Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda Apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda. Ocenjeno je da podnositeljki nije povređeno pravo na pravično suđenje niti pravo na rad, jer joj je radni odnos prestao u skladu sa zakonom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5355/2011
21.05.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nevenke Knežević iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nevenke Knežavić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž.I 1044/10 od 4. februara 2010. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev.II 1810/10 od 6. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nevenka Knežević iz Beograda je 31. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Aleksandra Andrića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž.I 1044/10 od 4. februara 2010. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev.II 1810/10 od 6. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi navedeno je da su osporene presude nezakonite i neustavne, jer su donete protivno Odluci Ustavnog suda IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine. Dalje je navedeno da je rešenje o kojem je odlučeno osporenim presudama nezakonito, jer ga je doneo nenadležni republički organ, na osnovu uredbe Vlade i to pre stupanja na snagu Zakona o ministarstvima, na osnovu koga su jedino mogla da budu doneta. U ustavnoj žalbi je istaknuto da podnositeljka nikad nije bila pozvana na razgovor o raspoređivanju, niti je ikada pokušano njeno raspoređivanje u bilo kom republičkom organu. Takođe je navedeno da je spor trajao od 2006. godine, iako je sud bio obavezan da, u skladu sa Zakonom o radu, donese pravnosnažnu odluku u roku od šest meseci od dana podnošenja tužbe. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, ukine osporene presude i potvrdi presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 940/06 od 3. januara 2008. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Prvi opštinski sud u Beogradu je 3. januara 2008. godine doneo presudu P1. 940/06, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te je poništio rešenja tužene Republike Srbije - Uprava za zajedničke poslove republičkih organa, broj 112-01-1157/61 od 28. avgusta 2006. godine i broj 112-01-1294/06-07 od 11. septembra 2006. godine i obavezao tuženu da tužilju vrati na rad i rasporedi je na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima stečenim na radu.

Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi tužene, doneo je 4. februara 2010. godine, osporenu presudu Gž.I 1044/10, kojom preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 940/06 od 3. januara 2008. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je da je u toku prvostepenog postupka utvrđeno da je tužilja bila u radnom odnosu u Službi za zajedničke poslove Saveta ministara državne zajednice Srbija i Crna Gora, koja je, na osnovu Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara, prestala da radi 9. juna 2006. godine. Prema oceni Apelacionog suda u Beogradu, na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo. Ovo stoga jer, kako je navedeno u obrazloženju osporene presude, u konkretnom slučaju, nije postojala obaveza tužene da tužilju rasporedi na rad u drugom državnom organu, niti je postojala obaveza da se traži takva mogućnost, s obzirom na to da se radi o specifičnoj situaciji prestanka rada saveznog organa i preuzimanja dela poslova iz nadležnosti saveznog organa, konkretno Službe za zajedničke poslove Saveta ministara, te kako je tužena preuzela potreban broj zaposlenih, pravilno je osporenim rešenjima utvrđeno da je tužilja ostala neraspoređena, sa utvrđenim pravom na isplatu otpremnine i prestankom radnog odnosa sa 31. avgustom 2006. godine. Radnopravni status tužilje je, kako je ocenio drugostepeni sud, rešen osporenim rešenjima, u skladu sa odredbama člana 2. stav 1, člana 64a stav 2. tačka 6) i člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, člana 1. i člana 23b stav 1. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, u vezi sa odredbom člana 183. Zakona o državnim službenicima.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev.II 1810/10 od 6. aprila 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž.I 1044/10 od 4. februara 2010. godine. U obrazloženju revizijske presude, pored ostalog, navedeno je da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja bila zaposlena u Službi za zajedničke poslove Saveta ministara, koja je prestala sa radom 9. juna 2006. godine, a pobijanim rešenjem tužilja je ostala neraspoređena u Upravi za zajedničke poslove republičkih organa, počev od 31. avgusta 2006. godine, te je utvrđeno da joj prestaje radni odnos sa 31. avgustom 2006. godine, kao danom isplate određene otpremnine. Dalje, stoji da je u obrazloženju pobijanog rešenja navedeno da je Uredbom o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i službi Saveta ministara propisano da prestaju da rade određene institucije bivše državne zajednice Srbija i Crna Gora i Službi Saveta ministara, kao i da ne postoji potreba za preuzimanjem tužilje. Prema oceni revizijskog suda, kod iznetog činjeničnog stanja, pravilno je tužilji prestao radni odnos u smislu odredaba člana 67. st. 3. i 4. i člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, uz prethodnu isplatu otpremnine, te nisu osnovani navodi u reviziji o pogrešnoj primeni materijalnog prava. U konkretnom slučaju, kako se navodi u obrazloženju osporene presude, ne radi se o promeni u organizaciji rada državnog organa usled čega je došlo do viška zaposlenih, nego o specifičnoj situaciji prestanka rada saveznih organa i preuzimanja dela poslova tih organa, pa tužena nije bila u obavezi da, u skladu sa odredbom člana 65. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, tužilju rasporedi u drugom državnom organu, niti da takvu mogućnost traži. Takođe, ovom presudom se ističe da se revizijom neosnovano ukazuje na Odluku Ustavnog suda „U. broj 135/06 od 20. jula 2006. godine“, jer je njom utvrđeno da odredbe čl. 10. do 14. navedene uredbe nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, koje nisu ni primenjene prilikom donošenja pobijane odluke. Prema oceni revizijskog suda, u konkretnom slučaju, nije reč ni o privremenom prestanku finansiranja nadležnih državnih organa, nego o ukidanju državnog organa i preuzimanju delokruga nadležnosti zaposlenih od strane tužene, te su pravilno primenjene odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 60. Ustava je utvrđeno: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta (stav 3.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.); da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).

Zakonom o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 i 39/02) bilo je propisano: da se zaposlenom otkazuje radni odnos kada usled promena u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može mu se obezbediti radno mesto u istom ili u drugom državnom organu (član 64a stav 2. tačka 6)); da u slučaju ukidanja državnog organa i ukidanja svih poslova koji su se obavljali u delokrugu tog organa zaposleni i postavljena lica koji su radili u ukinutom organu ostaju neraspoređeni, kao i da zaposleni u državnom organu i postavljena lica koji nisu preuzeti u smislu stava 1. ovog člana ili su ostali neraspoređeni u smislu stava 3. ovog člana imaju prava i obaveze utvrđene članom 66. ovog zakona (član 67. st. 3. i 4.); da će u slučaju preuzimanja poslova iz nadležnosti saveznog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze ti poslovi preuzeti, u skladu sa potrebama organa, i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova (član 68a).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki osporenim presudama nisu povređena označena ustavna prava.

Ustavni sud je, najpre, ocenio da nisu osnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe da su Apelacioni sud u Beogradu i Vrhovni kasacioni sud zasnovali svoje presude na nezakonito donetim rešenjima Uprave za zajedničke poslove republičkih organa broj 112-01-1157/61 od 28. avgusta 2006. godine i broj 112-01-1294/06-07 od 11. septembra 2006. godine, zbog toga što su doneta na osnovu odredbi Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore, za koje je utvrđeno da nisu u skladu sa Ustavom i zakonom. Naime, Odlukom Ustavnog suda IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine („Službeni glasnik RS“, broj 63/06) utvrđeno je da odredbe čl. 10. do 14. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore („Službeni glasnik RS“, broj 49/06) nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Međutim, Ustavni sud ukazuje da predmetna rešenja nisu doneta na osnovu odredaba Uredbe za koje je utvrđena neustavnost i nezakonitost, već su doneta s pozivom na odredbe člana 1. i člana 23b stav 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija državne zajednice Srbija i Crna Gora i Službi Saveta ministara i člana 64a) stav 2. tačka 6) i člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima.

Uprava za zajedničke poslove republičkih organa je navedenim rešenjima utvrdila da ne postoji potreba za preuzimanjem podnositeljke ustavne žalbe, a istim rešenjima je podnositeljka ostala neraspoređena u Upravi za zajedničke poslove republičkih organa počev od 31. avgusta 2006. godine. Iz navedene odredbe člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima ne proizlazi obaveza traženja mogućnosti raspoređivanja zaposlenog u drugom državnom organu.

Dalje je Ustavni sud ocenio da se ne može smatrati da je zauzeti stav Apelacionog suda u Beogradu i Vrhovnog kasacionog suda, izražen kroz osporene presude, posledica neprihvatljive primene merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud ističe da je podnositeljka ustavne žalbe bila zaposlena u bivšoj Službi za zajedničke poslove Saveta ministara državne zajednice Srbija i Crna Gora, te da je prestankom postojanja državne zajednice, prestala i potreba za obavljanjem poslova koje je obavljala bivša Služba za zajedničke poslove Saveta ministara, pa kako suštinski nije bilo preuzetih poslova (ne i predmeta) od strane Republike Srbije, to nije ni bilo obaveze raspoređivanja zaposlenih. S obzirom na to da je podnositeljki ustavne žalbe prestao radni odnos u skladu sa važećim zakonskim odredbama, Ustavni sud ocenjuje da osporenim presudama podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, niti pravo na rad zajemčeno članom 60. Ustava.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-4259/2010 od 20. juna 2013. godine, kao i u Odluci Už-1225/2008 od 17. marta 2011. godine.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnositeljke u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž.I 1044/10 od 4. februara 2010. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1810/10 od 6. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US).

6. U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta najranije 28. avgusta 2006. godine, kada je doneto drugostepeno rešenje tužene, te da je do njegovog okončanja donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1810/10 od 6. aprila 2011. godine, trajao četiri godine i sedam meseci, u kom periodu je odlučeno o osnovanosti tužbenog zahteva u tri stepena. Prema oceni Ustavnog suda navedeno trajanje predmetnog parničnog postupka, samo po sebi, ne ukazuje na povredu označenog prava. Ustavni sud ukazuje da, u slučaju kada trajanje postupka nije tako dugo da samo po sebi ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, ustavna žalba, pored tvrdnje da sud nije odlučio u određenom vremenskom periodu, mora da sadrži konkretne i činjenično utemeljene razloge koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, složenošću predmeta, ponašanjem samog podnosioca i značajem koji predmet spora ima za njega, a koji ukazuju na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, a ne samo naznaku o datumu njegovog pokretanja.

U pogledu navoda ustavne žalbe da je do povrede prava na suđenje u razumnom roku došlo jer nije poštovana zakonska odredba o okončanju radnog spora u roku od šest meseci, Ustavni sud još jednom podseća na svoje ranije zauzeto stanovište da je rok iz član 195. stav 3. Zakona o radu iz 2005. godine instruktivni rok, koji ukazuje na hitnost postupka, a ne prekluzivni rok, te da prekoračenje navedenog roka ne znači nužno da je predmetni parnični postupak neopravdano i nerazumno dugo trajao, odnosno da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku (u tom smislu videti Odluku Ustavnog suda Už-1228/2009 od 18. februara 2010. godine).

Kako podnositeljka ustavne žalbe nije navela relevantne ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu Ustavom zajemčenog prava suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti