Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga za odlučivanje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu jer se njome osporava utvrđeno činjenično stanje i primena prava od strane redovnih sudova. Podnosilac nije izneo ustavnopravne razloge, već je tražio da Ustavni sud postupa kao instancioni sud, što je van njegove nadležnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Azema Pružljanina iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. maja 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Azema Pružljanina izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15706/08 od 5. februara 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Azem Pružljanin iz Beograda podnelo je 10. novembra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15706/08 od 5. februara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično i nepristrasno suđenje koje je „odredbama čl. 21, 22. 32. Ustava Republike Srbije garantovano svakom građaninu Srbije, bez obzira na nacionalnu pripadnost ili profesiju.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je osporenom presudom potvrđena presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 907/03 od 10. aprila 2008. godine i rešenje istog suda od 13. oktobra 2008. godine o ispravci navedene presude, kojim je „ispravljena presuda samo na prvoj strani ... dok je veliki broj netačnih podataka na kojima je ta presuda zasnovana ostao neispravljen, što jasno ukazuje da je presuda ... pisana i ispravljana po instrukcijama tužioca“; da žalba ovde podnosioca ustavne žalbe nije objektivno razmatrana; da je osporena drugostepena presuda zasnovana na „apsolutno netačnim i velikim delom potpuno nerazumljivim podacima“; da navedena prvostepena presuda ima veliki broj nedostataka, odnosno da ne sadrži bitne činjenice da bi se mogla ispitati u smislu člana 361. tačka 12) Zakona o parničnom postupku. Od Ustavnog suda je traženo da konstatuje da je osporena presuda „utemeljena na proizvoljnim, protivvrečnim, odnosno nerazumljivim, a samim tim i neodrživim podacima, te da ukine ili preinači presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 15706/08 od 5. februara 2009. godine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak, radi utvrđivanja stvarnog činjeničnog stanja“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da ustavna žalba predstavlja posebno i izuzetno sredstvo čiji je cilj da obezbedi zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda od njihovih povreda ili uskraćivanja koja fizičkim i pravnim licima mogu biti učinjena pojedinačnim aktima i radnjama sudova i drugih nadležnih državnih organa, kao i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u postupku u kome su ti organi i organizacije odlučivali o njihovim pravima i obavezama. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine konkretnog zajemčenog prava ili slobode, obrazlažu tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Ovo iz razloga što, prema navedenoj ustavnoj normi ustavna žalba nije sredstvo kojim se nakon postupka pred nadležnim državnim organima i organizacijama još jednom ispituje zakonitost donetih pojedinačnih akata, niti je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da postupa kao instancioni (viši) sud u odnosu na sudove, odnosno druge državne organe i organizacije čiji se akti ili radnje osporavaju ustavnom žalbom.

3. U toku prethodnog postupka, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti:

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 907/03 od 10. aprila 2008. godine, stavom 1. izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca Jovana Besarića i obavezan tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da na ime advokatskog honorara isplati tužiocu navedeni novčani iznos, stavom 2. izreke odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužioca, stavom 3. izreke je konstatovano da je protivtužba tužioca povučena u određenom delu, stavom 4. izreke je odbijen kao neosnovan predlog tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe za prekid predmetnog parničnog postupka, stavom 5. izreke je konstatovano je protivtužba u ovoj pravnoj stvari povučena, a stavom 6. izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u navedenom novčanom iznosu. U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je: da sud nije poverovao iskazu tuženog u delu u kome je izjavio da je između njega i tužioca postojao dogovor da će ga tužilac zastupati bez naknade, jer je prilikom davanja iskaza tuženi delovao neubedljivo, a sam iskaz sud je ocenio kao nejasan, nelogičan i životno nerealan; da nije sporno da je tuženi tužiocu na ime advokatskih honorara za zastupanje u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 1624/96 isplatio određeni iznos, koji je predstavljao deo naknade za zastupanje; da je prigovor zastarelosti koji je tuženi istakao neosnovan, s obzirom na to da je punomoćje tužioca za zastupanje tuženog u ranijim postupcima otkazano 22. novembra 2001. godine, od kog momenta je počeo da teče rok zastarelosti, a tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 4. juna 2002. godine.

Tužilac je podneskom od 10. oktobra 2008. godine obavestio sud da je u presudi P. 907/03 od 10. aprila 2008. godine došlo do „očigledne greške u kucanju“ adrese tuženog, kao i u stavu 3. u kome je konstatovano da je povučena u određenom delu protivtužba tužioca, umesto da je povučena u tom delu tužba tužioca. Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 907/03 od 13. oktobra 2008. godine ispravljena je presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 907/03 od 10. aprila 2008. godine, tako što je izmenjena adresa tuženog, a u stavu trećem izreke reč: „protivtužba“ je zamenjena rečju: „tužba“.

Protiv navedenih odluka Petog opštinskog suda u Beogradu tužilac je izjavio žalbe, koje je Okružni sud u Beogradu, osporenom presudom Gž. 15706/08 od 5. februara 2009. godine, odbio kao neosnovane. U obrazloženju osporene odluke navedeno je: da je tuženi potpisao tužiocu punomoćje za zastupanje u određenim predmetima, na osnovu čega ga je tužilac u tim predmetima zastupao, s tim da se tuženi obavezao da mu za to plati naknadu, što nije učinio; da je tužiočevo potraživanje dospelo danom otkaza punomoćja, te da potraživanje nije zastarelo; da su bez uticaja na drugačiju odluku suda i ostali navodi žalbe, jer tuženi nije istakao nove činjenice i nove dokaze koji bi mogli da dovedu u sumnju pravilnost i zakonitost pobijanih odluka, zbog čega ih sud posebno nije obrazložio.

4. Ustavni suda je iz sadržine ustavne žalbe utvrdio da povrede Ustavom utvrđenih načela i zajemčenog prava na koje se poziva, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom i iznosi sopstvene zaključke o činjeničnom stanju utvrđenom u tom postupku. Podnosilac osporava što prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja na kome se temelji prvostepena odluka koja je potvrđena osporenom drugostepenom presudom, nisu uzete u obzir činjenične tvrdnje podnosioca da se tužilac obavezao da ga pred sudovima zastupa bez naknade, kao i da su potraživanja dospela znatno pre podnošenja tuže, te da je nastupila zastarelost tih potraživanja. Ustavni sud je konstatovao da su razlozi navedeni u ustavnoj žalbi isticani i u žalbi protiv prvostepenih odluka i da su oni cenjeni u obrazloženju osporene drugostepene odluke, koje je jasno i za koje Ustavni sud ne smatra da je proizvoljno.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe, kao i zahtev koji je u ustavnoj žalbi postavljen, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivala tvrdnja o povredi ili uskraćivanju Ustavom zajemčenih prava ili sloboda, već da se od Ustavnog suda traži da još jednom, kao viši sud, preispita zakonitost osporenog pojedinačnog akta, te je Ustavni sud podnetu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

5. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević