Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju neblagovremene ustavne žalbe

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu. Zahtev za zaštitu zakonitosti koji je odbačen kao nedozvoljen ne smatra se iscrpljenim pravnim sredstvom, pa se rok za ustavnu žalbu računa od dostavljanja drugostepene presude, a taj rok je u konkretnom slučaju protekao.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Pejin i Borisa Pejina, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirjana Pejin i Boris Pejin, oboje iz Beograda su 22. decembra 2010. godine, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1043/10 od 23. aprila 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i potvrđena osporena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 175/98 od 30. oktobra 2006. godine, kojom je odlučeno sledeće: u stavu prvom izreke je odbijen prigovor tuženih da po istom zahtevu već teče parnica u predmetu pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu P. 1347/79; u stavu drugom izreke je usvojen tužbeni zahtev tužilje, te su obavezani tuženi da se sa svim licima i stvarima isele iz stana bliže opisanog u ovom stavu izreke i da isti predaju u posed tužilji; u stavu trećem izreke obavezani su tuženi da tužilji naknade troškove postupka u opredeljenom novčanom iznosu.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 496/10 od 15. novembra 2010. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tuženih izjavljen protiv prvostepene i drugostepene presude. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da se zahtev za zaštitu zakonitosti može izjaviti samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, dok je punomoćnik tuženih izjavio ovaj vanredni pravni lek zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 7. i člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, kao i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

4. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe utvrdio da se ukazivanje podnosilaca na povredu prava na pravično suđenje u celini odnosi na sprovedeni dokazni postupak pred prvostepenim sudom i to prvenstveno na učinjene bitne povrede pravila parničnog postupka, koje su dovele do utvrđivanja činjeničnog stanja na njihovu štetu. Ustavni sud konstatuje da se Vrhovni kasacioni sud u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti nije mogao upuštati u ispitivanje povreda pravila postupka na koje se podnosioci u ustavnoj žalbi pozivaju. Imajući u vidu da sami podnosioci u ustavnoj žalbi tvrde da u konkretnom parničnom postupku nije bilo nedozvoljenog raspolaganja stranaka, čije postojanje je bilo jedan od Zakonom o parničnom postupku propisanih uslova za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, te da se razlozi ustavne žalbe u pogledu povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje ne mogu dovesti u pravnu vezu sa osporenim procesnim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 496/10 od 15. novembra 2010. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu protiv tog rešenja odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Ocenjujući blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na osporene presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 175/98 od 30. oktobra 2006. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1043/10 od 23. aprila 2010. godine, Ustavni sud je pošao od utvrđenog pravnog stava da će se donošenjem odluke o reviziji u parničnom postupku smatrati da su iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe, ali samo kada je izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva, prema Zakonu o parničnom postupku ili drugom posebnom zakonu, dozvoljeno i kada je izjavljeno na način propisan tim zakonom. U suprotnom će se smatrati da su pravna sredstva iscrpljena izjavljivanjem žalbe protiv prvostepene sudske odluke, te će se blagovremenost ustavne žalbe ceniti u odnosu na dan dostavljanja odluke suda donete po žalbi. Ovakvo pravno stanovište može se primeniti i kada izjavljeni zahtev za zaštitu zakonitosti nije bio dozvoljeno pravno sredstvo, odnosno kad nije bio izjavljen na zakonom propisan način.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju zahtev za zaštitu zakonitosti koju su izjavili podnosioci ustavne žalbe odbačen kao nedozvoljen, Ustavni sud je ocenio da se Zakonom o Ustavnom sudu propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe računa od dana dostavljanja drugostepene sudske odluke podnosiocima ustavne žalbe, a ne od dana kada su podnosioci ustavne žalbe primili rešenje povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva. Kako je punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu primio pre 15. novembra 2010. godine kada je doneto osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda, a ustavnu žalbu je izjavio 22. decembra 2010. godine, dakle po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu protiv osporenih presuda kao neblagovremenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 4601/2010: Odbacivanje neblagovremene ustavne žalbe u izvršnom postupku
• Už 2370/2010: Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i neosnovanosti
• Už 184/2011: Odbačaj ustavne žalbe zbog neblagovremenosti nakon podnošenja nedozvoljenog vanrednog pravnog leka
• Už 134/2011: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nedostatka pretpostavki
• Už 280/2011: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda
• Už 4706/2010: Odbačaj ustavne žalbe zbog neosnovanosti i neblagovremenosti u parničnom postupku
• Už 1083/2011: Odbacivanje ustavne žalbe zbog nedopuštenosti i neblagovremenosti u parničnom postupku