Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi utvrđenja službenosti koji je trajao skoro šest godina. Neefikasno postupanje prvostepenog suda, naročito u početnoj fazi postupka, ocenjeno je kao primarni razlog za prekomerno trajanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vlade Bogićevića iz Topole, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Vlade Bogićevića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 16/09 od 12. februara 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda RevII 538/10 od 21. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vlada Bogićević iz Topole je 21. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Dimitrija Protića, advokata iz Topole, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na rad iz člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, te da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda odbijena kao neosnovana revizija podnosioca. Podnosilac smatra da je osporena drugostepena presuda zasnovana na bitnim povredama odredaba parničnog postupka, zbog toga što je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu na osnovu odredbe člana 380. stav 4. Zakona o parničnom postupku, umesto da je, u skladu da odredbom člana 369. stav 2. istog zakona, održao usmenu raspravu i odlučio o žalbi. S tim u vezi, podnosilac je naveo da se drugostepeni sud upustio u ocenu zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu, čime je sebe stavio u položaj prvostepenog suda. Osporava ocenu drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nije nastupila zastarelost za otkaz ugovora o radu. Ističe da je drugostepeni sud stao na pogrešno stanovište da je 16. avgusta 2006. godine učinio povredu radne obaveze, te da povreda radne obaveze od 13. novembra 2006. godine, zbog koje mu je otkazan ugovor o radu, predstavlja ponovljenu povredu radne obaveze. Ovo iz razloga što zbog navodne povrede radne obaveze od 16. avgusta 2006. godine nije vođen disciplinski postupak i nije mu izrečena bilo kakva mera. Podnosilac je dalje naveo da je tačno da trima putnicima nije izdao karte, ali da time nije učinio propust, jer od njih nije ništa ni naplatio, niti stekao imovinsku korist.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 16/09 od 12. februara 2009. godine preinačena presuda Opštinskog suda u Topoli P1. 53/08 od 13. oktobra 2008. godine i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se poništi rešenje tuženog preduzeća „Autosaobraćaj“ AD iz Kragujevca broj D-134/06 od 12. februara 2007. godine o otkazu ugovora o radu i naloži tuženom da tužioca vrati na rad na poslove konduktera. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je tužilac na osnovu ugovora o radu od 5. marta 2006. godine bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu konduktera; da je tužilac 16. avgusta 2006. godine učinio težu povredu radne obaveze kada je u autobusu imao jednog putnika bez karte; da zbog ove povrede radne obaveze protiv tužioca nije vođen bilo kakav postupak, ali da ga je tuženi upozorio na postojanje otkaznog razloga; da je istu povredu radne obaveze učinio i 13. novembra 2006. godine, kada je u autobusu imao tri putnika bez karte; da je tuženi rešenjem od 12. februara 2007. godine otkazao tužiocu ugovor o radu zbog povrede radne obaveze i radne discipline iz člana 140. stav 1. tač. 1, 26. i 37. u vezi sa članom 131. stav 1. tač. 2. i 3. Kolektivnog ugovora i člana 12. stav 1. tač. 1, 26. i 37. u vezi člana 11. stav 1. tačka 6. ugovora o radu. Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo na pravilno utvrđeno činjenično stanje kada je pobijanom presudom usvojio tužbeni zahtev tužioca. Po oceni drugostepenog suda, okolnost da protiv tužioca nije vođen disciplinski postupak povodom povrede iste radne obaveze od 16. avgusta 2006. godine kada je tužilac samo upozoren da će mu biti otkazan ugovor o radu ako ponovo učini istu ili sličnu povredu radne obaveze, nije bila od značaja u konkretnom slučaju, s obzirom na to da je tuženi poslodavac pre otkaza pismenim putem upozorio tužioca na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, a tužilac se izjasnio o tom upozorenju. Pored toga, sud je ocenio da nije nastupila zastarelost otkaza ugovora o radu u smislu odredbe člana 184. stav 1. Zakona o radu, zbog toga što je tužiocu otkaz dat u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom RevII 538/10 od 21. oktobra 2010. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv osporene presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 16/09 od 12. februara 2009. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da je u drugostepenoj presudi pravilno primenjeno materijalno pravo, da je tužilac pismeno upozoren na postojanje otkaznih razloga i da nije nastupila zastarelost za otkaz ugovora o radu, budući da se rokovi zastarelosti ne računaju u odnosu na dan uručenja rešenja o otkazu, već u odnosu na dan donošenja rešenja.

4. Podnosilac ustavne žalbe svoju tvrdnju o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava u osporenim sudskim odlukama, koju obrazlaže, sa jedne strane, pogrešnom ocenom postupajućih sudova o tome da je učinjena povreda radne obaveze propisana opštim aktima poslodavca i ugovorom o radu, a sa druge strane, da je pogrešno primenjena odredba člana 184. stav 1. Zakona o radu, jer je istekao rok u kome je poslodovac mogao da mu da otkaz ugovora o radu. Povredu navedenog ustavnog prava, podnosilac obrazlaže i nepravilnom primenom procesnog prava, jer smatra da su bile ispunjene zakonske pretpostavke za održavanje obavezne usmene rasprave pred drugostepenim sudom, pri čemu se poziva na odredbu člana 369. stav 2. Zakona o parničnom postupku, koja propisuje različite pretpostavke za održavanje rasprave pred drugostepenim sudom od onih koje navodi u ustavnoj žalbi.

Ustavni sud konstatuje da je u sprovedenom parničnom postupku utvrđeno da je podnosiocu ustavne žalbe ugovor o radu otkazan zbog povrede radne obaveze i radne discipline, zbog toga što je radnjom nečinjenja (nenaplaćivanje putne karte) od 13. novembra 2006. godine kumulativno ostvario dve različite povrede radne obaveze (nesavestan i nemaran odnos prema radu i ponavljanje povrede radne obaveze), koje su u vreme izvršenja te radnje kao takve bile predviđene odredbama ugovora o radu i opštim aktima poslodavca. Ustavni sud konstatuje da je utvrđivanje odgovornosti podnosioca za samo jednu propisanu povredu radne obaveze bio dovoljan razlog da mu poslodavac otkaže ugovor o radu, u skladu sa relevantnim odredbama Zakona o radu. Polazeći od toga da ponavljanje povrede radnih obaveza nije bila jedina povreda radne obaveze zbog koje je podnosiocu prestao radni odnos, u smislu odredaba ugovora o radu i opšteg akta poslodavca izričito navedenih u rešenju o otkazu ugovora o radu, te da podnosilac ne osporava činjenični opis radnje koji je u rešenju o otkazu kvalifikovan kao teža povreda radne obaveze, Ustavni je ocenio da je drugostepeni sud dao dovoljno obrazložene razloge za iznetu tvrdnju da su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe, kako je to utvrđeno rešenjem o otkazu ugovora o radu. Takve stavove prihvatio je i Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi.

Takođe, Ustavni sud je našao da su u osporenim presudama izneti jasni i dovoljni razlozi o neosnovanosti prigovora podnosioca o zastarelosti otkaza ugovora o radu, koji ne ukazuju na proizvoljno tumačenje i primenu relevantne materijalnopravne odredbe.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da su drugostepeni i revizijski sud u obrazloženju svojih presuda, naveli dovoljne razloge za donete odluke i zauzete pravne stavove. Stoga je Ustavni sud ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju osnova za sumnju da su osporene presude donete proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njima povređeno pravo podnosioca na rad zajemčeno odredbom člana 60. Ustava.

Imajući u vidu da u ustavnoj žalbi nije istaknuta povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nije ispitivao navode o povredi pravila parničnog postupka zbog neodržavanja usmene rasprave pred drugostepenim sudom, koji su inače bili predmet ocene revizijskog suda.

U pogledu navoda ustavne žalbe da je otkazom ugovora o radu u odnosu na podnosioca učinjena diskriminacija, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnju da je osporenim sudskim odlukama podnosilac na bilo koji način diskriminisan. Naime, u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.

5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti