Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog prekida izvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Prekid izvršnog postupka zbog restrukturiranja dužnika nakon zakonskog roka za privatizaciju (31. decembar 2008.) predstavlja povredu prava podnosioca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5348/2011
08.05.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slavka Sinkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slavka Sinkovića i utvrđuje se da su u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 49371/10 povređena prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i član om 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavko Sinković iz Beograda je 1. novembra 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 9277/08 od 20. maja 2009. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je podneo predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave donete u sporu koji je trajao nepunih 30 godina i da je Četvrti opštinski sud u Beogradu 10. februara 2009. godine doneo rešenje I. 9277/08, kojim je dozvolio prinudno izvršenje. Ističe da je osporenim rešenjem prekinut izvršni postupak zbog toga što je nad izvršnim dužnikom pokrenut postupak restrukturiranja i da “prekid nema vremensko ograničenje i da nije moguće proceniti kada će biti izvršena pravnosnažna i izvršna sudska presuda“. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno rešenje i naloži da se nastavi predmetni izvršni postupak.

2. Imajući u vidu suštinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac zapravo osporava dužinu trajanja izvršnog postupka u kome je doneto osporeno rešenje, pa je isključivo ispitivao da li su radnjama nečinjenja (odnosno nesprovođenja izvršenja) postupajućih izvršnih sudova povređena navedena ustavna prava podnosioca.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 49371/10 (predmet je dobio novi broj nakon formiranja nove mreže sudova), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Izvršni poverioci Slavko Sinković (ovde podnosilac ustavne žalbe), P.S, B.S, S.Ž. i B.S. su 14. jula 2008. godine podneli Četvrtom opštinskom sudu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika “PIK Zemun“ iz Beograda, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude istog suda P. 841/03 od 22. februara 2007. godine, kojom je dužnik obavezan da preda u posed i na korišćenje parcele upisane u ZKUL br. 6463, KO Zemun i da dozvoli da se poverioci uknjiže kao vlasnici ili nosioci prava korišćenja na navedenim nepokretnostima ili da dužnik isplati poveriocima iznos od 21.888.944,00 dinara u slučaju da ne preda parcele.

Prvostepeni sud je 26. avgusta 2008. godine naložio izvršnim poveriocima da urede predlog za izvršenje, tako što će navesti brojeve računa dužnika na kojima se vode novčana sredstva, matični broj i PIB dužnika, kao i broj tekućeg računa poverilaca na koji treba izvršiti uplatu.

Izvršni poverioci su 5. septembra 2008. godine ponovo dostavili sudu predlog za izvršenje, ali je zaključkom suda od 23. oktobra 2008. godine ponovo naloženo poveriocima da urede predlog tako što će navesti način isplate novčanih sredstava za poverioce P.S. i B.S.

Izvršni poverioci su 10. novembra 2008. godine dostavili Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu uređeni predlog za izvršenje, te je prvostepeni sud 10. februara 2009. godine doneo rešenje I. 9277/08 kojim je usvojio navedeni predlog i odredio troškove izvršenja u iznosu od 90.000,00 dinara.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 27. marta 2009. godine doneo zaključak I. 9277/08, kojim je naložio da će se prinudno izvršenje sprovesti 14. maja 2009. godine na licu mesta i zatražio prisustvo policije radi lakšeg sprovođenja izvršenja. U zapisniku od 14. maja 2009. godine je konstatovano da je predstavnik izvršnog dužnika izjavio da je Agencija za privatizaciju 15. aprila 2009. godine donela odluku kojom je pokrenut postupak restrukturiranja nad izvršnim dužnikom.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 20. maja 2009. godine doneo osporeno rešenje I. 9277/08 kojim je prekinuo izvršenje u ovoj pravnoj stvari, ističući da je odlukom Agencije za privatizaciju br. 10-1864/09-1056/02 od 15. aprila 2009. godine pokrenut postupak restrukturiranja nad izvršnim dužnikom i da se prema odredbi člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji, ne može odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje protiv subjekta privatizacije.

Odlučujući o žalbi izvršnih poverilaca, Okružni sud u Beogradu je 15. septembra 2009. godine doneo rešenje Gž. 18783/09, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje.

Nakon formiranja nove mreže sudova, Prvi osnovni sud je preuzeo predmet radi postupanja i predmet je zaveden pod brojem I. 49371/10. Izvršni poverioci su u više navrata tražili od prvostepenog suda da od Agencije za privatizaciju pribavi podatak o tome u kojoj se fazi nalazi postupak restrukturiranja nad izvršnim dužnikom. Agencija za privatizaciju je dopisima od 21. aprila 2010, 27. septembra 2010, 6. aprila 2011. i 29. jula 2011. godine obavestila izvršni sud da je postupak restrukturiranja nad izvršnim dužnikom i dalje u toku.

Postupajući po predlogu izvršnih poverilaca, Prvi osnovni sud u Beogradu je 23. januara 2012. godine doneo rešenje I. 49371/10, kojim je nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari, pozivajući se na pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda od 22. februara 2011. godine, prema kome se neće prekidati izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanog potraživanja iz radnog odnosa i koji su pokrenuti prema subjektu privatizacije u restrukturiranju, odnosno da će se prekinuti postupci nastaviti i okončati.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 28. septembra 2012. godine doneo rešenje I. 49371/10, kojim je zastao sa postupkom u ovom predmetu do odluke Vrhovnog kasacionog suda za rešavanje spornog pravnog pitanja, ističući da je po zahtevu ovog suda od 14. juna 2012. godine pred Vrhovnim kasacionim sudom pokrenut postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja koje se odnosi na određivanje zastoja u izvršnom postupku koji se vodi protiv izvršnog dužnika koji se nalazi u restrukturiranju, a radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa.

Izvršni poverioci su 10. januara 2013. godine predložili da prvostepeni sud nastavi sa prinudnim izvršenjem u ovom predmetu, napominjući da su protekli rokovi za rešenje spornog pravnog pitanja i da ne postoje razlozi za zastoj.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 16. januara 2013. godine doneo zaključak I. 49371/10, kojim je naložio Narodnoj banci Srbije – Odeljenje za prinudnu naplatu u Kragujevcu da novčana sredstva sa tekućeg računa izvršnog dužnika prenese na račun izvršnih poverilaca.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama člana 5. st. 1. i 2. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme pokretanja izvršnog postupka, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno, te da je sud dužan da o predlog za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga.

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da se odredbe drugih zakona koje propisuju prekid ili odlaganje izvršnog postupka neće primenjivati u izvršnom postupku koji se sprovodi po predlogu za izvršenje radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa i da će u slučaju iz stava 5. ovog člana sud zastati sa izvršnim postupkom, u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku (član 9. st. 5. i 6.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona (član 358. stav 1.).

Odredbama člana 190. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) je bilo propisano da tužilac koji u tužbi traži da mu se dosudi ispunjenje dugovane činidbe može predložiti da tuženi umesto dugovane činidbe plati određeni novčani iznos ili da ispuni neku drugu činidbu i da sud nije dužan da ispituje da li novčani iznos koji je tužilac voljan da primi umesto dugovane nenovčane činidbe odgovara vrednosti nenovčane činidbe.

Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05 i 123/07) uređuju se uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.). Istim zakonom je propisano: da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital (u daljem tekstu: kapital), u preduzećima i drugim pravnim licima (u daljem tekstu: subjekti privatizacije), ako posebnim propisima nije drugačije određeno, da je predmet privatizacije i državni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu drugačije uređeni posebnim propisom, da se u postupku privatizacije može prodati imovina ili deo imovine subjekta privatizacije, odnosno pojedini delovi subjekta privatizacije (član 3. st. 1. do 3.); da su subjekti nadležni za sprovođenje privatizacije - 1) Agencija za privatizaciju, 2) Akcijski fond i 3) Centralni registar za hartije od vrednosti, kao i da se u postupku privatizacije vodi Privatizacioni registar (član 4.); da je Agencija za privatizaciju (u daljem tekstu: Agencija) pravno lice koje prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom (član 5. stav 1.).

Odredbama člana 14. st. 1. i 2. Zakona o privatizaciji je propisano da se za privatizaciju neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, mora objaviti najkasnije do 31. decembra 2008. godine, kao i da ako se javni poziv ne objavi u roku iz stava 1. ovog člana, Agencija donosi rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije.

Odredbama člana 19. Zakona o privatizaciji je propisano: da ako Agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restrukturiranja, Agencija donosi odluku o restrukturiranju u postupku privatizacije, u skladu sa ovim zakonom (stav 1.); da restrukturiranje u postupku privatizacije (u daljem tekstu: restrukturiranje), u smislu ovog zakona, jesu promene koje se odnose na subjekt privatizacije i njegova zavisna preduzeća, koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine, a naročito - 1) statusne promene, promene pravne forme, promene unutrašnje organizacije i druge organizacione promene, 2) otpis glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja, u celini ili delimično, 3) otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala subjekta privatizacije (stav 2.); da u subjektima privatizacije u kojima je sprovedeno restrukturiranje, Agencija prodaje kapital, odnosno imovinu, metodom javnog tendera ili javne aukcije (stav 3.).

Članom 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07), koji je stupio na snagu 3. januara 2008. godine, propisano je da se posle člana 20đ, dodaju dva člana 20e i 20ž, a članom 20ž je, pored ostalog, propisano: da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (stav 1.); da odluka o restrukturiranju ima snagu izvršne isprave (stav 2.); da odluku o restrukturiranju Agencija, u roku od pet dana od dana njenog donošenja, dostavlja organu nadležnom za sprovođenje prinudne naplate, sudovima i drugim organima nadležnim za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu (stav 3.); da na osnovu odluke o restrukturiranju organ nadležan za sprovođenje prinudne naplate obustavlja izvršavanje evidentiranih osnova i naloga, a sudovi i drugi organi nadležni za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu ne donose nove osnove i naloge za prinudnu naplatu (stav 4.); da se postupak prinudnog izvršenja koji je u toku prekida (stav 7.); da po okončanju restruktuiranja, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom, Agencija obaveštava sudove i organe iz stava 4. ovog člana o uplati prodajne cene i o poveriocima koji svoje potraživanje namiruju iz te cene (stav 8.).

Odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji (“Službeni glasnik RS“, broj 119/12), koji je stupio na snagu 25. decembra 2012. godine, je propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranje, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj izvršni postupak pokrenut 14. jula 2008. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu i da ovo prinudno izvršenje traje četiri godine i devet meseci i da još nije okončano, imajući u vidu da postoji razlog za prekid izvršnog postupka, u smislu odredbe člana 20ž stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da ovo prinudno izvršenje traje skoro pet godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da predmet nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka, jer je postupajući sud trebao da odluči o predlogu za izvršenje i pristupi radnjama sprovođenja izvršenja nakon donošenja rešenja o prinudnom izvršenju.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se ovo prinudno izvršenje hitno okonča, uzimajući u obzir vrednost nepokretnosti koja mu je dosuđena izvršnom ispravom na osnovu koje je pokrenut izvršni postupak.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on u neznatnoj meri doprineo dužem trajanju postupka. Naime, podnosilac ustavne žalbe je dva puta podneo predlog za izvršenje koji nije imao sve obavezne elemente propisane odredbama Zakona o izvršnom postupku, pa je prvostepeni sud naložio podnosiocu da uredi navedeni predlog kako bi mogao da postupi po njemu.

Analizirajući postupanje izvršnog suda, Ustavni sud je najpre utvrdio da je Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu trebalo tri meseca da odluči o predlogu za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, iako je prema odredbi člana 5. stav 2. Zakona o izvršnom postupku bio dužan to da učini u roku od tri dana od dana podnošenja predloga. S obzirom na to da je pravnosnažnim rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 9277/08 od 20. maja 2009. godine prekinut ovaj izvršni postupak, jer je odlukom Agencije za privatizaciju br. 10-1864/09-1056/02 od 15. aprila 2009. godine pokrenut postupak restrukturiranja nad izvršnim dužnikom, Ustavni sud je našao da je za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe, pored postupanja sudova koji su bili nadležni za sprovođenje prinudnog izvršenja, bitno i postupanje Agencije za privatizaciju, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje privatizacije, pa i za postupak restrukturiranja nad subjektom privatizacije.

Dakle, u takvoj situaciji potrebno je preispitati ne samo postupanje izvršnog suda, već i postupanje drugih državnih organa ili organizacija koje vrše javna ovlašćenja koji su preduzimali pojedine radnje u vezi sa tim postupkom, a koje su bile odlučujuće za konačan ishod izvršnog postupka (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už–315/2008 od 13. novembra 2008. godine). S tim u vezi, Ustavni sud je u predmetu IUz-98/2009, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo Rešenje kojim nije prihvatio inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti osporenih odredaba člana 20ž Zakona o privatizaciji. U obrazloženju ovog rešenja Ustavnog suda, u oceni navoda inicijative kojima se poziva na nesaglasnost osporenih odredaba Zakona sa članom 32. stav 1. Ustava, kojima se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, pored ostalog, navedeno je: da Ustavni sud ukazuje da se odredba člana 20ž Zakona nužno mora tumačiti u vezi sa odredbom člana 14. Zakona, koja izričito određuje krajnji rok (31. decembar 2008. godine) u kome je, u postupku privatizacije neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji morao biti objavljen, a u suprotnom Agencija je bila dužna da donese rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije; da kako je cilj restrukturiranja subjekta privatizacije, saglasno članu 19. Zakona o privatizaciji, da nakon sprovedenog restrukturiranja Agencija proda kapital, odnosno imovinu metodom javnog tendera ili javne aukcije, a prema članu 14. Zakona, javni tender ili javna aukcija su morali da se objave najkasnije do 31. decembra 2008. godine , to, po stanovištu Ustavnog suda, nakon navedenog datuma više nije moguće sprovoditi restrukturiranje, već je Agencija za privatizaciju morala pokrenuti postupak prinudne likvidacije za sve neprivatizovane privredne subjekte. Iz izloženog sledi da se prema navedenim zakonskim odredbama subjekti privatizacije nakon 31. decembra 2008. godine više nisu mogli nalaziti u postupku restrukturiranja i da stoga u predmetnom izvršnom postupku nisu ni postojali razlozi za prekid postupka.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da, bez obzira na to da li je izvršni dužnik fizičko lice, privatno pravno lice ili pravno lice u većinskom državnom vlasništvu, na državi je da preduzme sve mere da se pravnosnažna sudska presuda izvrši, kao i da, pri tome, obezbedi delotvorno učešće njenog aparata (videti presude u predmetima Evropskog suda za ljudska prava ''Pini i drugi protiv Rumunije'', broj aplikacije 78028/01 i 78029/01 i ''Kačapor i drugi protiv Srbije'', stav 108. i Odluku Ustavnog suda Už–2008/2009 od 2. juna 2011. godine).

Ustavni sud ističe da je navedeno stanovište u pogledu prekida izvršnog postupka u kome su dužnici subjekti u restrukturiranju, zauzeto u ovom predmetu, već iskazao kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-1918/2010 od 13. oktobra 2011. godine).

Polazeći od svega navedenog, te činjenice da je predmetni izvršni postupak pokrenut na osnovu izvršne isprave donete u sporu koji je trajao nepunih 30 godina i da se izvršenje sudskih odluka smatra sastavnim delom suđenja (stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u predmetima ''Hornsby protiv Grčke '' i ''Jeličić protiv Bosne i Hercegovine''), Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Na ovakvu ocenu Ustavnog suda nije od značaja odredba člana 20ž stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koja je produžila rok u kome se subjekti privatizacije mogu nalaziti u postupku restrukturiranja do 30. juna 2014. godine, jer je ta zakonska odredba stupila na snagu tek 25. decembra 2012. godine.

Pored toga, Ustavni sud smatra da navedeni propust sudova da sprovedu izvršenje u korist podnosioca ustavne žalbe, predstavlja i povredu njegovog prava na mirno uživanje imovine stečene pravnosnažnom parničnom presudom, koje je zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. S obzirom da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći i stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kome propust države da izvrši pravnosnažnu presudu ili drugu izvršnu ispravu izrečenu u korist podnosioca predstavke predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (videti presudu "Vlahović protiv Srbije" od 16. decembra 2008. godine). Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se ovo prinudno izvršenje okončalo u najkraćem roku. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe u ovom izvršnom postupku tražio predaju nepokretnosti i da se u konkretnom slučaju ne može primeniti odredba člana 20ž stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, na osnovu koje se može odrediti prekid izvršnog postupka pokrenutog protiv pravnog subjekta koji se nalazi u postupku restrukturiranja samo u slučaju kada izvršna isprava glasi na novčano potraživanje. U tom kontekstu, Ustavni sud napominje da je u parničnom postupku u kome je doneta izvršna isprava usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za predaju nepokretnosti i da je podnosilac samo ostavio mogućnost dužniku da se u skladu sa odredbama člana 190. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku oslobodi te obaveze ukoliko mu isplati navedeni novčani iznos.

Budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu štete, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede navedenih ustavnih prava, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog prekida izvršenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti