Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u devetnaestogodišnjem parničnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 19 godina. Sud je istakao višestruko ukidanje prvostepenih presuda i nerazumno dugo čekanje na izradu pismenog otpravka odluke.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-5353/2010
19.12.2013.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Olivera Vučić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. R. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. decembra 2013. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba S. R. i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Rumi P. 647/07, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Rumi P. 2157/10.
2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.
O b r a z l o ž e nj e
1. S. R. iz B. podneo je 21. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Ž. T. i B. T, advokata iz S. M, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Rumi u predmetu P. 647/07, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Rumi.
Podnosilac je u ustavnoj žalbi između ostalog istakao: da je tužba u ovoj parnici podneta 1994. godine, a da je delimično pravnosnažna presuda doneta 8. decembra 2006. godine, ali da je ista ukinuta zbog nedosuđenih kamata; da je rasprava u ovom predmetu okončana 7. aprila 2010. godine, ali da podnosiocu do podnošenja ustavne žalbe nije uručen pismeni otpravak odluke i da je radnjama Opštinskog suda u Rumi, odnosno Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici, Sudska jedinica u Rumi povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac je p redložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodi pred Opštinskim sudom u Rumi, odnosno Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici, Sudska jedinica u Rumi, a naknadu štete nije tražio.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US ) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Rumi P. 2157/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Tužilac “E.” s.r.l, V. C, G, podneo je 7. februara 1994. godine, Privrednom sudu u Sremskoj Mitrovici tužbu protiv tuženih PP „E .“, R. i M. N, radi isplate duga u iznosu od 88.500 DM.
Prvo ročište je održano 28. februara 1994. godine, zatim ročišta 25. marta i 12. aprila 1994. godine, a na ročištu od 10. maja 1994. godine je zaključena glavna rasprava.
Presudom Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 34/94 od 10. maja 1994. godine je usvojen u celosti tuženi zahtev tužioca i obavezni su tuženi da mu na ime glavnog duga isplate iznos od 88.500 DM, sa domicilnom kamatom počev od 22. novembra 1992. godine do isplate, kao i da mu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 920,00 dinara.
Odlučujući o žalbi tuženih, Viši privredni sud je rešenjem Pž. 4233/94 od 8. decembra 1994. godine ukinuo presudu Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 34/94 od 10. maja 1994. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Podneskom od 16. maja 1996. godine, tužilac je kao tužioca drugog reda koji je pristupio parnici označio i S. R, ovde podnosioca ustavne žalbe.
U ponovnom postupku su održana ročišta 19. maja, 20. juna, 28. jula, 22. septembra, 10. oktobra, 7. novembra, 24. novembra, 4. decembra i 24. decembra 1997. godine, 20. januara i 10. februara 1998. godine na – kome je zaključena glavna rasprava.
Rešenjem Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 6/95 od 10. februara 1998. godine je usvojen predlog tužilaca za izdavanje privremene mere, pa je zabranjeno tuženom drugog reda otuđenje i opterećenje nepokretnosti-stambene zgrade u R, ul. S . P. broj 14, upisane u zemljišnoj knjizi Opštinskog suda u Rumi, ZK UL broj . . . , kč. br. . . . , KO R, a naloženo je i zemljišno-knjižnom odeljenju Opštinskog suda u Rumi da izvrši zabeležbu privremene mere.
Presudom Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 6/95 od 10. februara 1998. godine, u stavu prvom izreke , odbačena tužba je kao nedozvoljena u odnosu na tuženog prvog reda. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi drugog reda da tužiocu na ime glavnog duga isplati iznos od 88.500 DM, sa domicilnom kamatom počev od 22. novembra 1992. godine do isplate, kao i da im naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 10.920,00 dinara.
Viši privredni sud je dopisom Pž. 956698 od 12. avgusta 1999. godine, vratio Privrednom sudu u Sremskoj Mitrovici spis predmeta P. 6/95 kao nerazmotren, radi odlučivanja prvostepenog suda po prigovoru tuženog protiv rešenja o određivanju privremene mere.
Odlučujući o žalbi tuženog, Viši privredni sud je rešenjem Pž. 9566/98 od 12. avgusta 1999. godine, u stavu prvom izreke , potvrdio presudu Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 6/95 od 10. februara 1998. godine u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke presude je ukinu ta presud a Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 6/95 od 10. februara 1998. godine u stavu drugom izreke i predmet vra ćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.
U ponovnom postupku na ročištu održanom 25. februara 2000. godine, Privredni sud u Sremskoj Mitrovici je doneo rešenje kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici, a po pravnosnažnosti rešenja , spisi predmeta su dostavljeni Opštinskom sudu u Rumi. Privredni sud u Sremskoj Mitrovici je usvojio prigovor tuženog i stavio van snage rešenje o određivanju privremene mere od 10. februara 1998. godine i ukinuo je sve sprovedene radnje.
Odlučujući o žalbi tužioca Viši privredni sud je rešenjem Pž. 3351/00 od 28. novembra 2000. godine potvrdio rešenje Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 200/99 od 25. februara 2000. godine.
Pred Opštinskim sudom u Rumi su održana ročišta 23. avgusta, 20. septembra i 23. oktobra 2001. godine, 27. februara 2002. godine, 25. marta, 27. maja i 3. jula 2003. godine – na kome je zaključena glavna rasprava.
Presudom Opštinskog suda u Rumi P. 123/01 od 3. jula 2003. godine, u stavu prvom izreke, tužbeni zahtev je u odnosu na tužioca prvog reda odbačen kao nedozvoljen. Stavom drugim izreke presude je usvojen tužbeni zahtev tužioca drugog reda i utvrđeno je da je tuženi dužan da tužiocu isplati iznos od 45.249,331 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate koji isplaćuje Narodna banka Srbije , sa odgovarajućom kamatnom stopom počev od 1. januara 2002. godine do isplate kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 64.242,00 dinara. Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 179,369 evra , u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate koju isplaćuje Narodna banka Srbije , sa odgovarajućom kamatom počev od 22. no vembra 1992. godine do isplate po najpovoljnijem kursu, kao i deo zahteva za isplatu iznosa od 45.249,331 evra, u dinarskoj protivvrednosti od 22. novembra 1992. godine do 31. decembra 2001. godine po najpovoljnijem kursu na dan isplate, kao i za iznos troškova postupka od 258,00 dinara. Stavom četvrtim izreke presude je odbijen tužbeni zahtev tužioca drugog reda za isplatu troškova postupka u iznosu od 54.250,00 dinara. Stavom petim izreke presude je usvojen predlog za izdavanje privremene mere pa je zabranjeno tuženom drugog reda otuđenje i opterećenje nepokretnosti-stambene zgrade u R, ul. S . P. broj 14, upisane u zemljišnoj knjizi Opštinskog suda u Rumi, ZK UL broj . . . , kč. br. . . . , KO R, naloženo je zemljišno-knjižnom odeljenju Opštinskog suda u Rumi da izvrši zabeležbu privremene mere , s tim da ova mera važi do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji se vodi kod Opštinskog suda u Rumi u predmetu P. 123/01.
Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 74/04 od 26. avgusta 2004. godine potvrdio rešenje Opštinskog suda u Rumi o izdvanju privremene mere P. 123/01 od 3. jula 2003. godine koje je sastavni deo presude, a presudu je u pobijanom usvajajućem delu tužbenog zahteva za iznos do 45.249,331 evra, u dinarskoj protiv vrednosti, sa odgovarajućom kamatnom stopom počev od 1. januara 2002. godine do isplate i u odbijajućem delu zahteva za kamatu za period od 22. novembra 1992. godine do 31. decembra 2001. godine na iznos od 45.249,331 evra, kao i usvajajući i odbijajući deo odluke o troškovima postupka ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno raspravljanje i odlučivanje.
U ponovnom postupku su održana ročišta 5. jula i 26. septembra 2005. godine, 27. marta, 9. maja, 7. juna, 4. jula, 14. septembra, 25. oktobra, 6. novembra i 8. decembra 2006. godine na kome je zaključena glavna rasprava.
Presudom Opštinskog suda u Rumi P. 64/07 od 8. decembra 2006. godine, je u stavu prvom izreke , odbačena kao nedozvoljena tužb a u odnosu na tužioca prvog reda. Stavom drugim izreke presude je usvojen tužbeni zahtev tužioca drugog reda i obavezan je tuženi da mu na ime glavnog duga isplati iznos od 45.249,331 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dana isplate koju isplaćuje Narodna banka Srbije , sa kamatom u visini eskontne stope Evropske centralne banke počev od 22. novembra 1992. godine do isplate , u dinarskoj protivvrednosti na dan ispunjenja obaveze, a prema najpovoljnijem kursu i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 78.800,00 dinara. Stavom trećim izreke presude je usvojen predlog za izdavanje privremene mere pa je zabranjeno tuženom drugog reda otuđenje i opterećenje nepokretnosti-stambene zgrade u R, ul. S. P. broj 14, upisane u zemljišnoj knjizi Opštinskog suda u Rumi, ZK UL broj . . . , kč. br. . . . , KO R . i naloženo je zemljišno-knjižnom odeljenju Opštinskog suda u Rumi da izvrši zabeležbu privremene mere, s tim da ova mera važi do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji se vodi kod Opštinskog suda u Rumi u predmetu P. 64/07.
Odlučujući o žalbi tužioca i tuženog, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je presudom Gž. 769/07 od 7. decembra 2007. godine, uvažio žalbu tužioca i delimično žalbu tuženog, pa je presudu Opštinskog suda u Rumi P. 64/07 od 8. decembra 2006. godine potvrdio u stavu drugom izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime duga isplati iznos od 45.249,331 evra , u dinarskoj protivvrednosti , sa odgovarajućom kamatom po stopi koju Centralna evropska banka propisuje za Evro i to počev od 1. januara 2002. godine do isplate, a ukinuo je u delu dosuđene kamate na iznos glavnog duga za period od 22. novembra 1992. godine do 1. januara 2002. godine, kao i odluku o troškovima postupka, pa je predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Stavom drugim izreke presude je ukinuto rešenje o određivanju privremene mere po predlogu tužioca na nekretninama upisanim u ZK UL broj . . . , KO R . koje je sastavni deo presude, a na snazi je do prvnosnažnog okončanja ovog postupka rešenje o izdatoj privremenoj meri koje je sastavni deo presude Opštinskog suda u Rumi P. 123/01 od 3. jula 2003. godine.
Opštinski sud u Rumi je rešenjem P. 64/07 od 24. decembra 2007. godine u stavu prvom izreke ukinuo privremenu meru zabrane otuđenja i opterećenja nepokretnosti – stambene zgrade u R, ulica S. P. K. broj 14, upisane u ZK UL broj . . . , KO R . na parceli broj . . . , zabeležene na osnovu presude Opštinskog suda u Rumi P. 64/07. Stavom drugim izreke rešenja je naloženo zemljišno-knjižnom odeljenju istog suda brisanje zabrane otuđenja i opterećenja opisane nepokretnine u zemljišnim knjigama.
Dopunskim rešenjem Opštinskog suda u Rumi P. 64/07 od 30. januara 2008. godine je u stavu prvom izreke stavljeno van snage rešenje ovog suda P. 64/07 od 24. decembra 2007. godine. Stavom drugim izreke rešenja ukinuto je rešenje Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 6/95 od 10. februara 1998. godine kojim je određena privremena mera zabrane otuđenja i opterećenja nepokretnosti – stambene zgrade u R, ulica S. P. K. broj 14, upisane u ZK UL broj . . . , parcela broj . . . , KO R. Stavom trećim izreke rešenja je naloženo zemljišno knjižnom odeljenju istog suda brisanje zabrane otuđenja i opterećenja opisane nepokretnine u zemljišnim knjigama.
Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 1064/08 od 28. januara 2009. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 769/07 od 7. decembra 2007. godine.
U ponovnom postupku su održana ročišta 13. oktobra 2009. godine, a na ročištu od 7. aprila 2010. godine je zaključena glavna rasprava.
Rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Rumi P. 2157/10 od 7. aprila 2010. godine je odbačena tužba tužioca kojom je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime kamate na iznos od 45.249,331 evra (88.500 DM) isplati kamatu od 22. januara 1992. godine do 1. januara 2002. godine po stopi zatezne kamate u visini domicilne kamate koja je važila za nemačku marku, a odbijen je i zahtev tužioca za troškove postupka. Pismeni otpravak navedenog rešenja ekspedovan je parničnim strankama nakon tri i po godine, 25. novembra 2013. godine.
4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 7. februara 1994. godine, podnošenjem tužbe Privrednom sudu u Sremskoj Mitrovici, a da je okončan, u delu koji se pobija revizijom, donošenjem osporene revizijske presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1064/08 od 28. januara 2009. godine, ali da se parnični postupak i dalje vodi pred prvostepenim sudom u delu koji se odnosi na kamatu i na troškove postupka, s obzirom na to da je presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 769/07 od 7. decembra 2007. godine ukinuta prvostepena presuda u delu dosuđene kamate i odluke o troškovima postupka i u navedenim delovima predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.
Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak od ponošenja tužbe do odlučivanja po ustavnoj žalbi traje 19 godina, a u odnosu na podnosioca ustavne žalbe 17 godina, s obzirom na to da je u parnicu stupio 16. maja 1996. godine uz prvobitno označenog tužioca.
Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.
U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati osamnaestogodišnje trajanje postupka.
Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.
Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da tužilac i njegov punomoćnik, nisu doprineli neopravdano dugom trajanju parničnog postupka, s obzirom da su se uredno odazivali na sve pozive suda i aktivno učestvovali u postupku.
Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donete četiri prvostepene presude, jedno rešenje o privremenoj meri, jedno rešenje kojim se prvostepeni sud oglašava stvarno nenadležnim i predmet ustupa stvarno i mesno nadležnom sudu, dopunsko rešenje o privremenoj meri, zatim pet odluka sudova u drugom stepenu (prvi put je prvostepena presuda ukinuta zbog nepotpunog i nedovoljno pouzdano utvrđenog činjeničnog stanja, drugi put je predmet vraćen na ponovno suđenje iz razloga što je, nakon sprovedenog postupka likvidacije nad prvotuženim, prvostepeni sud morao da oceni svoju nadležnost, trećim rešenjem je potvrđeno prvostepeno rešenje kojim se prvostepeni sud oglasio stvarno nenadležnim, četvrtim po redu drugostepenim rešenjem je utvrđeno da dispozitiv ne odgovara u potpunosti datom obrazloženju, kao i da činjenično stanje nije pravilno i dovoljno pouzdano utvrđeno i petom odlukom drugostepenog suda je prvostepena presuda potvrđena, osim u delu koji se odnosi na traženu kamatu i troškove postupka), kao i presuda Vrhovnog suda Srbije koja je doneta po izjavljenoj reviziji. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni i drugostepeni sudovi (u konkretnom slučaju postupala su dva prvostepena suda - Privredni sud u Sremskoj Mitrovici i Opštinski sud u Rumi i dva drugostepena suda - Viši privredni sud u Beogradu i Okružni sud u Sremskoj Mitrovici, s obzirom na to da je tokom postupka prvotuženi kao pravno lice prestao da postoji kao pravni subjekt, nakon sprovedenog postupka likvidacije, te je promenjena sudska nadležnost) nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka u postupku odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ovo se posebno odnosi na postupanje drugostepenih sudova, kao instancionih. Opravdanje za ovako dugo trajanje postupka ne može biti ni okolnost da je ranijim Zakonom o parničnom postupku bila data mogućnost da se predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu neograničeni broj puta. Sve četiri prvostepene presude u osnovi su utvrđivale potpuno isto činjenično stanje i iz njega izvodile identičan zaključak o postojanju i visini potraživanja tužioca prema tuženom, koje je istaknuto u tužbenom zahtevu. Pored toga, izrada pismenog otpravka rešenja Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Rumi za deo tužbenog zahteva koji se odnosi na kamatu i na troškove postupka, od zaključenja glavne rasprave 7. aprila 2010. godine je trajala tri i po godine , a rešenje je konačno ekspedovano parničnim strankama 25. novembra 2013. godine.
Ustavni sud je stanovišta da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti organizacija sudskog sistema na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice, te kako bi se povratilo i održalo poverenje u sudstvo, koje oličava ukupan ugled i autoritet državne vlasti. Najzad, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sam a po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. presude u predmetima P avlyulynets v. Ukraine, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine).
5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.
6. Imajući u vidu utvrđenu povredu prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, to je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak, okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.
7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.