Odluka Ustavnog suda o odbacivanju revizije u sporu sa suparničarima

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije kojim je odbačena revizija kao nedozvoljena. Kod običnog suparničarstva, vrednost spora za dopuštenost revizije ceni se prema vrednosti svakog pojedinačnog zahteva, a ne prema zbiru svih zahteva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Vukčevića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Vukčevića izjavljena protiv rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 239/09 od 29. januara 2009. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Dragana Vukčevića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2658/08 od 27. novembra 2008. godine i presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4974/06 od 20. marta 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dragan Vukčević iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, preko punomoćnika Vladimira Marinkova, advokata iz Beograda, 9. aprila 2009. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 239/09 od 29. januara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Podnosilac navodi da je tumačenjem odredbi čl. 199, 203. i 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud Srbije zaključio da se u slučaju da su tužioci obični suparničari, vrednost predmeta spora određuje prema pojedinačnoj vrednosti zahteva svakog od suparničara, te da u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora ne prelazi revizijski cenzus od 500.000 dinara, zbog čega je osporenim rešenjem revizija podnosioca odbačena kao nedozvoljena. Podnosilac dalje navodi da je osporenim rešenjem pogrešno primenenjen član 31. Zakona o parničnom postupku, iz razloga što je u konkretnom slučaju protiv podnosioca podneta tužba koja obuhvata više zahteva koji se zasnivaju na istom činjeničnom i pravnom osnovu, te da se stoga nadležnost suda, pa i visina vrednosti predmeta spora, mora određivati prema zbiru vrednosti svih zahteva. Smatra da je takvim odlučivanjem Vrhovni sud Srbije „odbio da raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama“, čime mu je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pravo na jednaku zaštitu prava i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Podnosilac ustavnom žalbom osporava i presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2658/08 od 27. novembra 2008. godine i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4974/06 od 20. marta 2008. godine. Navodi da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7) Zakona o parničnom postupku, jer mu nije dostavljao pozive za ročišta, te mu je tako uskraćena mogućnost da se na javnoj raspravi pred sudom izjasni na navode iz tužbe. Podnosilac smatra da mu je ovakvim postupanjem nižestepenih sudova povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pravo na jednaku zaštitu prava i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava

Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte, „zabrani dalje izvršenje na preko 90% plate podnosioca ustavne žalbe i da otkloni štetne posledice nastale tim izvršenjem te da se do sada oduzeti novčani iznosi podnosiocu vrate“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 84. stav 1. istog zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Iz navedenih odredaba Zakona proizilazi da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena najkasnije u roku od 30 dana od dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4974/06 od 20. marta 2008. godine obavezan je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužilji J.S. isplati na ime naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda iznos od 150.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 100.000,00 dinara i za pretrpljene fizičke bolove iznos od 100.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. marta 2008. godine do isplate, kao i da joj naknadi troškove postupka u iznosu od 94.950,00 dinara; obavezan je da tužilji Z.B. isplati na ime nakande štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda iznos od 150.000,00 dinara i za pretrpljeni strah iznos od 100.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. marta 2008. godine do isplate; obavezan je da tužilji N.R. isplati na ime nakande štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda iznos od 150.000,00 dinara i za pretrpljeni strah iznos od 100.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. marta 2008. godine do isplate; obavezan je da tužiljama Z.B i N. R. solidarno isplati troškove postupka u iznosu od 186.400,00 dinara.

Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2658/08 od 27. novembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4974/06 od 20. marta 2008. godine.

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 239/09 od 29. januara 2009. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2658/08 od 27. novembra 2008. godine. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da se u ovom predmetu tužilje smatraju običnim suparničarima u smislu odredaba čl. 199. i 203. Zakona o parničnom postupku, te da se kod običnog suparničarstva vrednost predmeta spora određuje prema pojedinačnoj vrednosti zahteva svakog od suparničara. Kako vrednost tužbenog zahteva svake tužilje za naknadu štete ne prelazi revizijski cenzus od 500.000,00 dinara, propisan odredbom člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, revizija tuženog je, po oceni Vrhovnog suda Srbije, nedozvoljena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava je zajemčeno pravo svojine i drugih imovnskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama člana 31. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da ako jedna tužba protiv istog tuženog obuhvata više zahteva koji se zasnivaju na istom činjeničnom i pravnom osnovu, nadležnost se određuje prema zbiru vrednosti svih zahteva (stav 1.); da ako zahtevi u tužbi proizlaze iz raznih osnova, ili su istaknuti protiv više tuženih, nadležnost se određuje prema vrednosti svakog pojedinog zahteva. Odredbom člana 199. stav 1. tačka 2) ZPP je propisano da više lica mogu jednom tužbom tužiti, odnosno biti tuženi (suparničari) ako su predmet spora zahtevi, odnosno obaveze iste vrste koji se osnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu, i ako postoji stvarna i mesna nadležnost istog suda za svaki zahtev i za svakog tuženog. Odredbom člana 203. istog zakona je propisano da je svaki suparničar u parnici samostalna stranka i njegove radnje ili propuštanja ne koriste niti štete drugim suparničarima. Odredbom člana 394. stav 2. ZPP, koja je bila na snazi u vreme donošenja osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije, je bilo propisano da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi koji se odnose na osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 239/09 od 29. januara 2009. godine, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da je pogrešnom primenom procesnog prava na njegovu štetu, Vrhovni sud Srbije „odbio da raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama“ i tako mu povredio prava iz čl. 32. i 36. Ustava.

Ustavni sud je ukazao na svoj ranije zauzet stav da pravo na pristup sudu, kojim se obezbeđuje pravo da će svaki zahtev koji se odnosi na građanska prava i obaveze biti prethodno razmotren pred sudom, predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Takođe, Sud je konstatovao da ovo pravo nije apsolutno i neograničeno, te da sama priroda ovog prava podrazumeva situacije u kojima se Ustavom i zakonom mogu utvrditi određene vrste ograničenja (o pravu na pristup sudu i ograničenjima prava na pristup sudu videti Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-1064/2008 i Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-1210/2008).

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da konkretan parnični postupak koji je prethodio ustavnosudskom, predstavlja imovinskopravni spor u kome je pravo na reviziju uslovljeno određenom visinom vrednosti predmeta spora, koja mora da prelazi granični iznos od 500.000,00 dinara, ranije propisan odredbom člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Po oceni Ustavnog suda, propisivanje uslova da se revizija može izjaviti ako je, pored ostalog, ispunjen uslov visine vrednosti predmeta spora, ne predstavlja samo po sebi povredu prava na pravično suđenje (o uslovima i ograničenjima za izjavljivanje revizije videti pomenute odluke Ustavnog suda).

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su u konkretnom slučaju tužilje, kao obični suparničari, zajedničkom tužbom protiv podnosioca tražile istovrsna potraživanja. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da, saglasno navedenim odredbama čl. 199. i 203. ZPP, više lica, kao obični suparničari, mogu jednom tužbom tužiti ako su predmet spora zahtevi, odnosno obaveze iste vrste koji se osnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu, i ako postoji stvarna i mesna nadležnost istog suda za svaki zahtev i za svakog tuženog, te da je u tom slučaju svaki suparničar u parnici samostalna stranka i njegove radnje ili propuštanja ne koriste niti štete drugim suparničarima. Kako se kod običnog suparničarstva postavljeni tužbeni zahtevi ne zasnivaju na istom, već na istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu, to se, po oceni Ustavnog suda, vrednost spora, u smislu člana 31. stav 2. Zakona o parničnom postupku, određuje prema vrednosti svakog pojedinog zahteva, budući da u tom slučaju sud raspravlja i odlučuje o raznim osnovima. To dalje znači i da se dopuštenost revizije ceni prema vrednosti svakog pojedinog zahteva.

Dakle, tužioci koji zajedničkom tužbom traže istovrsna potraživanja u novcu, čine procesnu zajednicu običnih aktivnih suparničara, čime se, po oceni Ustavnog suda, vrednost spora određuje prema vrednosti svakog pojedinog zahteva, pa se i dozvoljenost revizije u pogledu visine vrednosti spora ceni prema visini vrednosti tužbenog zahteva svakog od tužilaca.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni sud Srbije izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada je osporenim rešenjem Rev. 239/09 od 29. januara 2009. godine reviziju tuženog odbacio kao nedopuštenu.

Naime, tužilje su kao obični suparničari podnele zajedničku tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe kojom su tražile istovrsna potraživanja. Kako vrednost tužbenog zahteva za naknadu štete svake od tužilja nije prelazio iznos od 500.000,00 dinara, koji iznos je prema člana 394. stav 2. ZPP predstavljao graničnu vrednost i bio merodavan za ocenu dozvoljenosti izjavljene revizije u odnosu na svaku od tužilja, Ustavni sud je ocenio da Vrhovni sud Srbije nije osporenim rešenjem Rev. 239/09 od 29. januara 2009. godine povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Budući da je prethodno utvrđeno da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, to je Ustavni sud našao da nije povređeno ni pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Povodom navoda ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe nije naveo konkretne ustavnopravne razloge niti pružio dokaze kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine ovog prava, ukazuje na njegovu povredu ili uskraćivanje.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 239/09 od 29. januara 2009. godine i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja o odbacivanju revizije, kao i protiv odluka koje su prethodile izjavljivanju ovog vanrednog pravnog sredstva, Ustavni sud će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao neblagovremenu, ako je podneta po proteku roka utvrđenog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da je ustavna žalba izjavljena i protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2658/08 od 27. novembra 2008. godine i presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4974/06 od 20. marta 2008. godine, te da je nakon toga podnosilac ustavne žalbe izjavio reviziju koja je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 239/09 od 29. januara 2009. godine odbačena kao nedozvoljena.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba neblagovremena u odnosu na presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2658/08 od 27. novembra 2008. godine i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4974/06 od 20. marta 2008. godine. Naime, podnosilac ustavne žalbe je osporenu drugostepenu presudu Okružnog suda u u Novom Sadu Gž. 2658/08 od 27. novembra 2008. godine primio pre 18. decembra 2008. godine kada je izjavio reviziju, a ustavnu žalbu je izjavio 9. aprila 2009. godine, dakle nakon isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i rešio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević