Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Povreda se ogleda u narušavanju pravne sigurnosti, jer su sudovi doneli različite pravnosnažne odluke u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji koja se tiče istog podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiš a B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Ilića iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. jula 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Milorada Ilića protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2038/10 od 13. oktobra 2010. godine i ut vrđuje povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Ilić iz Prištine je 21. decembra 2010. godine, preko punomoćnika dr Ljubomira Čimburovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2038/10 od 13. oktobra 2010 . godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presud om Apelacionog suda u Beogradu preinačena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8656/08 od 4. marta 2009. godine i odbijen tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe da mu tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde na ime manje isplaćene zarade za priod od aprila 2006. godine do juna 2007. godine isplati opredeljene novčane iznose; da je pravo podnosioca na pravično suđenje povređeno zato što je prethodno po istom osnovu usvojen njegov tužbeni zahtev za period od septembra 2003. godine do marta 2006. godine ; da je osporena presuda kod neizmenjenih okolnosti sa istim pravnim osnovom i sa istim strankama, doneta nepravnim i nerazumljivim razlozima koji nemaju utemeljenje ni u jednom zakonu ili pravnom propisu . Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu ustavnog prava i naloži tuženoj da tužilji isplati štetu u svemu prema presudi Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8656/08 od 4. marta 2009. godine.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 8656/08 od 4. marta 2009. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe i obavezao tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo pravde da tužiocu na ime manje isplaćene zarade za period od aprila 2006. godine do juna 2007. godine isplati mesečne novčane iznose , sa zakonskom zateznom kamatom kao u stavu prvom izreke presude i obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2038/10 od 13. oktobra 2010. godine donetom po žalbi tužene preinačena je prvostepena presuda tako što je tuž beni zahtev tužioca odbijen u celosti. Drugostepeni sud je našao da u postupku donošenja ožalbene presude nije bilo bitnih povreda odredaba parničn og po stupka, te da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je prvostepena presuda preinačena.

U provedenom sudskom postupku je utvrđeno sledeće činjenično stanje: da je tužilac radnik Okružnog suda u Prištini od 197 8. godine, a od 1998. godine je radio kao nadzornik sudske straže; da je nakon opšte poznatih događaja na teritoriji AP Kosovo i Metohija ostao je da živi na Kosovu i Metohiji i u spornom periodu nije radio; da se tužilac periodično javljao Okružnom sudu u Prištini radi radnog angažovanja, ali Okružni sud nije imao potrebe zbog broja sudija, obima posla i materijalnih troškova da ga angažuje; da iznosi iz tužbenog zahteva predstavljaju razliku između zarade koju bi tužilac ostvario na svom radnom mestu u Okružnom sudu u Prištini i vrednosti minimalne zarade koju je u periodu od aprila 2006. godine do juna 2007. godine primao u skladu sa zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-01 od 17. jula 2003. godne; da Okružni sud u Prištini nije doneo pojedinačno rešenje o njegovom promenjenom radnopravnom statusu, niti pismenu odluku o umanjenju plate.

U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da prema odredbi člana 37. Zakona o radnim odnosima u državnim organima i člana 13. Zakona o državnim službenicima, kao i čl. 2. i 3. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika , početak prava na platu i prestanak prava na platu se određuje sa momentom stupanja na rad, odnosno prestankom radnog odnosa; da tužilac u periodu na koji se o dnosi njegovo potraživanje nije radio i ni je preuzeo pravno dozvoljena sredstva radi zaštite prava na rad , zbog čega i nema osnova za naknadu štete po os novu izgubljene zarade; da tužilac nije predložio i priložio dokaze na okolnost da je mogao biti raspoređen u naznačenom organu, odnosno drugom državnom organu, što je poseban razlog koji čini njegovo potraživanje neosnovanim; da je poslodavac dužan da donese rešenje kojim bi regulisao radnopravni status zaposlenog i da u ovoj situaciji to rešenje nije donet o; da bi se ta činjenica mogla upisati u činjenični osnov njegove odgovornosti za naknadu štete primenom odredaba Zakona o obligacionim odnosima samo ako je tužilac preuzeo potrebne radnje u cilju zaštite svoga prava i eliminisanja takvog stanja u pogledu svoga radnopravnog statusa, ali da on to nije učinio; da tužilac nije tražio sudsku zaštitu i prethodno koristio pravo na prigovor iz član a 71. Zakona o radnim odnosima u d ržavnim organima, zbog čega ne može uspešno koristiti okolnost da nije doneto rešenje o njengovom radn opravnom statusu, niti je tužilac koristio pravna sr edstva predviđena odredbama Zakona o državnim službenicima, tako da u povodu toga po prirodi stvari nije donet akt kojim bi se utvrdila povreda prava tužioca zbog činjenice što nije radio u naznačenom periodu ; da zbog toga nema ni osnova za naknadu štete, kako to pogrešno zaključuje pr vostepeni sud primenom pravila iz odredbe člana 172. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima . Uvidom u dostavljene sudske odluke, Ustavni sud je takođe utvrdio sledeće :

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3416/05 od 7. juna 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev podnosioca da mu tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade za period od septembra meseca 2003. godine do marta 2006. godine i splati opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom kao u izreci. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4110/06 od 13. oktobra 2006. godine odbijena je žalba tužene kao neosnovana i potvrđena navedena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) je bilo propisano: da se radi ostvarivanja svojih prava, zaposleni u državnom organu, odnosno postavljena lica, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom ; da protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor ; da se prigovor podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od 8 dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora ; da razmatrajući podneti prigovor, funkcioner preispituje svoju odluku i može je izmeniti ili dopuniti ; da zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi, kao i da, ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru ili ako zaposleni, odnosno postavljeno lice, nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni, odnosno postavljeno lice može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana.

Odredbama Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, broj 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 i 67/07), koji se primenjuje od 1. jula 2006. godine, propisano je : da se ovim zakonom uređuju prava i dužnosti državnih službenika i pojedina prava i dužnosti nameštenika (član 1. st av 1.); da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako ovim ili drugim zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno, kao i da se pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu (član 140. st. 1. i 4.); da žalbene komisije odlučuju o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnostima i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa (član 142. stav 1.); da je žalbena komisija dužna da odluči o žalbi u roku od 30 dana od dana njenog prijema ako ovim zakonom nije drukčije određeno, inače se smatra da je žalba odbijena, kao i da protiv odluke žalbene komisije može da se pokrene upravni spor (član 143.).

Članom 116. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) je propisano da u upravnim stvarima u kojima je po zakonu ili po prirodi stvari za pokretanje i vođenje postupka potreban zahtev stranke, organ može pokrenuti i voditi postupak samo ako postoji takav zahtev.

5. Razmatrajući razloge i navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe ukazao na nejednako postupanje nadležnog suda u istoj pravnoj situaciji, na koji način smatra da mu je povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje , zajemčenog članom 32. st av 1. Ustava i predložio da Ustavni sud poništi osporenu presudu . Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Uvidom u dostavljene presude, Ustavni sud je utvrdio da je pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3416/05 od 7. juna 2006. godine usvojen zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe za isplatu naknade na ime razlike zarade za period od septembra meseca 2003. godine do aprila 2006. godine, odnosno da je njome na suprotan način odlučeno o tužbenom zahtevu koji je bio istovetan sa tužbenim zahtevom podnosioca ustavne žalbe o kome je odlučeno osporenom presudom . Dakle, Okružni sud u Beogradu je, kao sud poslednje instance, u dostavljenoj presudi Gž1. 4110/06 od 13. oktobra 2006. godine, kojom je potvrdio prvostepenu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu, zauzeo drugačiji pravni stav od stava Apelacionog suda u Beogradu u osporenoj presudi u odnosu na pravo zaposlenih u organima sa područja AP Kosovo i Metohija na isplatu zarade.

Kako su drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance u predmetnim parničnim postupcima, donosili različite odluke u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suprotna principu pravne sigurnosti, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine).

Ustavni sud je ocenio da je za rešavanje ove ustavne žalbe bilo potrebno ispitati i da li je primena materijalnog prava u konkretnom slučaju bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je utvrdio da se osporena drugostepena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, odnosno da je odredbom člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima bilo propisano da se radi ostvarivanja svojih prava zaposleni u državnom organu pismeno obraća funkcioneru koji rukovodi organom (što takođe predstavlja redovan pravni put i na osnovu Zakona o državnim službenicima koji je u primeni od 1. jul a 2006. godine), da podnosilac nije podnosio takav zahtev, iz kog razloga neosnovano potražuje naknadu štete do pune plate koju bi ostvario da je u utuženom periodu radio . U drugostepenoj presudi se takođe ističe da tužilac u spornom periodu nije radio, zbog čega ne može da ostvari pravo na isplatu plate, bez obzira na to što se nalazi u radnom odnosu. Po oceni Ustavnog suda, i ovaj zaključak drugostepenog suda se zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, s obzirom na to da se zarada po svim važećim propisima u Republici Srbiji isplaćuje isključivo za obavljeni rad i za vreme provedeno na radu, te se u konkretnom slučaju ne može govoriti o nepravičnoj primeni materijalnopravnih propisa na š tetu podnosioca ustavne žalbe .

Ovakvo stanovište o iznetoj primeni materijalnog prava Ustavni sud je zauzeo i u svojoj Odluci Už-5116/2010 od 12. juna 2013. godine (www.ustavni. sud.rs).

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance povodom iste činje nične i pravne situacije donosili različite odluke, stvorila p ravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da ta okolnost, sama po sebi, predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđ enje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio, kao u izreci.

No, kako je u konkretnom slučaju Ustavni sud ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe, odnosno da je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu zasnovana na ustavnopravno p rihvatljivoj primeni merodavnog prava, Ustavni sud nalazi da utvrđivanje povrede prava u postupku po ustavnoj žalbi predstavlja pravičan vid za dovoljenja podnosioca zbog utvrđene povrede prava.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti