Odluka Ustavnog suda zbog neujednačene sudske prakse u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje, poništava drugostepenu presudu i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Povreda je nastala jer je nadležni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio dijametralno suprotne odluke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-535/2009
20.04.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnog žalbi Enesa Petlače iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. aprila 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Enesa Petlače izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 459/08 od 9. januara 2009. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 343/09 od 3. marta 2009. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž.1 343/09 od 3. marta 2009. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 459/08 od 9. januara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Enes Petlača iz Novog Pazara je 10. aprila 2009. godine, preko punomoćnika Refije Garibović, advokata iz Novog Pazara, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos kod društvenog preduzeća Savremena konfekcija „Raška“ 8. februara 2007. godine jer je proglašen tehnološkim viškom; da je zbog neisplaćenih zarada tužbom pokrenuo parnicu pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru i da je taj sud doneo presudu P1. 459/08 od 9. januara 2009. godine kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi, bivši poslodavac, Savremena konfekcija „Raška“ iz Novog Pazara obaveže da podnosiocu isplati naknadu zarade počev od juna 2004. godine do februara 2007. godine; da je Okružni sud u Novom Pazaru doneo presudu Gž1. 343/09 od 3. marta 2009. godine kojom je odbijena žalba podnosioca i potvrđena prvostepena presuda; da se u konkretnom slučaju radi o isplati naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, a ne o isplati zarade iz člana 2. sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključenim između podnosioca ustavne žalbe i poslodavca, te da su u pitanju različite pravne kategorije. Takođe, podnosilac ustavne žalbe navodi da je Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru po osnovu istog pravnog pitanja donosio različite presude i kao primer navodi presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine i presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine, u kojima su ti sudovi po istom pravnom pitanju zauzeli drugačiji stav. Podnosilac predlaže da Ustavni sud poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovom Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosiocu ustavne žalbe je 8. februara 2007. godine prestao radni odnos u Društvenom preduzeću Savremena konfekcija „Raška“ Novi Pazar, po osnovu odluke poslodavca o proglašenju tehnološkim viškom. Istog dana, odnosno 8. februara 2007. godine zaključen je između Društvenog preduzeća Savremena konfekcija „Raška“, Novi Pazar i podnosioca ustavne žalbe sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Predmet ovog sporazuma je utvrđivanje konačnog dugovanja Preduzeća prema zaposlenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlenog u Preduzeću i regulisanja međusobnih prava i obaveza povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugova zaposlenog prema Preduzeću (član 1.). U članu 2. sporazuma utvrđeno je da nema duga Preduzeća prema podnosiocu ustavne žalbe po osnovu neisplaćenih zarada i Preduzeće se obavezuje da uplati Fondu PIO doprinose prema propisima u celini. Prema članu 9. sporazuma, preduzeće i zaposleni se odriču prava na raskid ovog sporazuma po bilo kom osnovu, osim po osnovu neispunjenja međusobnih obaveza opisanih u čl. 4. i 5. sporazuma. Navedeni sporazum su potpisali podnosilac ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 459/07 od 9. januara 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da sud obaveže tuženog Društveno preduzeće Savremena konfekcija „Raška“ iz Novog Pazara da tužiocu isplati naknadu zarade počev od juna 2004. do februara 2007. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos. Stavom 2. izreke ove presude obavezan je tuženik da u utuženom periodu za tužioca izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje od nezaposlenosti.

Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1.343/09 od 3. marta 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 459/08 od 9. januara 2009. godine.

Povodom ukazivanja podnosioca na povredu prava na pravično suđenje učinjenu od strane Opštinskog i Okružnog suda u Novom Pazaru zauzimanjem drugačijeg pravnog stava po istom pravnom pitanju Ustavni sud je, u ranije sprovedenom postupku u predmetu Už - 143/07 od 16. jula 2009. godine, izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1079/06 i utvrdio da su prvostepeni i drugostepeni sud u Novom Pazaru, po istom činjeničnom i pravnom pitanju obavezali tuženog na isplatu minimalne zarade za utuženi period u kome je tužilja bila na plaćenom odsustvu, odnosno da su različito postupali u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

4. Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ugovorom ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između naknade zarade koja predstavlja pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje umesto zarade, između ostalog i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, i zarade, te činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da time što podnosilac ustavne žalbe nema potraživanja po osnovu neisplaćenih zarada (tačka 2. sporazuma), nema ni pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade, uz obrazloženje da se podnosilac ustavne žalbe u suštini odrekao prava na isplatu zaostale naknade zarade time što je potpisao sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza.

6. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, Ustavni sud je, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje na povredu prava na pravično suđenje. Međutim, u konkretnom slučaju, polazeći od navedenih odredaba Ustava i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnosioca ustavne žalbe osnovani u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude.

Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnosioca ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njegovog prava na naknadu zarade u odnosu na lica čiji su tužbeni zahtevi usvojeni. Kako je Okružni sud u Novom Pazaru, kao drugostepeni sud u konkretnom slučaju, u periodu od tri meseca doneo potpuno različite presude, o čemu je Ustavni sud već zauzeo stav i izgradio praksu u predmetima Už - 143/07, Už - 147/07, Už - 197/07 i dr, to je Ustavni sud stanovišta da je takva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i praksa Evropskog suda za ljudska prava odluke u predmetima (Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud ocenio da je različitom odlukom drugostepenog suda donetom povodom istog pravnog pitanja, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu u tački 1. izreke usvojio, te utvrdio da je presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 459/08 od 9. januara 2009. godine i presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 343/09 od 3. marta 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude, kako bi nadležni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi. Stoga je, saglasno odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

8. Imajući u vidu da će osporena presuda Okružnog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava preuranjen, te je stoga na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu odbio ustavnu žalbu u delu kojim se ukazuje na povredu ovog prava.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda zbog neujednačene sudske prakse u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti