Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 11 godina. Iako je podnosilac doprineo odugovlačenju, sud je utvrdio odlučujuću odgovornost prvostepenih sudova i dosudio naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Š . iz Kragujevca, n a osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. jula 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Š . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4372/03, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6397/11, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Š . iz Kragujevca, podneo je Ustavnom sudu, 18. juna 2014. godine, preko punomoćnika D . Lj. J, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4372 /03, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6397/11.

Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći ceo tok parničnog postupka, koji je vodio u svojstvu tužioca, radi isplate potraživanja iz radnog odnosa, ukazuje da je ovaj radni spor trajao 11 godina, da su ročišta zakazivana sa velikim vremenskim razmakom, da je bilo ponovljenog razmatranja nakon ukidanja prvostepene presude, kao i da on svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, te zahteva naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenog ustavnog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P. 6397/11 sada Trećeg o snovnog sud a u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 23. juna 2003. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi isplate duga, protiv tuženog "R. M . – H ." AD iz Beograda. U tužbi je navedeno da je tuženi - poslodavac tužioca, te da mu nije isplatio potraživanja iz radnog odnosa (dnevnice, prekovremeni sati, regres i dr.), bliže određena u tužbi. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 4372/03.

Nakon jednog održanog i jednog neodržanog ročišta, Opštinski sud je doneo rešenje P. 4372/03 od 29. decembra 2005. godine da se tužba smatra povučenom. Po predlogu punomoćnika tužioca od 11. januara 2006. godine, dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje na ročištu održanom 17. aprila 2006. godine, a predmet je dobio novi broj P. 381/06. U ovom periodu tužiocu je na pravom ročištu održanom 15. oktobra 2003. godine dat nalog da dostavi dokaze vezane za uplaćivanje doprinosa poslodavca, što je on učinio posle godinu dana, neposredno na sledećem ročištu koje je bilo zakazano za 18. oktobar 2004. godine, ali nije održano jer tuženi nije bio uredno pozvan. Ročište je odloženo na neodređeno vreme, a tužiocu je dat nalog da "pojasni" svoj tužbeni zahtev u određenim tačkama, te je on, skoro deset meseci kasnije, 26. avgusta 2005. godine dostavio podnesak.

U nastavku postupka, pod brojem P. 381/06, a do zaključenja glavne rasprave 25. februara 2008. godine, bilo je zakazano 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet održano. Na održanim ročištima određeno je veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomske struke 31. januara 2008. godine, te dostavljen osnovni nalaz i ispravljeni nalaz veštaka, saslušan je svedok i veštak, te pročitani brojni pismeni dokazi. Punomoćnik tužioca je u delu svojih potraživanja povukao tužbu. Razlozi za neodržavanje ročišta bili su uglavnom vezani za postupak veštačenja - jednom veštak nije preuzeo spise po rešenju o veštačenju, a svoj ispravljeni nalaz po nalogu suda dostavio je sudu neposredno pred ročište, ali je i sud na ročištu uručio njegov osnovni nalaz koji je bio blagovremeno pre ročišta dostavljen sudu. Tužilac je kasnio sa uplatom predujma troškova veštačenja 12 dana, a odmah nakon njegove uplate veštak je uzeo spise u rad. Takođe, jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a drugo jer punomoćnik tužioca nije dostavio sudu uredno punomoćje za zastupanje.

Presudom Opštinskog suda P. 381/06 od 25. februara 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio isplate novčanih iznosa na ime prekovremenih sati i regresa, te utvrđeno da je u delu postavljenog tužbenog zahteva povukao tužbu, a tuženi je obavezan da mu naknadi troškove postupka. Protiv prvostepene presude je tuženi izjavio žalbu 6. aprila 2009. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 3499/10 od 9. marta 2011. godine delimično potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu, a delimično je ukinuo i predmet uputio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje. Prvostepenom sudu su spisi vraćeni 21. marta 2011. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu dobio novi broj P. 6397/11, a nakon dva održana ročišta, od šest zakazanih, zaključena je glavna rasprava 8. februara 2013. godine. U ovom delu postupka, punomoćnik tužioca je urgirao za zakazivanje ročišta 22. avgusta 2011. godine, jer sud nakon vraćanja spisa tri meseca nije zakazivao raspravu, ali je na prvom sledećem ročištu od 23. novembra 2011. godine dostavio neposredno svoj precizirani tužbeni zahtev, što je zahtevalo da se ostavi rok radi izjašnjenja tuženom. Četiri ročišta nisu održana jer je dva puta izostao veštak, jednom je sud ponovio na ročištu dostavu izjašnjenja veštaka punomoćniku tužioca koji je tvrdio da mu ono nije uručeno (prema dostavnici uredno uručeno izjašnjenje), a jednom jer je punomoćnik tužioca, ponovo, neposredno na ročištu predao podnesak.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6397/11 od 8. februara 2013. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Po predlogu tužioca o jednom delu tužbenog zahteva odlučeno je dopunskom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6397/11 od 28. marta 2013. godine. Protiv navedenih presuda tuženi je izjavio žalbe, a Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 3586/13 od 6. marta 2014. godine odbio žalbe tuženog, te potvrdio ožalbene presude, kao i odbio kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka. Navedena presuda je uručena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 19. maja 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, zajedno sa njegovim izmenama objavljenim u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 111/09 i broj 36/11), a koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao u konkretnoj parnici ima o je sadržinski sličn u odredb u sa naveden om odredb om ranije važećeg ZPP koj a se odnos i na efikasno postupanje parničnog suda.

5. U odnosu na period za koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 23. juna 2003. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, te da je okončan 19. maja 2014. godine, nakon deset godina i skoro 11 meseci, uručivanjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3586/13 od 6. marta 2014. godine.

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe, postupanj e sudova u konkretnom slučaju, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio posebno složen.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, bez obzira na nesumnjiv njegov interes da se spor hitno okonča i na materijalni značaj razrešenja spornih pitanja, u znatnoj meri svojim ponašanjem doprineo dužini trajanja postupka. Najpre, on u ovom sporu nije imao proaktivan stav, koji mu pripada po procesnoj ulozi. Nasuprot navodima ustavne žalbe, u kojima ističe da njegovo ponašanje nije doprinelo dužini trajanja ovog radnog spora, punomoćnik podnosioca je samo jednom urgirao za zakazivanje ročišta, i to pro forma, jer je ročište zakazano tri meseca od njegove urgencije odloženo zato što je upravno on neposredno na sudu predao podnesak kojim precizira tužbeni zahtev nakon ukidajućeg rešenja drugostepenog suda. Pored ovoga, njegov punomoćnik je još jednom neposredno na ročištu predao svoje podnesak, a jednom novoangažovani punomoćnik tužioca nije imao uredno punomoćje za zastupanje. Ovo sve je uticalo da se ukupno dva ročišta ne održe, a jedno bude odloženo isključivom odgovornošću podnosioca. Pritom, dužem trajanju postupka doprinelo i to što punomoćnik tužioca nije blagovremeno postupao po nalozima suda, u jednom navratu je kasnio godinu dana, a u drugom skoro deset meseci, dok je predujam troškova veštačenja uplatio sa zakašnjenjem od 12 dana. Takođe, u jednom navratu je punomoćnik tužioca izostao sa ročišta iako je bio uredno pozvan, što je dovelo do toga da sud donese rešenje kojim se tužba smatra povučenom, pa iako je po njegovom predlogu dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje, ovo je doprinelo da postupak duže traje skoro pet meseci.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dali su nadležni prvostepeni sudovi. U prilog ovoj oceni upravo govori da je prvostepena presuda doneta nakon skoro šest godina, ali da je i ona, prema odluci drugostepenog suda, delimično ukinuta, pa je postupak do okončanja trajao još četiri godine. Zakazivanje ročišta bilo je sa dužim vremenskim razmacima, na šta se i ukazuje ustavnom žalbom, mada stoji da je razlog odlaganja ročišta na neodređeno vreme bio ostavljanja rokova punomoćniku tužioca da dostavi dolaze ili precizira tužbeni zahtev, a sa čim je on kasnio u velikoj meri.

Ustavni sud je, i pored navedenih okolnosti koje se ne mogu staviti u krivicu parničnom sudu, ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da radni spor, nastao povodom naplate potraživanja proisteklih iz radnog odnosa, traje više od deset godina. Ovo posebno jer, kako prema domaćem pravu, tako i prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u pogledu postupanja sudova u radnim sporovima postoji obaveza hitnog postupanja i odlučivanja. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 700 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja i vrstu spora, ali i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti