Odbačaj tužbe zbog parnične nesposobnosti preminulog tužioca

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio rešenje Višeg suda. Nepostojanje parnične sposobnosti tužioca je otklonjiv nedostatak, a nakon njegove smrti i stupanja naslednika u parnicu, pitanje postaje bespredmetno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5357/2018
16.07.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije dr Nataša Plavšić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . P . iz Bele Crkve , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž. 158/2018 od 20. marta 2018. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Šapcu Gž. 158/2018 od 20. marta 2018. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici P. 1179/15 od 15. novembra 2017. godine.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz Bele Crkve je , 3. maja 2018. godine, preko punomoćnika A . G, advokata iz Krupnja, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Šapcu Gž. 158/2018 od 20. marta 2018. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 18, 19, 20, 21. i 32. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je u predmetnom parničnom postupku stupila na mesto tužilje kao pravni sledbenik sada pok. Ž. G, te da su osporenim drugostepenim rešenjem ukinute sve radnje sprovedene u parnici i odbačena njena tužba. Ističe da se pravni stav Višeg suda u Šapcu zasniva na pogrešnoj oceni da pravni prethodnik podnositeljke ustavne žalbe nije imao parničnu sposobnost u vreme podnošenja tužbe. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ovu žalbu, poništi osporeno drugostepeno rešenje, te da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta u kome je doneto osporeno drugostepeno rešenje, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Ž. G . je 25. januara 2012. godine podneo Osnovnom sudu u Loznici tužbu protiv tuženog B . R, radi naknade materijalne štete zbog izgubljene dobiti. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je tuženi 28. februara 2010. godine sa viljuškarom neovlašćeno prešao preko parcele tužioca i da je tom prilikom presekao jedno stablo kruške; da je tuženi pričinio tužiocu materijalnu štetu u vidu izgubljene dobiti koja se ogleda u gubitku prinosa na ime roda kruške.

Imajući u vidu da je tužilac zbog zdravstvenih problema bio sprečen da pristupi na ročište za glavnu raspravu radi njegovog saslušanja, punomoćnik tužioca je na ročištu od 24. decembra 2012. godine predložio da sud izvede dokaz veštačenjem na okolnost utvrđivanja postojanja parnične sposobnosti tužioca. Prvostepeni sud je istog dana doneo rešenje kojim je usvojio taj predlog i odredio dr M . Đ . kao veštaka u ovoj pravnoj stvari .

Imenovani veštak je 10. januara 2013. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje u kome je ocenio da tužilac zbog staračke izlapelosti i oštećenja mozga nije sposoban da štiti svoja prava i interese.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 26. februara 2013. godine obavestio Osnovni sud u Loznici da je tužilac preminuo 21. februara iste godine. Imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud je 11. marta 2013. godine doneo rešenje P. 137/12, kojim je prekinuo ovaj parnični postupak.

Podnositeljka ustavne žalbe M. P . je podneskom od 27. januara 2015. godine tražila od prvostepenog suda da stupi na mesto tužilje u ovoj parnici i da nastavi sa postupanjem u ovoj pravnoj stvari, dostavljajući kao dokaz rešenje o nasleđivanju na osnovu koga je stekla pravo svojine na parceli na kojoj se nalazilo posečeno stablo kruške.

Osnovni sud u Loznici je 27. aprila 2015. godine doneo rešenje P. 137/2012, kojim je nastavio postupak u ovoj parnici, nalazeći da je tužilja naslednik sada pok. Ž. G . i da su ispunjeni procesni uslovi za nastavak parničnog postupka. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno protekom roka za žalbu, s obzirom na to da tuženi nije izjavio redovni pravni lek. Nakon pravnosnažnosti rešenja o nastavku postupka, predmet je dobio novi broj P. 1179/15.

Punomoćnik tuženog je u daljem toku postupka predložio da se izvede dokaz veštačenjem na okolnost utvrđivanja postojanja parnične sposobnosti sada pok. Ž. G . u vreme podnošenja tužbe, pa je prvostepeni sud na ročištu za glavnu raspravu od 5. aprila 2016. godine doneo rešenje, kojim je usvojio taj predlog i imenovao dr M. Đ . kao veštaka u ovoj pravnoj stvari.

Navedeni veštak je 11. aprila 2016. godine dostavio prvostepenom sudu nalaz i mišljenje u kome je ocenio da sada pok. Ž. G . nije imao poslovnu, odnosno parničnu sposobnost u momentu podnošenja tužbe u ovoj parnici.

Osnovni sud u Loznici je nakon što je izveo sve dokaze koje su predložile parnične stranke zaključio glavnu raspravu na ročištu od 15. novembra 2017. godine, pa je doneo rešenje P. 1179/15, kojim je: u stavu prvom izreke ukinuo sve radnje sprovedene u ovom postupku i odbacio tužbu tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe; u stavu drugom izreke obavezao tužilju da na ime troškova parničnog postupka isplati tuženom iznos od 86.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti rešenja, dok je odbio zahtev tuženog za naknadu ovih troškova preko dosuđenog iznosa; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka. U obrazloženju prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da se tokom trajanja ovog postupka postavilo pitanje poslovne i parnične sposobnosti pravnog prethodnika tužilje, sada pok. Ž. G, zbog čega je sud izveo dokaz veštačenjem od strane veštaka neuropsihijatra dr M . Đ; da je veštak u svom nalazu i mišljenju utvrdio da je sada pok. Ž . G . lečen na Neurološkom odeljenju u Opštoj bolnici u Loznici od 23. februara do 2. marta 2012. godine, te da je prilikom njegovog prijema u bolnicu konstatovana staračka izlapelost i oštećenje više moždanih funkcija ; da je imenovani veštak ocenio da ovo lice nije bilo poslovno sposobno na dan podnošenja tužbe; da je odredbama člana 74. st av 1. i čl ana 77. st av 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine predviđeno da stranka koja je potpuno poslovno sposobna može sama preduzimati radnje u postupku i da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li lice koje se pojavljuje kao stranka može biti stranka u postupku i da li je stranka parnično sposobna, pa da li parnično nesposobnu stranku zastupa njen zakonski zastupnik i da li zakonski zastupnik ima posebno ovlašćenje kad je ono potrebno; da je odredbom člana 78. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine propisano da će sud, kad utvrdi da lice koje se pojavljuje kao stranka ne može biti stranka u postupku, a taj se nedostatak može otkloniti, pozvati tužioca da izvrši potrebne ispravke u tužbi, dok je stavom 5. istog člana propisano da će sud, ako se navedeni nedostaci ne mogu otkloniti ili ako određeni rok bezuspešno protekne, rešenjem ukinuti radnje sprovedene u postupku ukoliko su zahvaćene ovim nedostacima i odbaciti tužbu ako su nedostaci takve prirode da sprečavaju dalje vođenje postupka; da je uzimajući u obzir da je raniji tužilac u vreme podnošenja tužbe bio potpuno poslovno nesposoban, te kako je on preminuo u toku trajanja ovog postupka, prvostepeni sud ocenio da se radi o neotklonjivom procesnom nedostatku, zbog čega je odlučio kao u izreci.

Odlučujući o žalbi tužilje, Viši sud u Šapcu je doneo osporeno rešenje Gž. 158/2018 od 20. marta 2018. godine, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je stranačka sposobnost procesna pretpostavka ne samo za meritorno odlučivanje, već i za punovažnost svake parnične radnje, pa da sud po službenoj dužnosti u toku celog postupka pazi da li subjekti koji se pojavljuju kao tužilac i tuženi imaju stranačku sposobnost; da ukoliko sud utvrdi nepostojanje stranačke nesposobnosti nastupaju različite posledice u zavisnosti od toga da li se taj nedostatak može otkloniti; da kada se nedostatak stranačke sposobnosti ne može otkloniti, kao što je ovde slučaj, jer je tužilac Ž. G . preminuo, parnični sud ima ovlašćenje da odbaci tužbu; da je stoga pravilna odluka prvostepenog suda, jer je sada pok. Ž . G . bio poslovno nesposoban u vreme podnošenja tužbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno pririmenjuju i da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, te da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava, a da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.); da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, pa da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati, a da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 20.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13-Odluka US), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka koja je potpuno poslovno sposobna može sama preduzimati radnje u postupku (parnična sposobnost) (član 74. stav 1.); da stranku koja nema parničnu sposobnost zastupa njen zakonski zastupnik (član 75.); da će sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti paziti da li lice koje se pojavljuje kao stranka može biti stranka u postupku i da li je stranka parnično sposobna, da li parnično nesposobnu stranku zastupa njen zakonski zastupnik i da li zakonski zastupnik ima posebno ovlašćenje kad je ono potrebno (član 77. stav 1.); da će sud, kad utvrdi da lice koje se pojavljuje kao stranka ne može biti stranka u postupku, a taj se ne dostatak može otkloniti, pozvati tužioca da i zvrši potrebne ispravke u tužbi, te da će sud, kad utvrdi da stranka nema zakonskog zastupnika ili da zakonski zastupnik nema posebno ovlašćenje kad je ono potrebno, zatražiti da nadležni organ starateljstva postavi star atelja parnično nesposobnom licu ili preduzeti druge mere koje su potrebne da bi parnično nesposobna stranka bila pravilno zastu pana i da će sud za otklanjanje nedostataka iz st. 1. i 2. ovog člana odrediti rok koji ne može biti duži od 15 dana, pri čemu se u postupku, dok se ne otklone ovi nedostaci, mogu preduzimati samo one radnje zbog čijeg odlaganja bi mogle da nastanu štetne posledice, pa da će sud, ako se navedeni nedostaci ne mogu otkloniti ili ako određeni rok bezuspešno protekne, rešenjem ukinuti radnje sprovedene u postupku ukoliko su zahvaćene ovim nedostacima i odbaciti tužbu ako su nedostaci takve prirode da sprečavaju dalje vođenje postupka (čl. 78. st. 1, 2, 3, 4. i 5.).

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Viši sud u Šapcu proizvoljno primenio procesno pravo na njenu štetu, pogrešno nalazeći da postoji neotklonjivi procesni nedostatak koji sprečava dalje vođenje postupka i da su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o odbačaju tužbe podnositeljke.

Pre upuštanja u ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je ovaj obligacionopravni spor pokrenut po tužbi pravnog prethodnika podnositeljke ustavne žalbe, koji je preminuo tokom parničnog postupka, zbog čega je Osnovni sud u Loznici 11. marta 2013. godine doneo rešenje P. 137/12, kojim je prekinuo postupak, primenivši odredbu člana 214. tačka 1) Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Podnositeljka ustavne žalbe se podneskom od 27. januara 2015. godine legitimisala kao naslednik sada pok. Ž. G, pa je tražila od prvostepenog suda da stupi na mesto tužilje i da nastavi sa postupanjem u toj pravnoj stvari. Osnovni sud u Loznici je doneo pravnosnažno rešenje P. 137/2012 od 27. aprila 2015. godine, kojim je nastavio predmetni parnični postupak, čime je de facto priznao podnositeljki ustavne žalbe status tužilje. Ustavni sud je dalje utvrdio da je navedeni prvostepeni sud, nakon što je sproveo dokazni postupak , u kome je aktivno učešće uzela i podnositeljka ustavne žalbe, zaključio glavnu raspravu, donevši rešenje P. 1179/15 od 15. novembra 2017. godine, kojim je ukinuo sprovedene radnje u postupku i odbacio tužbu podnositeljke, ocenjujući da njen pravni prethodnik u momentu podnošenja tužbe nije imao parničnu sposobnost i da se zbog smrti tog lica radi o neotklonjivom procesnom nedostatku, koji sprečava dalje vođenje parnice. U konkretnom slučaju, Viši sud u Šapcu je doneo osporeno rešenje Gž. 158/2018 od 20. marta 2018. godine kojim je potvrdio pomenuto prvostepeno rešenje, nalazeći da je reč o nedostatku stranačke sposobnosti na strani pravnog prethodnika podnositeljke ustavne žalbe i da je pravilna prvostepena odluka, jer sada pok. Ž. G . nije imao poslovnu sposobnost u vreme kada je podneo tužbu. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je konstatovao da iz sadržine obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da navedeni drugostepeni sud nije razgraničio pravne institute stranačke i parnične sposobnosti koje je regulisao i Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, a koji se primenjivao na ovaj spor radi naknade štete. Pojam stranačke sposobnosti odgovara na pitanje ko sve može da bude stranka u postupku. Stranka u parničnom postupku može biti svako fizičko i pravno lice, s tim što se posebnim propisom ili po odluci suda u određenoj parnici može priznati svojstvo stranke i nekom drugom obliku udruživanja i organizovanja koji može biti učesnik materijalnopravnog odnosa o kome se raspravlja u parničnom postupku. Sa druge strane, pojam parnične sposobnosti podrazumeva mogućnost stranke da sama preduzima procesne radnje u postupku. U slučaju kada stranka nije imala parničnu sposobnost, Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine je nalagao da takvu stranku zastupa njen zakonski zastupnik. Dakle, Ustavni sud je utvrdio da pojmovi stranačke i parnične sposobnosti u procesnopravnom smislu predstavljaju pandan pojmovima pravne i poslovne sposobnosti. Imajući u vidu da se obrazloženje prvostepenog rešenja o odbačaju tužbe podnositeljke ustavne žalbe prvenstveno zasniva na pravnoj oceni Osnovnog suda u Loznici o nepostojanju parnične sposobnosti njenog pravnog prethodnika, te da je Viši sud u Šapcu doneo osporeno rešenje Gž. 158/2018 od 20. marta 2018. godine podržavši izneto pravno stanovište prvostepenog suda, Ustavni sud se u ovoj ustavnopravnoj stvari isključivo zadržao na ispitivanju da li je proizvoljna ocena drugostepenog suda o nepostojanju navedene procesne pretpostavke koja se tiče pravnog prethodnika podnositeljke.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud ističe da su odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine bile predviđene određene procesne pretpostavke od čijeg postojanja je zavisila dopuštenost pokretanja parničnog postupka, raspravljanje u parnici i donošenje meritorne odluke o osnovanosti tužbenog zahteva. U procesne pretpostavke koje se tiču stranaka spadaju postojanje stranaka i njihova stranačka sposobnost, parnična sposobnost stranaka, uredno zastupanje stranaka, procesno ovlašćenje za vođenje parnice i pravni interes za traženje pravne zaštite određenog sadržaja. U tom kontekstu, Ustavni sud napominje da je odredbom člana 77. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine bilo propisano da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li lice koje se pojavljuje kao stranka može biti stranka u postupku i da li je stranka parnično sposobna, te da li parnično nesposobnu stranku zastupa njen zakonski zastupnik i da li zakonski zastupnik ima posebno ovlašćenje kad je ono potrebno. Ukoliko su postojale procesne smetnje u pogledu parnične sposobnosti stranke , parnični sud je prema odredbi člana 78. stav 2. ranije važećeg procesnog zakona imao obavezu da zatraži da nadležni organ starateljstva postavi staratelja parnično nesposobnom licu ili preduzme druge mere koje su potrebne da bi parnično nesposobna stranka bila pravilno zastupana. Sud u parničnom postupku je imao procesno ovlašćenje da donese rešenje kojim ukida radnje sprovedene u postupku i odbacuje tužbu samo ukoliko je bilo reč o procesnim nedostacima neotklonjive prirode ili ukoliko je bezuspešno protekao rok za uklanjanje nedostataka. Kada su u pitanju fizička lica kao stranke koje nemaju parničnu sposobnost, Ustavni sud je zaključio da je ratio legis za donošenje odredaba člana 78. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine bila upravo zaštita procesnih prava ovih lica omogućavanjem njihovog pravilnog zastupanja. Dakle, Ustavni sud je ocenio da se u takvoj procesnoj situaciji radilo o procesnom nedostatku otklonjive prirode koji je iziskivao da parnični sud zastane sa postupkom (izuzimajući preduzimanje radnji zbog čijeg odlaganja bi mogle da nastanu štetne posledice) do imenovanja zakonskog zastupnika parnično nesposobne stranke od strane organa starateljstva , a od kog momenta bi se stvorili procesni uslovi za dalje učešće u postupku fizičkog lica koje ima taj nedostatak. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da Osnovni sud u Loznici , za života pravnog prethodnika podnositeljke ustavne žalbe, nije posegao za navedenim procesnim merama koje bi omogućile njegovo pravilno zastupanje. Štaviše, prvostepeni sud je doneo rešenje o odbačaju tužbe podnositeljke ustavne žalbe , kojim je njoj stavio na teret nedostatak parnične sposobnosti njenog pravnog prethodnika, i to nakon što je priznao podnositeljki svojstvo tužilje u parnici i sproveo dokazni postupak. Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je priznavanjem svojstva tužilje podnositeljki ustavne žalbe nakon smrti njenog pravnog prethodnika postalo i bespredmetno pitanje postojanja parnične sposobnosti pokojnog lica. To znači da se ispunjenost navedene procesne pretpostavke za meritorno odlučivanje o tužbi podnositeljke ustavne žalbe nije moglo ceniti u odnosu na njenog pravnog prethodnika. Stoga Ustavni sud smatra da je ustavnopravno neprihvatljiv zaključak Višeg suda u Šapcu da je nepostojanje parnične sposobnosti pravnog prethodnika podnositeljke ustavne žalbe predstavljao neotklonjiv procesni nedostatak koji ima za pravnu posledicu odbačaj tužbe podnositeljke.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava da bi vlasti trebalo da poštuju i primenjuju domaće zakone na predvidiv i dosledan način, a da bi propisani elementi trebalo da budu dovoljno razrađeni i transparentni u praksi da bi se obezbedila pravna i proceduralna sigurnost (videti, mutatis mutandis, Nejdet Sahin i Perihan Sahin protiv Turske, predstavka broj 13279/05, st. 56-57.). U tom svetlu, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe usled nepredvidivog načina odlučivanja parničnih sudova izgubila legitimno očekivanje da se o njenoj tužbi odluči u meritumu, posebno imajući u vidu da je pravnosnažno rešenje o odbačaju tužbe iz navedenih razloga doneto nakon što je podnositeljki priznat status tužilje u parnici i nakon što je sproveden dokazni postupak i zaključena glavna rasprava.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž. 158/2018 od 20. marta 2018. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Šapcu Gž. 158/2018 od 20. marta 2018. godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici P. 1179/15 od 15. novembra 2017. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da se odredbama čl. 18, 19. i 20. Ustava ne jemči neko konkretno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda, to Ustavni sud nije ispitivao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi ovih ustavnih normi u predmetnom parničnom postupku, jer one ne predstavljaju neposredan pravni osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

S obzirom na to da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništeno osporeno drugostepeno rešenje i da će žalba podnositeljke ustavne žalbe biti predmet ponovnog razmatranja pred Višim sudom u Šapcu, to Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnositeljke o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Razmatrajući zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno p ravično zadovoljenje za podnositeljku. Pri tome, Ustavni sud je uzeo u obzir da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog drugostepenog rešenja. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbačaj tužbe zbog parnične nesposobnosti preminulog tužioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti