Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Nišu povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje. Drugostepeni sud je pogrešno tretirao naknadno obrazloženje žalbe kao posebnu, neblagovremenu žalbu branioca, umesto da ga razmotri kao sastavni deo žalbe okrivljene.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-534/2008
22.12.2009.
Beograd

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jelene Krstić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jelene Krstić i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Nišu Kž. 1418/07 od 26. marta 2008. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Odbacuje se zahtev Jelene Krstić za obustavu izvršenja osporenih presuda.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelena Krstić iz Beograda je 12. maja 2008. godine, preko punomoćnika dr Radeta Subašića, advokata iz Beograda, podnela ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Nišu K. 56/03 od 25. aprila 2007. godine i presude Okružnog suda u Nišu Kž. 1418/07 od 26. marta 2008. godine, zbog povrede prava na dostojanstvo, prava na pravično suđenje, prava na besplatnog branioca i prava na pravno sredstvo zajemčenih odredbama člana 23. stav 1, člana 32. stav 1, člana 33. stav 2. i člana 36. st. 2. Ustava Republike Srbije.
Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe kojima se obrazlaže povreda prava iz člana 33. stav 3. Ustava utvrdio da se ista zapravo odnosi na odredbu člana 33. stav 2. Ustava.
Podnositeljka ustavne žalbe navodi da se protiv nje vodio krivični postupak pred Opštinskim sudom u Nišu koji je okončan 25. aprila 2007. godine donošenjem osporene presude K. 56/03 kojom je „osuđena na uslovnu osudu zbog krivičnog dela falsifikata i zloupotrebe službenog položaja". Obrazlažući povrede ustavnih prava u odnosu na osporenu prvostepenu presudu, podnositeljka ustavne žalbe navodi da se iz navedene presude ne vidi koju ispravu je falsifikovala, kada je to učinila i kakvom radnjom, da nije objašnjeno na osnovu kojih dokaza je činjenično stanje utvrđeno niti koji oblik falsifikovanja isprave je počinila - sastavljanje ili upotrebu, da tokom postupka nikada nisu po predlogu podnositeljke ustavne žalbe pribavljeni parnični spisi. Pri tome, podnositeljka ustavne žalbe detaljno analizira izvedene dokaze u postupku koji je protiv nje vođen i daje svoju ocenu istih, smatrajući da oni opovrgavaju tvrdnju da je upotrebila lažnu ispravu i da je sud „izmišljao činjenice i manipulisao činjenicama radi satiranja podnositeljke ustavne žalbe", te da je na ovaj način „očito da je nepoštenim i nepravnim putem suđenja, ocene i izmišljanja dokaza na sasvim bezobziran način naređeno skoro jednogodišnje utamnjičenje podnositeljke ustavne žalbe". Takođe navodi da Opštinski sud u Nišu nije pozivao branioca podnositeljke na pretrese, nije mu dostavio ni nalaze veštaka ni prvostepenu presudu, niti omogućio da da završnu reč. Po mišljenju podnositeljke ustavne žalbe osporena drugostepena presuda Okružnog suda u Nišu Kž. 1418/07 od 26. marta 2008. godine je „pregazila pravo, pravno je nepoštena i nestručna".
U ustavnoj žalbi podnositeljka ističe i povredu prava na pravno sredstvo navodeći da prvostepena presuda nije dostavljena njenom braniocu već samo njoj, da je u to vreme bila teško bolesna i da nije sa braniocem mogla da stupi u kontakt, te da se obratila sadašnjem braniocu (u predmetu po ustavnoj žalbi punomoćniku) sa molbom da joj pomogne i objasni joj šta da radi. Potom je napisala žalbu na prvostepenu presudu i najavila obrazloženje žalbe koje je, u njeno ime, naknadno dostavio novi branilac. Okružni sud u Nišu je u osporenoj presudi obrazloženje izjavljene žalbe podnositeljke ustavne žalbe proglasio kao posebnu žalbu branioca i odbacio je kao neblagovremenu, a podnositeljkinu žalbu „proglasio neobrazloženom pa je ne razmatra".
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
Odredbom člana 23. stav 1. Ustava utvrđeno je da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite.
Članom 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Prema članu 33. stav 2. Ustava, svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane.
Odredbom člana 36. stav 2. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Opštinsko javno tužilaštvo u Nišu je 25. aprila 2002. godine Opštinskom sudu u Nišu stavilo zahtev za sprovođenje istrage protiv podnositeljke ustavne žalbe, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršila krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 3. u vezi st. 2. i 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.
Prilikom prvog saslušanja pred istražnim sudijom Opštinskog suda u Nišu 16. oktobra 2002. godine, podnositeljka ustavne žalbe je izjavila da želi da angažuje branioca, pa je njeno saslušanje odloženo i određeno za 1. novembar 2002. godine. U sud je, sa angažovanim braniocem, advokatom Božidarkom Bajić, pristupila 13. novembra 2002. godine, te je iznela odbranu u prisustvu branioca.
Nakon sprovedene istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Nišu je 27. januara 2003. godine podiglo optužnicu protiv podnositeljke ustavne žalbe zbog navednih krivičnih dela, pred Opštinskim sudom u Nišu, gde je krivični postupak vođen u predmetu pod brojem K. 56/03.
Tokom postupka, u periodu od podizanja optužnice do 10. aprila 2006. godine, podnositeljka ustavne žalbe je sve vreme imala istog branioca. U periodu od 10. aprila 2006. godine do 25. aprila 2007. godine, kada je doneta prvostepena presuda, branilac podnositeljke ustavne žalbe nije ni jednom pristupio u sud na zakazane pretrese, niti je uputio sudu bilo kakav podnesak. Na glavni pretres koji je održan 10. aprila 2006. godine podnositeljka ustavne žalbe je pristupila sama i izjavila da će svoju odbranu izneti bez branioca. Punomoćje advokatu nije opozvala, niti je branilac njoj punomoćje otkazao. Sud je na sledeći glavni pretres zakazan za 21. jun 2006. godine pozvao i branioca podnositeljke, koji ni tada nije pristupio. Nakon toga, sud više nije pozivao branioca podnositeljke ustavne žalbe, a na pretresu održanom 25. aprila 2007. godine podnositeljka je izjavila da će svoju odbranu izneti sama i sama je dala završnu reč.
Pred prvostepenim sudom, od početka do završetka glavnog pretresa, pošto su saslušani podnositeljka ustavne žalbe i optuženi Č.V, izvedeni su dokazi saslušanjem dva svedoka, veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke i sudskog veštaka za grafoskopiju i daktilografiju i izvršen je uvid u priložene pismene dokaze. Na osnovu ocene svih izvedenih dokaza, a nakon održanog usmenog, javnog i glavnog pretresa, 25. aprila 2007. godine doneta je osporena presuda K. 56/03.
Navedenom presudom Opštinskog suda u Nišu podnositeljka ustavne žalbe je oglašena krivom zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanje isprave iz člana 357. stav 3. u vezi st. 2. i 1. Krivičnog zakonika, zato što je „kao odgovorno lice - u svojstvu direktora AD za osiguranje „Nios" iz Niša, koristeći svoj službeni položaj u toku 2000. godine, nanela štetu AD „Nios" u iznosu od 167.441,84 dinara, na taj način što je bez naknade otuđila dva klima uređaja marke „Fujitcu ASI 14" inventarskog broja 980330 i 980335, a da bi prikrila ovakvo davanje upotrebila je popisne liste preduzeća „Kolber Union" iz Beograda, čiji je vlasnik i direktor optuženi Č.V, u koje su uneti neistiniti podaci, tako što su u popisne liste osnovnih sredstava od 31. 12. 2000. godine popisani klima uređaji „Fujitcu ASI 14" u količini od dva komada, a koju listu je optuženi Č.V. overio svojim potpisom i pečatom preduzeća, iako se uređaji nisu nalazili u preduzeću „Kolber Union", a bili su svesni svojih radnji i hteli njihovo izvršenje." Podnositeljki ustavne žalbe je izrečena uslovna osuda tako što je utvrđena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od 11 meseci i istovremeno određeno da se ista neće izvršiti ako u periodu od tri godine po pravnosnažnosti presude ne izvrši novo krivično delo.
Prvostepena presuda dostavljena je 30. maja 2007. godine podnositeljki ustavne žalbe, ali ne i njenom braniocu.
Podnositeljka je protiv navedene presude 14. juna 2007. godine izjavila žalbu, s predlogom da se ožalbena presuda ukine i održi novo suđenje. U žalbi je, pored ostalog, navela "da će obrazloženje naknadno dostaviti u razumnom roku".
Podneskom od 28. juna 2007. godine podnositeljka je od suda tražila fotokopiranje pojedinih akata iz spisa predmeta, što joj je isti dan omogućeno nakon što je uplatila taksu.
Dana 11. jula 2007. godine, novi branilac podnositeljke, po priloženom pismenom punomoćju od 1. jula 2007. godine, podneo je žalbu na prvostepenu presudu navodeći da „okrivljena Jelana Krstić dostavlja uredno obrazloženu žalbu". Žalbu je potpisao novi branilac, advokat dr Rade Subašić.
Okružni sud u Nišu je 26. marta 2008. godine, odlučujući po žalbama Opštinskog javnog tužilaštva u Nišu, podnositeljke ustavne žalbe i njenog branioca, doneo osporenu presudu Kž. 1418/07. Navedenom presudom, Okružni sud u Nišu je:
- u stavu prvom preinačio prvostepenu presudu u pogledu pravne ocene dela (po službenoj dužnosti) i odluke o krivičnoj sankciji (uvažavanjem žalbe Opštinskog javnog tužilaštva u Nišu), tako što je radnje podnositeljke za koje je oglašena krivom pravno kvalifikovao kao krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanje isprave iz člana 357. stav 3. u vezi st. 2. i 1. Krivičnog zakonika i osudio je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od osam meseci, te odbio žalbu podnositeljke ustavne žalbe kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u nepreinačenom delu;
- u stavu drugom odbacio kao neblagovremenu žalbu branioca podnositeljke ustavne žalbe.
4. Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07), koji je važio u vreme donošenja osporenih presuda, bilo je propisano: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1.); da sudovi sude u granicama svoje stvarne nadležnosti određene zakonom (član 23); da okrivljeni ima pravo da se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca, koga sam izabere iz reda advokata (član 13. stav 1.).
Odredbom člana 366. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku bilo je propisano da žalba treba da sadrži: označenje presude protiv koje se izjavljuje žalba (tačka 1)); osnov za pobijanje presude (član 367.) (tačka 2)); obrazloženje žalbe (tačka 3)); predlog da se pobijana presuda potpuno ili delimično ukine ili preinači (tačka 4)); potpis lica koje izjavljuje žalbu (tačka 5)).
Odredbom člana 366. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku bilo je propisano da ako je žalbu izjavio optuženi ili drugo lice iz člana 364. stav 2. ovog zakonika, a optuženi nema branioca, ili ako je žalbu izjavio oštećeni, oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac koji nema punomoćnika, a žalba nije sastavljena u skladu sa odredbama stava 1. ovog člana, prvostepeni sud će pozvati žalioca da u određenom roku dopuni žalbu pismenim podneskom ili na zapisniku kod toga suda. Ako se žalilac ovom pozivu ne odazove, sud će odbaciti žalbu koja ne sadrži podatke iz tač. 3) i 5) stava 1. ovog člana, a žalbu koja ne sadrži podatke iz tačke 1) stava 1. ovog člana odbaciće samo pod uslovom da se ne može utvrditi na koju se presudu odnosi. Žalbu izjavljenu u korist optuženog sud će dostaviti drugostepenom sudu ako se može utvrditi na koju se presudu odnosi, a odbaciće je ako se to ne može utvrditi.
Članom 367. stav 1. Zakonika bilo je propisano da se presuda može pobijati: zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka (tačka 1)); zbog povrede krivičnog zakona (tačka 2)); zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (tačka 3)); zbog odluke o krivičnim sankcijama, oduzimanju imovinske koristi, troškovima krivičnog postupka, imovinsko-pravnim zahtevima; zbog odluke o objavljivanju presude putem sredstava javnog obaveštavanja (tačka 4)).
Odredbom člana 368. stav 1. Zakonika bilo je propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka, pored ostalog, postoji: ako je sud bio nepropisno sastavljen ili ako je u izricanju presude učestvovao sudija ili sudija-porotnik koji nije sudelovao na glavnom pretresu ili koji je pravnosnažnom odlukom izuzet od suđenja (tačka 1)); ako je sud povredio propise krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca ili predloga oštećenog, odnosno odobrenja nadležnog organa (tačka 5)); ako je presudu doneo sud koji zbog stvarne nenadležnosti nije mogao suditi u toj stvari ili ako je sud nepravilno odbacio optužbu zbog stvarne nenadležnosti (tačka 6)); ako je optužba prekoračena (član 351. stav 1.) (tačka 8)); ako je presudom povređena odredba člana 382. ovog zakonika (tačka 9)); ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati (tačka 10)); ako je izreka presude nerazumljiva, protivrečna sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama ili su ti razlozi potpuno nejasni ili u znatnoj meri protivrečni, ili ako o odlučnim činjenicama postoji znatna protivrečnost između onog što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika (tačka 11)). Članom 369. stav 1. Zakonika bilo je propisano da povreda krivičnog zakona postoji ako je krivični zakon povređen u pitanju: da li je delo za koje se optuženi goni krivično delo (tačka 1)); da li ima okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost (tačka 2)); da li ima okolnosti koje isključuju krivično gonjenje, a naročito da li je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja, ili je stvar već pravnosnažno presuđena (tačka 3)); da li je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti (tačka 4)); da li je odlukom o kazni, uslovnoj osudi ili sudskoj opomeni, odnosno odlukom o meri bezbednosti ili o oduzimanju imovinske koristi ili o opozivanju uslovnog otpusta, prekoračeno ovlašćenje koje sud ima po zakonu (tačka 5)) i da li su povređene odredbe o uračunavanju pritvora i izdržane kazne (tačka 6)).
Ostalim relevantnim odredbama Zakonika bilo je propisano - članom 380. - da drugostepeni sud ispituje presudu u onom delu u kojem se pobija žalbom, ali mora uvek po službenoj dužnosti ispitati da li postoji povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tač. 1), 5), 6), 8) do 11) ovog zakonika i da li je glavni pretres, protivno odredbama ovog zakonika, održan u odsustvu optuženog, a u slučaju obavezne odbrane i u odsustvu branioca optuženog i da li je na štetu optuženog povređen krivični zakon (član 369.) (stav 1. tač. 1) i 2)), a ako žalba izjavljena u korist optuženog ne sadrži podatke iz člana 366. stav 1. tač. 2) i 3) ovog zakonika, drugostepeni sud će se ograničiti na ispitivanje povreda iz tačke 1) i tačke 2) stav 1. ovog člana, kao i na ispitivanje odluke o kazni, merama bezbednosti i oduzimanju imovinske koristi (član 371.) (stav 2.).
Krivični zakonik Republike Srbije („Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05 i 107/05), koji je stupio je na snagu 1. januara 2006. godine, a koji je važio u vreme donošenja osporenih presuda propisao je: da će se službeno lice koje u službenu ispravu, knjigu ili spis unese neistinite podatke ili ne unese važan podatak ili svojim potpisom, odnosno službenim pečatom overi službenu ispravu, knjigu ili spis sa neistinitom sadržinom ili koje svojim potpisom, odnosno službenim pečatom omogući pravljenje službene isprave, knjige ili spisa sa neistinitom sadržinom, kazniti zatvorom od tri meseca do pet godina; da će se kaznom iz stava 1. ovog člana kazniti i službeno lice koje neistinitu službenu ispravu, knjigu ili spis upotrebi u službi kao da su istiniti ili koje službenu ispravu, knjigu ili spis uništi, prikrije, u većoj meri ošteti ili na drugi način učini neupotrebljivom; da će se odgovorno lice u preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu koje učini delo iz st. 1. i 2. ovog člana kazniti kaznom propisanom za to delo (falsifikovanje službene isprave - član 357. st. 1, 2. i 3.); da će se službeno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina, da ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko četiristopedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina, da ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina i da će se odgovorno lice u preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu koje učini delo iz st. 1. do 3. ovog člana kazniti kaznom propisanom za to delo (zloupotreba službenog položaja - član 359. st. 1, 2, 3. i 4.).
5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je stanovišta da je osporeni postupak vođen pred zakonom ustanovljenim sudovima, koji su postupali u granicama svoje nadležnosti, te da su u predmetnom krivičnom postupku sprovedene neophodne istražne radnje radi prikupljanja dokaza od značaja za odlučivanje o krivičnoj odgovornosti podnositeljke ustavne žalbe i sproveden zakonom propisan dokazni postupak na glavnom pretresu. Po nalaženju Ustavnog suda, donete odluke su zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava, kada je u pitanju utvrđivanje krivične odgovornosti podnositeljke ustavne žalbe i izricanja krivične sankcije.
Međutim, Ustavni sud je ocenio da je osporenom drugostepenom krivičnom presudom povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, jer je Okružni sud u Nišu zauzeo stav da je naknadno pristiglo obrazloženje izjavljene žalbe na prvostepenu presudu u stvari samostalna žalba branioca, te ju je odbacio kao neblagovremenu i o njoj nije ni odlučivao. Nesporno je da je prvostepena presuda dostavljena podnositeljki ustavne žalbe, ali ne i njenom braniocu i da je podnositeljka 14. juna 2007. godine sama izjavila blagovremenu žalbu na presudu Opštinskog suda u Nišu K. 56/03 od 25. aprila 2007. godine, koja nije sadržala obrazloženje. U žalbi je, pored ostalog, navela da će obrazloženje izjavljene žalbe dostaviti naknadno, a prvostepeni sud je nije ni pozvao da dostavi obrazloženje žalbe. Pisani tekst obrazloženja žalbe je dostavljen sudu 11. jula 2007. godine. Obrazloženje žalbe je potpisano od strane novoangažovanog punomoćnika podnositeljke ustavne žalbe, s tim da je u istom izričito navedeno da se sudu dostavlja kao obrazloženje već izjavljene žalbe okrivljene. Uprkos tome, Okružni sud u Nišu je ovo obrazloženje žalbe okrivljene smatrao kao posebnu žalbu njenog branioca. Zbog toga je na sednici održanoj 26. marta 2008. godine odlučivano samo o žalbi okrivljene, dok je obrazloženje njene žalbe potpisano od strane advokata Radeta Subašića smatrano žalbom branioca, koja je odbačena kao neblagovremena.
Kod takvog činjeničnog i pravnog stanja stvari, Ustavni sud je stanovišta da nije bilo mesta odbacivanju podneska sa dopunskim obrazloženjem žalbe okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Ovo iz razloga što, u konkretnom slučaju, naknadno dostavljeni podnesak potpisan od strane branioca okrivljene po svojoj sadržini predstavlja obrazloženje razloga zbog kojih je podnositeljka izjavila žalbu. Takav pravni karakter ovog podneska je i izričito označen. Stoga Ustavni sud smatra da je u interesu pravičnog suđenja Okružni sud u Nišu morao uzeti u razmatranje i obrazloženje žalbe okrivljene, koje je, u njeno ime naknadno, dostavio njen branilac. Drugostepeni sud to nije učinio, već je pogrešnom ocenom sadržine tog podneska našao da se radi o posebnoj žalbi novoangažovanog branioca okrivljene, zbog čega je i odbacio žalbu kao neblagovremenu.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe presudom Okružnog suda u Nišu Kž. 1418/07 od 26. marta 2008. godine povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jer ova odluka nije sadržala odgovor na navode iz obrazloženja izjavljene žalbe na prvostepenu presudu, zbog čega je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio.
6. Imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe izjavila žalbu protiv prvostepene presude 14. juna 2007. godine i da je po njenoj žalbi drugostepeni sud odlučivao, odbivši je kao neosnovanu, Ustavni sud smatra da podnositeljki nije povređeno pravo na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Drugostepeni sud je, bez obzira na činjenicu da je izjavljenu žalbu podnositeljke tretirao kao neobrazloženu, a naknadno prispelo obrazloženje žalbe smatrao žalbom branioca koju je odbacio kao neblagovremenu, po službenoj dužnosti ispitao da li postoje povrede odredaba krivičnog postupka iz pomenutog člana 368. stav 1. tač. 1), 5) i 6) i tač. 8) do 11) Zakonika o krivičnom postupku. U tako sprovedenom postupku po žalbi je utvrđeno da prvostepena presuda ne sadrži bitne povrede odredaba krivičnog postupka i da na štetu podnositeljke ustavne žalbe nije povređen krivični zakon. Drugostepenom presudom je po službenoj dužnosti preinačena prvostepena presuda samo u pogledu pravne ocene dela, i s tim u vezi je, uvanjavanjem žalbe javnog tužioca, preinačena i odluka o kazni. Stoga ne stoji tvrdnja podnositeljke ustavne žalbe da je takvim postupkom drugostepenog suda njoj uskraćeno pravo na pravno sredstvo.
Ceneći navode ustavne žalbe u vezi sa istaknutom povredom prava iz člana 33. stav 3. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se ista zapravo odnosi na stav 2. istog člana. Ustavni sud je utvrdio da je prvo saslušanje podnositeljke ustavne žalbe pred istražnim sudijom 16. oktobra 2002. godine odloženo upravo iz razloga što je želela da angažuje branioca, da je na naredno saslušanje pristupila sa angažovanim braniocem u čijem prisustvu je saslušana, da je nakon podignute optužnice 27. januara 2003. godine takođe imala branioca koga je sud pozivao na glavni pretres sve do 21. juna 2006. godine. Činjenica da u periodu od 10. aprila 2006. godine do 25. aprila 2007. godine, kada je doneta prvostepena presuda, branilac podnositeljke ustavne žalbe nije ni jednom pristupio u sud na zakazane pretrese, niti je uputio sudu bilo kakav podnesak, po mišljenju Ustavnog suda se ne može dovesti u vezu sa povredom prava na odbranu iz člana 33. stav 2. Ustava, jer je na glavnom pretresu održanom 10. aprila 2006. godine podnositeljka ustavne žalbe izjavila da će svoju odbranu izneti sama, bez branioca, kao i na pretresu održanom 25. aprila 2007. godine kada je sama dala i završnu reč, što je njeno ustavno i zakonsko pravo, pošto se nije radilo o krivičnom postupku u kome bi branilac bio obavezan.
U odnosu na povredu prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije navela razloge iz kojih bi proizlazila povreda ovih Ustavom zajemčenih prava. Iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka ustavne žalbe smatra da su joj navedena prava povređena time što je osporenim presudama osuđena za krivično delo koje joj je optužnicom stavljeno na teret. Ustavni sud je, međutim, našao da podnositeljki donošenjem osuđujuće presude nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje. Ovo iz razloga što su donete odluke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava, kada je u pitanju utvrđivanje krivične odgovornosti podnositeljke ustavne žalbe, zbog čega nema osnova ni za njeno pozivanje na povredu prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti.
S obzirom na sve napred izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), odlučio kao u tački 1. izreke.
7. Ustavni sud je odbacio zahtev podnositeljke ustavne žalbe za obustavu izvršenja osporenih presuda, saglasno članu 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, jer je o podnetoj ustavnoj žalbi doneo konačnu odluku.
8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti