – protivtužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi poništaja navedenog ugovora o poklonu; da su u ovoj parnici 33 ročišta za glavnu raspravu (8. marta 2000, 16. maja 2000, 20. decembra 2000, 6. aprila 2001, 12. decembra 2001, 18. februara 2002, 10. aprila 2002, 14. juna 2002, 18. oktobra 2002, 6. decembra 2002, 30. januara 2003, 18. marta 2003, 30. aprila 2003, 12. juna 2003, 4. septembra 2003, 24. oktobra 2003, 24. novembra 2003, 12. januara 2004, 24. februara 2004, 6. aprila 2004, 24. maja 2004, 30. juna 2004, 20. avgusta 2004, 12. oktobra 2005, 16. novembra 2005, 26. maja 2006, 20. jula 2006, 22. septembra 2006, 18. oktobra 2006, 22. novembra 2006, 26. decembra 2006, 30. januara 2007. i 20. novembra 2009. godine) odložena na zahtev tužilje ili zbog njenog nedolaska; da je prvostepeni sud 28. februara 2008. godine doneo rešenje kojim je prihvatio da kao umešač u parničnom postupku stupi “Zastava automobili“ iz Kragujevca i da je Okružni sud u Kragujevcu, postupajući po žalbi tužilje–protivtužene izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, doneo rešenje Gž. 1156/08 od 23. maja 2008. godine kojim je odbacio žalbu kao nedozvoljenu , te da je tužilja–protivtužena podnela zahtev za zaštitu zakonitosti protiv drugostepenog rešenja; da je tužilja u periodu oktobar 2007. – decembar 2009. godine devet puta podnela zahtev za izuzeće postupajućeg sudije ili predsednika Opštinskog suda u Kragujevcu , zbog čega prvostepeni sud nije mogao da preduzima procesne radnje u cilju okončanja ovog parničnog postupka; da je Osnovni sud u Kragujevcu nakon formiranja nove mreže sudova preuzeo predmet radi postupanja i da je 14. januara 2011. godine doneo presudu P. 935/10, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje–protivtužene i utvrdio da ona ima pravo svojine na spornom stanu i obavezao tuženu–protivtužilju da joj preda stan oslobođen od lica i stvari, dok je odbacio kao neblagovremenu protivtužbu tužene–protivtužilje; da je Apelacioni sud u Kragujevcu, odlučujući o žalbi tužene–protivtužilje izjavljenoj protiv prvostepene presude, doneo 27. septembra 2011. godine rešenje Gž. 2369/11 kojom je ukinuo prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na protivtužbu tužene–protivtužilje i troškove parničnog postupka, te je u tom delu vratio predmet Osnovnom sudu u Kragujevcu na ponovni postupak i odlučivanje; da je Osnovni sud u Kragujevcu 4. novembra 2011. godine doneo presudu P. 12763/11, kojom je odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene–protivtužilje kojim je tražila poništaj navedenog ugovora o poklonu i odlučio da tužena–protivtužilja naknadi tužilji–protivtuženoj troškove parničnog postupka; da je Apelacioni sud u Kragujevcu, odlučujući o žalbi tužilje–protivtužene izjavljenoj protiv prvostepene presude u delu u kome je odlučeno o troškovima parničnog postupka, doneo 21. marta 2012. godine presudu Gž. 1312/12, kojom je delimično usvojio žalbu i preinačio prvostepenu presudu u drugom stavu izreke tako što je obavezao tuženu–protivtužilju da naknadi tužilji–protivtuženoj troškove parničnog postupka u iznosu od 44.420,00 dinara.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 16. avgusta 1999. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kragujevcu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1312/12 od 21. marta 2012. godine, kojim je odlučeno o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv prvostepene presude u delu koji se odnosi na troškove postupka.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da je on trajao 12 godina i sedam meseci, što bi samo po sebi moglo da ukaže na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je ona prvenstveno odgovorna zbog neopravdano dugog trajanja ovog parničnog postupka. S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći načelan stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji je izražen u predmetima povodom predstavki podnetih zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prema kome su podnosioci predstavke dužni da pokažu marljivost u poštovanju i izvršavanju proceduralnih koraka koji su njima relevantni, da se uzdrže od korišćenja bilo kakvih taktika odlaganja, kao i da iskoriste mogućnosti koje su im pružene domaćim pravom za skraćivanje postupka (videti presudu od 7. jula 1989. godine u predmetu ''Union Alimentaria Sanders S.A. protiv Španije''). U tom kontekstu, Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem presudno doprinela dužem trajanju ove parnice, jer su čak 33 ročišta za glavnu raspravu u ovom predmetu odložena iz razloga koji se mogu podnositeljki pripisati u krivicu. Činjenica da je podnositeljka ustavne žalbe u najvećem broju slučajeva tražila odlaganje ročišta usled zdravstvenih problema, po oceni Ustavnog suda, ne može osloboditi podnositeljku od odgovornosti za prekomerno trajanje parničnog postupka, jer je ona mogla da angažuje punomoćnika koji će preduzimati radnje u postupku u njeno ime. Kako je podnositeljka ustavne žalbe podnela žalbu i zahtev za zaštitu zakonitosti protiv prvostepenog rešenja od 28. februara 2008. godine, kojim je dozvoljeno učešće umešača u parnici, a protiv koga nije dozvoljena posebna žalba prema odredbi člana 209. stav 3. ranije važećeg ZPP, Ustavni sud nalazi i da je podnošenje nedozvoljenih pravnih sredstva od strane podnositeljke imalo za posledicu nepotrebno produženje parnice. Uzimajući u obzir da je podnositeljka ustavne žalbe u periodu oktobar 2007. – decembar 2009. godine čak devet puta podnela zahtev za izuzeće postupajućeg sudije ili predsednika Opštinskog suda u Kragujevcu, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome kontinuirano i sistematsko podnošenje zahteva za izuzeće sudija predstavlja “ilustrativan primer politike namerne opstrukcije“ (videti presudu od 15. jula 1982. godine u predmetu ''Eckle protiv Nemačke''). Polazeći od iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka ustavne žalbe isključivo snosi odgovornost za dugo trajanje predmetnog parničnog postupka u vremenskom intervalu od podnošenja tužbe do decembra 2009. godine, tj. u periodu od deset godina i četiri meseca.

S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da su postupajući prvostepeni sudovi u ovom predmetu, u kome je bilo određenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja postupka (postojanje tužbe i protivtužbe), preduzimali sve predviđene procesne mere kako bi se parnica efikasno okončala, zakazujući ročišta za glavnu raspravu u kratkim vremenskim intervalima, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se podnositeljka poziva na povredu načela zabrane diskriminacije, prava na sudsku zaštitu i prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe prethodna iscrpljenost svih delotvornih pravnih sredstava i da samo u slučaju kada podnositeljka izjavljuje žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, postoji izuzetak od supsidijarnog karaktera ovog pravnog sredstva.

S obzirom na navedeno, a uzimajući u obzir da u vreme podnošenja ustavne žalbe ovaj parnični postupak još nije bio pravnosnažno okončan, Ustavni sud je zaključio da nisu bila iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava i načela zajemčenih Ustavom, kao nužan procesni uslov za izjavljivanje ustavne žalbe u navedenom delu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o nepostojanju povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti