Usvojena ustavna žalba radnika zbog odricanja od prava na zaradu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Poništena je presuda Apelacionog suda kojom je radniku umanjen iznos neisplaćenih zarada na osnovu protokola, jer je takav sporazum protivan Ustavu koji zabranjuje odricanje od zarade.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5354/2014
09.06.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mahmuda Škrijelja iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mahmuda Škrijelja i utvrđuje da je stavom drugim izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1695/13 od 29. aprila 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1695/13 od 29. aprila 2014. godine u navedenom delu i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 843/12 od 5. februara 2013. godine, u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe za isplatu minimalne zarade.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mahmud Škrijelj iz Novog Pazara je, 18. juna 2014. godine, preko punomoćnika Ramize Paljevac Emrović, advokata iz Novog Pazara, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1695/13 od 29. aprila 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je u predmetnom parničnom postupku, pored ostalog, tražio od tuženog poslodavca da mu isplati zarade koju je ostvario do prestanka radnog odnosa zbog proglašenja tehnološkim viškom, te da je Apelacioni sud u Kragujevcu ocenio da podnosilac nema pravo na isplatu zarade preko iznosa predviđenih Protokolom od 27. septembra 2011. godine, priznajući pravno dejstvo tog sporazuma čije su odredbe u suprotnosti sa članom 186. Zakona o radu iz 2005. godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Mahmud Škrijelj, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Osnovnom sudu u Novom Pazaru tužbu protiv tuženog a.d. “Jošanica“ iz Novog Pazara, kojom je, pored ostalog, tražio da mu tuženi poslodavac isplati minimalne zarade za period od 27. septembra 2008. do 27. septembra 2011. godine.

Osnovni sud u Novom Pazaru je doneo presudu P1. 843/12, kojom je, pored ostalog, delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu isplati minimalne zarade za navedeni period u iznosu od 720.360,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog mesečnog iznosa. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog sve do 27. septembra 2011. godine, kada je tuženi doneo rešenje br. 44/11, kojim mu je prestao radni odnos kao tehnološkom višku, te da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da tuženi nije isplatio tužiocu minimalne zarade za period od 27. septembra 2008. do 27. septembra 2011. godine, što prema nalazu veštaka S.R. predstavlja iznos od 720.360,00 dinara.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Kragujevcu je 29. aprila 2014. godine doneo osporenu presudu Gž1. 1695/13, kojom je, pored ostalog, u stavu drugom izreke delimično usvojio žalbu tuženog i preinačio prvostepenu presudu u delu u kome je odlučeno o isplati minimalne zarade, tako što je obavezao tuženog da za navedeni period isplati tužiocu minimalne zarade u iznosu od 180.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. oktobra 2011. godine, dok je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, istaknuto: da prvostepeni sud, prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu tužioca za isplatu minimalne zarade, nije uzeo u obzir činjenicu da su parnične stranke 27. septembra 2011. godine zaključile Protokol broj 44/11, kojim je utvrđeno da tuženi na ime neisplaćenih zarada duguje tužiocu iznos od 180.000,00 dinara i da tuženi taj iznos treba da isplati tužiocu u šest rata od dana potpisivanja Protokola; da je ništava odredba Protokola kojom je suprotno imperativnoj odredbi člana 186. Zakona o radu predviđen drugi rok za isplatu zarade, koju je tužilac ostvario do dana prestanka radnog odnosa, ali da ništavost te odredbe ne utiče na valjanost odredbe kojom su parnične stranke konstatovale da tuženi duguje tužiocu iznos od 180.000,00 dinara na ime neisplaćenih zarada; da je imajući u vidu navedeno, drugostepeni sud ocenio da tuženi ima obavezu da na ime zarade isplati tužiocu iznos predviđen pomenutim Protokolom, a da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio isplatu višeg iznosa.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava, koja je od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se n iko tih prava ne može odreći.

Odredbama člana 186. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) je propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom, u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, te da je isplatu obaveza iz stava 1. ovog člana poslodavac dužan da izvrši najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je najpre konstatovao da podnosilac isključivo osporava presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1695/13 od 29. aprila 2014. godine u delu kojim je odlučeno o njegovom tužbenom zahtevu za isplatu minimalne zarade za period od 27. septembra 2008. do 27. septembra 2011. godine. U tom kontekstu, podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je postupajući drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo na njegovu štetu, pogrešno nalazeći da proizvodi pravno dejstvo Protokol od 27. septembra 2011. godine i da podnosilac ima pravo na isplatu zarade samo u iznosu od 180.000,00 dinara, kako je i predviđeno ovim sporazumom parničnih stranaka. Podnosilac ustavne žalbe ukazuje da je Apelacioni sud u Kragujevcu priznao pravno dejstvo Protokolu čije su odredbe u suprotnosti sa članom 186. Zakona o radu, zbog čega je ništav ovaj pojedinačni pravni akt.

Ispitujući da li je navedeni drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ističe da je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je podnosilac bio u radnom odnosu kod tuženog poslodavca sve do 27. septembra 2011. godine, kada je tuženi doneo rešenje kojim je prestao podnosiocu radni odnos zbog proglašenja tehnološkim viškom i da su parnične stranke istog dana zaključile Protokol, kojim su regulisale pitanje prava iz radnog odnosa koja pripadaju podnosiocu. Ovim Protokolom je predviđeno da tuženi poslodavac na ime neisplaćenih zarada duguje podnosiocu ustavne žalbe iznos od 180.000,00 dinara, koji će isplatiti u šest rata od dana potpisivanja Protokola, te da je tuženi zbog prestanka radnog odnosa podnosioca usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena isplatio njemu otpremninu u iznosu od 248.000,00 dinara na dan 27. septembra 2011. godine, kao i sve doprinose za socijalno osiguranje do dana prestanka radnog odnosa. Apelacioni sud u Kragujevcu je u ovoj pravnoj stvari ocenio da je ništava odredba Protokola kojom je suprotno odredbi člana 186. stav 2. Zakona o radu predviđen drugačiji rok za isplatu zarada koje je podnosilac ustavne žalbe ostvario do dana prestanka radnog odnosa, ali da ništavost te odredbe ne utiče na pravnu valjanost Protokola u celini, u smislu odredaba člana 105. Zakona o obligacionim odnosima. Polazeći od navedenog, a posebno imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da minimalne zarade koje je ostvario podnosilac ustavne žalbe za traženi period iznose 720.360,00 dinara, Ustavni sud nalazi da se podnosilac zaključenjem Protokola od 27. septembra 2011. godine, de facto, odrekao većeg dela zarade koju je ostvario kod tuženog do dana prestanka radnog odnosa i koja mu u konkretnom slučaju nije isplaćena. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje na svoj pravni stav iznet u više ustavnosudskih odluka (Už-177/2007 od 4. juna 2009. godine, Už-2412/2009 od 22. februara 2012. godine, Už-585/2011 od 26. marta 2014. godine itd.) prema kome sporazumi, kojim se zaposleni odriču prava da sudskim putem ostvare svoja potraživanja iz radnog odnosa, nisu pravno valjani sa stanovišta odredbe člana 60. stav 4. Ustava, kojom se, pored ostalog, jemči da se zaposleni ne može odreći zarade kao pravične naknade za rad i pravne zaštite za slučaj prestanka radnog odnosa, a u koju spada i pravo zaposlenog da traži od poslodavca isplatu svih zarada koje su ostvarene do dana prestanka radnog odnosa. Uzimajući u obzir sadržinu Protokola od 27. septembra 2011. godine i razloge zbog kojih je Apelacioni sud u Kragujevcu našao da je punovažan taj pojedinačni pravni akt, Ustavni sud je ocenio da je postupajući drugostepeni sud izgubio iz vida da su odredbe Protokola suprotne ne samo članu 186. stav 2. Zakona o radu, već i stavu 1. istog člana kojim je predviđena obaveza poslodavca da u slučaju prestanka radnog odnosa isplati zaposlenom sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. S obzirom na sve izneto, a imajući u vidu da je Protokolom od 27. septembra 2011. godine predviđena obaveza tuženog poslodavca da isplati samo deo zarade koju je podnosilac ustavne žalbe ostvario do dana prestanka radnog odnosa, Ustavni sud smatra da je postupajući drugostepeni sud izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da je punovažan pomenuti sporazum.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da je stavom drugim izreke osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1695/13 od 29. aprila 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem stava drugog izreke osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1695/13 od 29. aprila 2014. godine, kako bi navedeni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 843/12 od 5. februara 2013. godine u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe za isplatu minimalne zarade, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništena osporena drugostepena presuda u navedenom delu i da će žalba tuženog biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Apelacionim sudom u Kragujevcu, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnosioca o povredi njegovog prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku.

7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvojena ustavna žalba radnika zbog odricanja od prava na zaradu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti